24.07.2014, 09:07

Stoti rođenda Ljubice Jančić iz Lopatnja

Ljubica Jančić iz Lopatnja, po svemu sudeći najstariji stanovnik opštine Osečina, na Petrovdan, 12. jula, ne samo da je dočekala nego je sa najdražima i proslavila svoj 100. rođendan! Iako povodom toga nije pripremano posebno slavlje u porodičnom domu, u selu u kojem je provela čitav svoj dosadašnji vek, okupilo se nekoliko desetina  njenih najmilijih: sinovi, unuci, familija i komšije. Poduprta jastucima u krevetu, još uvek krepka starica primala je čestitke i poklone, uz zahvalnost i lepu reč za svakog gosta.

Svi su joj, kao i predsednik Opštine Nenad Stevanović, koji je svratio koji dan kasnije, pre svega, poželeli da je što bolje i što duže posluži zdravlje.

Godine 1914, dve sedmice posle atentata u Sarajevu na prestolonaslednika Austro-Ugarske Ferdinanada, a isto toliko dana pre oficijelnog početka Velikog rata, Ljubica je rođena u lopatanjskoj familiji Milovanović, kao peto dete svojih roditelja. Prvi dani rata pre su mogli da joj budu poslednji nego da posluže kao najava dugovečnosti kakva se, tako reći, ne pamti u Podgorini.

- Njena majka, a moja baba Marija, krenula je u bežaniju ka Šumadiji pred naletom austrougarske sile sa petoro male dece. Dvoje je nosila u naručju, a treće, najmlađe, majku Ljubicu, držala je u torbi prebačenoj preko vrata i ramena. Posle dugog hoda umor je savladao Mariju, koja je da bi se rasteretila i mogla da nastavi put, torbu sa najmlađim detetom ostavila u obali. Video je to komšija koji nije imao dece, sažalio se, poneo dete i opet dao iscrpljenoj ženi. Njoj su, onda, i drugi malo više pomogli oko nejači – priča Svetozar, najstariji Ljubicin sin, koji danas sam sa majkom živi u prostranoj i pristojnoj kući kraj koje sada i asfalt prolazi.

Kad je napunila 18 godina Ljubica se udala za Miljka Jančića iz istog sela, koji je bio šest godina stariji od nje. Izrodili su troje dece – tri sina, a onda je Miljko morao u vojsku, pa u rat, zarobljeništvo...

- Samo sam sedam-osam godina imala čoveka, svog druga, koji se nije vratio iz zarobljeništva, gde se razboleo i umro 15 dana pre nego što se rat završio. Posle toga došli su još teži dani. Celu godinu se mučiš i radiš da nešto stekneš da makar sledeće godine  deca ne gladuju, da imaju da se obuku i obuju, a onda stigne pusti „razrez”, dođe vlast i počisti magaze, čardake i obore – nevoljno, ali sasvim razgovetno, priseća se Ljubica događaja vezanih za ratna i poratna vremena sredinom minulog stoleća.

Prvog svetskog rata, čija je vršnjakinja, naravno, ne seća se. Samo dobro pamti da je oduvek imala težak život. Od pomenutog događaja iz zbega sve do današnjih dana prošla je kroz razna životna iskušenja i neugodne situacije. Sve je pobedila i prebolela, čak i muke posle pada pod zaprežna kola kada joj je polomljeno 12 rebara. Neumorno je radili u polju i kući,  izvela sva tri sina na put, dočekala da ima unuke i praunuke... Za Srpsku novu godinu doživela je šlog i ostala prikovana za postelju.

- Božja volja je takva i šta se tu može. Dok sam mogla redovno sam išla u crkvu, postila sve postove, borila se da ne pogrešim na tuđu štetu. I sada se redovno molim Bogu, samo što to činim u sobi pred ikonom. Rekao mi je sveštenik da može i tako...Eh, deco, sto dana je golemo, a tek 100 godina... – veli Ljubica, ne završavajući rečenicu, kao da još uvek svodi svoje životne račune. 

Ljubica i Svetozar nisu nikad baš sami. Društvo im prave i brigu o njima naizmenično vode dve Svetozarove ćerke – jedna iz Osečine i druga iz Loznice.  

- Sestri i meni mnogo bi bilo zgodnije da njih dvoje dođu kod nas, ali oni za tako nešto neće ni da čuju – kaže trenutno „dežurna” unuka i ćerka Slavka iz Loznice.

Onda se otvoriše nove teme, vezane za srpska sela pred gašenjem, zatim za nemoćne i bolesne starce u njima, onda o (ne)brizi ili (ne)moći potomstva, zdravstvenih i socijalnih ustanova, lokalnih samouprava i države da pomognu svima onima kojima je pomoć, kao i stogodišnjoj Ljubici i sinu Svetozaru (81), itekako potrebna...