08.07.2017, 07:41

"Desetorica veličanstvenih" okupljenih u Stublenici

U ubskom selu Stublenica grupa bivših đaka Više realne gimnazije "Stojan Cerović" u Nikšiću proslavila je 60 godina mature. Nesvakidašnji susret organizovao  je na svom imanju Vojin Milatović, koji je bio i inicijator okupljanja svoje generacije.

 

Od 124 učenika, koliko je 1957. završilo nikšićku gimnaziju, na "prozivci" u Stublenici bilo ih je desetorica. Uprkos velikom bremenu godina, jer dvojica su već zakoračila, a ostali su na pragu devete decenije života, još uvek su veoma krepki, vitalni i vedri, puni elana i mladalačkog duha.   

Proslava mature (Foto: Dragana Nedeljković)

 

- To smo se sastali mi koji živimo u Srbiji, a oni u Crnoj Gori nisu mogli da se dogovore. Onaj neće, onaj ne može, onaj bolestan. Ja sam odlučio da organizujem proslavu i nudio sam Beograd, jer je većina u Beogradu, ali oni vele, pošto je nekolicina kod mene i ranije bila, da dođemo ovde. Tu smo slobodni, imamo i dvorište i hlad - objašnjava Milatović otkud Crnogorci da u Stublenici obeležavaju šest decenija otkako su napustili đačke klupe u Nikšiću.

 

Pojedini se od tada nisu videli. Svi su već odavno u penziji, svi su fakultetski obrazovani i radili su na odgovornim poslovima. Momir Vukotić je profesor istorije, Đoko Bošković je završio Vojnu akademiju, dr Mirko Draganić je specijalista radiologije, Milija Jocović profesor fizičkog vaspitanja, Jovan Kankaraš je filolog i ekonomista, Velimir Šašović pravnik, Milorad Krunić ekonomista i Petrašin Durutović filolog, a Vojin Milatović i Gojko Spasojević agronomi.

Vojin Milatović (Foto: Dragana Nedeljković)

 

Domaćin skupa ističe da su njegovi gosti svojim životom i radom ostavili dubok trag u sredinama gde su bili. Hvali i celu generaciju nikšićke gimnazije koja je ispit zrelosti položila 1957. godine. Kao neko ko je ceo radni vek proveo u Republičkom zavodu za statistiku Srbije, Vojin Milatović sve potkrepljuje brojkama.

 

- To je bila izuzetna generacija, kažu da je to bila najbolja generacija nikšićke gimnazije po uspehu, a po meni i najbolja po ljudima. Od tih 124 maturanta iz tri muška i jednog ženskog odeljenja, jedan je bio upisao građevinu, otac mu je, kao četnik, izbego u London i on se bio zaposlio u njihovoj ambasadi. Jedini on nije završio studije, a svi ostali jesu. Ima nas svih struka, nema šta nema. Osam je bilo doktora nauka. Većina je studirala u Beogradu, jer Podgorica nije imala fakultet, nešto u Sarajevu, Ljubljani i Zagrebu.

Od njih 124, 27 posto nije imalo oca, jer su poginuli za vreme Drugog svetskog rata kao partizani ili četnici. Tu je i troje, četvoro, kojima je otac bio pop, pošto su partizani tada likvidirali popove po Crnoj Gori. Od te generacije, 33 je pokojno, a  a 91 je živih. Znam da ih 24 živi u Beogradu, 13 u Nikšiću, devet u Podgorici, i u drugim mestima 45,a među njima je šestoro u inostranstvu, devetoro  je u Sarajevu, Leskovcu, Nišu, Šapcu, Požarevcu, a za ostale ne znam gde su. Gro je tu ženskih, koje su se udale, pa ih nismo mogli pronaći po prezimenu - svodi Vojin Milatović životni bilans jedne generacije nikšićke gimnazije, koja je rođena pre, a stasavala i školovala se za vreme i nakon Drugog svetskog rata.

 

Bez obzira na to što je, kako kaže, od te generacije 90 posto bilo i gladno i žedno, "svi su mnogo u životu postigli, a niko nije posrnuo. Ostali su jednostavni ljudi, ljudine". Dodaje i da su se poslednji put sastali u većem broju za 30 godina mature, kada ih je na prozivci bilo 46.

Milija Jocović (Foto: Dragana Nedeljković)

 

Iz te posebne generacije nikšićke gimnazije, "desetorica veličanstvenih" okupljenih u Stublenici, najviše su ipak isticali uspeh Milije Jocovića, koji je 11 puta obarao državni rekord u bacanju kugle, pet puta bio je prvak one velike države, Jugoslavije, u bacanju kugle, a jedan put u bacanju diska. Od cele generacije, na njega su najponosniji.

 

- Prvi rekord sam oborio 1960, kada sam imao 22 godine. Bio sam 40 puta član reprezentacije, od toga sam pobedio u više od 30 susreta. Sve Evropljane sam pobedio za našu državu. Četiri decenije sam predavao fizičko vaspitanje deci u osnovnoj i srednjoj školi, trenirao vrhunske sportiste, među njima prvake Evrope i rekordere Jugoslavije. Održao sam 25.000 časova u osnovnoj školi, 5.000 treninga sa vrhunskim sportistima i ja imam mojih 3.000 treninga. Ništa ja drugo nisam radio, nego vežbao. Evo, i sad dok sedim sa najvećim intelektualcima iz naših krajeva, oni me uvažavaju, zato što sam bio jak - sumirao je svoje sportske rezultate Milija Jocović. Žali se što stari školski drugovi ne žele da im recituje poeziju Puškina, Ljermontova i Jesenjina, jer ga, u šali kaže, "tretiraju kao fizikalca, misle da ja samo dižem tegove".

 

Nekada vrhunski sportista i romantik u duši, svoje i njihove sadašnje godine i živote opisuje stihovima Vita Nikolića: "Još mogu poneki osmeh da slažem, poneku radost da odglumim".

 

Dugogodišnji profesor istorije u beogradskim školama Momir Vukotić većinu okupljenih na obeležavanju mature u Stublenici nije video po 15 i 20 godina, a neke i četiri decenije.  

 

- Jovana Kankarša nisam video čitavih 40 godina i on mi se najviše promenio. Na ulici ga ne bih prepoznao. Nisam ga dugo video, pa nisam primetio ljudsko starenje. Nije to ništa neobično, sigurno ne bi ni on mene prepoznao. Kad čujete koliko je ljudi umrlo iz vašeg nekadašnjeg  kolektiva, mi smo srećni, jer smo iz te velike grupe ipak opstali, više nego oni koji su radili sa mnom. Čini mi se da su ljudi iz tog kraja ipak sporije i starili i nestajali, nego oni koje sam zatekao u tim kolektivima, ljudi koji su iz Beograda i okoline - objašnjava profesor Momir Vukotić.

 

Momir Vukotić (Foto: Dragana Nedeljković)

Na pitanje šta je najpre želeo da čuje od svojih bivših školskih drugova, koje su to teme o kojima razgovaraju nakon toliko godina neviđanja, odgovara:

"Mi smo stari ljudi, penzioneri po čitavih 20 godina. Mi smo sve poslove više završili i samo ostaje da pitamo jedan za drugog".