Scena iz predstave BAŠ ali BAŠ (foto: Dragana Nedeljković)
16.11.2015, 13:04
„BAŠ, ali BAŠ“, smeh gorčine
U Domu kulture na Ubu sinoć je završen zvanični program osmog Repassage festa, jedinstvenog sabora najboljih amaterskih pozorišta sa prostora bivše Jugoslavije. Šestu, poslednju predstavu u okviru takmičarskog dela odigrali su predstavnici BiH, glumci Gradskog pozorišta iz Mrkonjić Grada, koji su nastupili sa komadom „BAŠ, ali BAŠ“ po tekstu Peđe Trajkovića, u dvojnoj režiji Dubravke Nikolić i Dušana Bilića. Danas je dan pauze, a žiri će svoje odluke saopštiti sutra uveče, kada će biti dodeljene nagrade najboljim akterima ovogodišnjeg Repasaž festa. U čast nagrađenih, Centar za kulturu Tivat izvešće predstavu Stevana Koprivice „Betula u malu valu“ u postavci Milana Karadžića.
Po tradiciji ubskog festivala, nakon predstave „BAŠ, ali BAŠ“ održan je Okrugli sto kritike, koji je vodio profesor Petar Lalić, rodonačelnik Repasaža i predsednik stručnog žirija. U uvodnoj reči Lalić je rekao da mu nije najjasnije u koji žanr da svrsta predstavu: da li u vodvilj, burlesku, komediju, farsu, jer ima od svega elelmenata. Takođe ona, po njemu, nema razrešenja i da je to učinjeno svesno, kao što je to bio slučaj u bjelopoljskoj predstavi „Odjeci“ i ubskoj „Urnebesnoj tragediji, prikazanoj van konkurencije. Po sugestiji rediteljskog dvojca, odgovor se satoji u tome da je to bajka za odrasle o nama, našim naravima, o onome kakvi zaista jesmo.
- U predstavi smo prepoznali nešto od „Kralja Ibija“, Georgine, Rumenke, ali i nešto što je ostalo kao nedoumica, a odnosi se na Baš Čelika: da li on predstavlja opoziciju koja izaziva strah u odnosu na monarhiju koja se prostire do prve tarabe, sa malo podanika i ima bolesni strah od demokratije. Reč je o zatvorenom društvu. Ako pokušamo da pravimo poređenje, mogli bismo reći da smo se ušančili u naše malene feude i pravimo naša mala kraljevstva. U predstavi nema čvrstog sadržaja i moćne aluzije. Šta vas je opredelilo za ovaj Trajkovićev tekst – pokušao je da pojasni predstavu Petar Lalić i postavio pitanje na koje je odgovarila Dubravka Nikolić, jedan od reditelja.
- Naša Bajka nije „Pepeljuga, „Snežana i sedam patuljaka, „Crvenkapa“, ona je surova, jer smo kroz istoriju jedni drugima odrubljivali glave. U predstavi smo forsirali farsu, da direktno ismejemo ruglo naše stvarnosti. Ono što smo hteli da pokažemo jeste mešanje dijlekata srpskog jezika i da svi govore nepravilno. To je bio osnovni motiv. Nismo hteli previše da idemo u grotesku, otuda karikiranje sa likovima – istakla je Dubravka Nikolić.
Branko Lukić, dramaturg iz Valjeva i član stručnog žirija je dao uputstva kako bi predstava mogla da napreduje.
- Ovo mora da se igra mnogo brže, da biste dobili reakciju publike kakvu ste želeli. Scene se moraj uraditi tako da poentiraju. U predstavi ima usporavanja, tišine, koji ne doprinose uverljivosti scenske iluzije. Mislim da ansambl može da iznese i jače tekstove, ali to mora da se radi na brži način i ovo je sugestija za vaš naredak – bio je dobronameran Branko Lukić.
Milan Bosiljčić, profesor i pesnik sa Uba, pokušao je da objasni šta izaziva smeh.
- Smeh izaziva mnogo štošta, često govor, odeća, kostimi, a meni se u vašoj predstavi dopada ono na čemu se insistiralo, a to je da smeh izazivaju neskladi između želja i mogućnosti. Svi žele nešto drugo, situacije se ulančavaju i idemo iz smešne u smešniju situaciju, kao da idemo ka antiklimaksu. Postoji nešto što se zove „navijačka komedija“, komedija uz snimljen aplauz. Ona funkcioniše tako da se u tom ulančavanju dođe do dna smeha. Taj smeh nije zdrav, to je smeh gorčine, kiselosti, zaključio je seriju razgovora za Okruglim stolom kritike Milan Bosiljčić.
Žiri publike, koji čine glumci ubskog pozorišta: Snežana Jovanović, Mirjana Simić, Vojislav Raonić i Vladimir Tadić za glumca večeri jednoglasno je izabrao Princezu u predstavi, a u stvarnosti 18-godišnju Bojanu Vasić, dok je direktor Ustanove za kulturu i sport, Radovan Puletić, predao zahvalnicu za učešće na „Repasažu“ Duberavki Nikolić, koreditelju predstave.