31.05.2017, 15:41

Vladimir Jakovljević podelio narodu 1,5 tonu tikvica

Povrtar iz Sovljaka Vladimir Jakovljević, "ponižen i uvređen" otkupnom cenom na tržištu, podelio je 1,5 tonu tikvica, za čije je samo branje platio osam hiljada dinara.

 

Akciju je organizovao u centru Uba, gde je u svom kombiju, uz pomoć prijatelja, povrće prepakivao u kese i besplatno nudio inzenađenim prolaznicima. Na ovaj korak se odlučio nakon što je prethodnog dana kompanija Deleze Srbija, koja je vlasnik nekoliko maloprodajnih lanaca u zemlji, najpre u prepodnevnim satima od njega poručila 1,5 tonu tikvica, da bi posle podne porudžbinu otkazala.

 

- Kada sam dobio porudžinu, Deleze je trebalo da plati deset dinara po kilogramu u gajbama, ali su javili da im ipak ne treba. U međuvremenu sam dobio ponudu da prepakujem u druge gajbe i dam po sedam dinara, ali nisam hteo, hoću da podelim narodu. Mnogo sam uložio u proizvodnju, pod tikvicama u plastenicima imam pola hektara, a da se naseče tona i po treba četvoro ljudi. Po čoveku se plaća dve hiljade dinara, znači ukupno osam hiljada samo za sečenje. Na ponuđenu cenu od sedam dinara, za tonu i po tikvica ja bih imao neku zaradu od dve hiljade dinara. E, za dve hiljade bolje da je dam džeba. Neka bar neko ima vajde, kad ja nemam - priča četrdesetogodišnji Vladimir o kapi koja je prelila čašu njegovih povrtarskih muka.

 

Deljenje tikvica (Foto: Dragana Nedeljković)

Tikvice iz rane proizvodnje na početku sezone prodavao je za 50 i 60 dinara, ali su tada količine male. "Čim su pristigle veće količine, odmah je cena otišla dole", navodi Jakovljević uz napomenu da se uklapa u 30 dinara, što je "solidna cena, da može da se preživi". Iako nije ubrao sav plod, zaradu više ne očekuje, a i ono što je do sada oprihodovao je zanemarljivo u odnosu na ulaganja i rad.

 

- Tikvica se seje u januaru, sadi u februaru i kad su velike zime moraju dupli najloni da se postavljaju, folije i unutra i gore, po plasteniku. Neko je uveo i parno grejanje i velika je to investicija. Ja imam četiri i po hiljade kućica, tako da svakoga dana četvoro ljudi angažujem kao ispomoć. U početku sam prodavao na Kvantašu i nekim kompanijama i tada sam nešto malo i zaradio. Kupaca ima kad je cena, kad nema cene, nema ni kupaca -  zaključuje.

 

Deljenje tikvica (Foto: Milovan Milovanović)

Porodičnu tradiciju koju je nasledio od dede i oca, vredni i marljivi Vladimir Jakovljević je nastavio, premda je povrtarstvo jedan od najtežih i najzahtevnijih poslova u celokupnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Na površini od dva hektara, Jakovljević ima 76 plastenika, gde se orijentisao na zasade tikvice, kupusa, paprike, krastavaca i praziluka. Smatra da razlog neuobičajeno niske cene povrća nije prezasićeno tržište, već opšta kriza.

 

- Sve je stalo. Nije samo tikvica jeftina, već i ostalo povrće. Narod jednostavno nema para da kupi. Kupus je isto završio kao tikvica, košta od pet do sedam dinara, ali nisam donosio da ga delim džaba, jer je teško za transport, a praziluk je nekako prošao. Ne znam ni gde da nađem računicu. Bivalo je da nešto ne ide, ali da ne ide ništa, to još nije bilo. Nisam baš totalno u minusu, imam neku malu zaradu do sada i sreća što banke daju neke kredite, pa se nekako tu čupam malo -  kaže ovaj povrtar iz Sovljaka, selu čuvenom po plasteničkoj proizvodnji. Podseća da je prethodnih godina "bilo para", a da je prošle samo moglo da se preživi.

 

- Na dobroj godini meni ostane 20 posto od celokupne proizvodnje, otprilike desetak hiljada evra i moglo je pre sa tim da se živi i da se ulaže. Sad već ne može. Ove godine samo sam izvadio uložene pare. Da proizvedem, isečem i oteram u firmu mlade tikvice sa mojih pola hektara, koštalo me oko 4.000 evra, bez mog rada, a ja sam do sada pazario pet hiljada. Ima još da se seče, ali više ne sečemo, ovo je kraj. Počupaćemo i baciti, kako bismo posejali nešto drugo -  revoltiran je Vladimir.

Povrće poklonio bolesnoj deci

 

Vladimir Jakovljević iz Sovljaka neće ispuniti ovo obećanje, izrečeno u besu. Danas je preostale tikvice iz svog plastenika, kao i kupus i salatu spakovao i zajedno sa ubskim aktivistima Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR) odvezao u Beograd i isporučio kuhinjama roditeljskih kuća Zvončica, gde borave mališani koji se leče od opake bolesti, kao i Institutu za majku i dete.

 

Bilo je dovoljno da ga aktivisti NURDOR-a samo kontaktiraju, pa da se bez trunke primešljanja odluči na human gest vredan svake pohvale. Uz to je obećao da će animirati i svoje komšije povrtare da neporodato povrće poklone pomenutim ustanovama ili nekim drugim sličnog tipa, dokazujući da u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" nismo sve još izneli na pazar i svemu oborili cenu. Nije nam baš sve na prodaju i lepo je znati, što reče knjževnik Radovan Beli Marković, da ima u nas i "gdešto sa zlatnim važenjem".