25.11.2018, 11:44

Eko ćurke iz Banjana

U tamnavskim selima domaće ćurke su sve ređa pojava. Tek po neka kuća gaji ovu živinu, i to u malom broju. Razlog leži u činjenici što imaju sporiji prirast i dostižu manju težinu u odnosu na tovne i hibridne, zgog čega je i njihovo meso skuplje.

 

Porodica Rafailović iz Banjana jedna je od retkih, ako ne i jedina u ubskoj opštini, koja je počela ozbiljnije da se bavi uzgojom domaćih ćurki na tradicionalan način. Trenutno imaju jato od 150 jedinki, a već za narednu godinu planiraju da taj broj povećaju na 500. O pticama brine Dijana Rafailović zajedno sa svojim sinovima Markom i Jankom. Od domaćice saznajemo da su uvek u svom dvorištu imali po nekoliko ćurki, ali su ove godine odlučili da prošire proizvodnju, prvenstveno zbog prinove u porodici.

 

- Sin Marko mi je prošle godine u oktobru podario prvog unuka, Simeona, kome želimo da obezbedimo što zdraviju ishranu. Pošto je ćureće meso jedno od najkvalitetnijih, letos smo nabavili veće jato. Za razliku od tovnih rasa, koje su u zatvorenom ili skučenom prostoru i jedu koncentrat da bi što pre dostigle određenu težine, mi ćurke hranimo na prirodan način - crvenom detelinom, koprivom, lucerkom, jarmom, bokvicom, kukuruzom, a same traže crviće, gliste, inskekte, semenke,... Piju dosta vode, koju često menjam i redovno perem posude. Uz to, uživaju veliku slobodu, ne znaju za robovanje i kaveze, kreću se i stalno su na svežem vazduhu. Kada se ovako gaje i hrane, potrebno je duže vremena da se utove, ali ja zato njihovo meso mnogo zdravije od tovnih, izuzetnog je kvaliteta, te i skuplje - objašnjava Dijana Rafailović, uz napomenu da domaći ćurani maksimalno mogu da dostignu težinu do osam kilograma, a ćurke do pet, šest kilograma.

 

Dijana Rafailović (Foto: Dragana Nedeljković)

Njen sin Marko, inače već 15 godina veroučitelj u banjanskoj Osnovnoj školi "Rajko Mihailović", zbog svog sina Simeona je posvećeniji ovom porodičnom poslu. Kaže da nimalo nije bilo lako oformiti početno jato, jer ni ćurki ni jaja nema u ponudi.

 

- Simeona sam dobio posle sedam godina braka i kada nam je pedijatar rekao da se snađemo za neku domaću ćurku, jer je njihovo meso jedno od najkvalitetnijih, krenuli smo da tražimo po okolnim selima i jedva smo jednu našli u Manadićima u Tularima. Ni jaje ćureće nismo mogli da nađemo. U Banjanima ima dosta proizvođača mleka i mlečnih proizvoda, ima i dosta svinja, ali ćurke nema niko. Tada sam i odlučio da počnem sa uzgojem domaćih ćurki, pa sam na internetu našao proizvođače u Banatu, u rumunskom selu Torak, Ečka i Srpski Itebej. Simeon i ja smo, potom, krenuli u obilazak tih sela, išli od kuće do kuće, negde smo našli deset, negde dvadeset jaja. Kupili smo 270 komada, a u inkubatoru u Brdarici kod Svileuve izlegli oko 200 jaja. Inkubator ne može više od 60 do 70 posto da izvede, za razliku od ćurke. Pod nju, koliko se stavi jaja, toliko se dobije ćurića, pa mi sada imamo pravi prirodni inkubator ćurki - priča Marko Rafailović.

Marko i Simeon Rafailović (Foto: Dragana Nedeljković)

 

Dodaje da je živini maksimalno posvećen i trudi se da im obezbedi što kvalitetniju i prirodnu ishranu.

 

- U Banjanima je, nažalot, sve manje domaćinstava, a sve više ima trave. Uz našu banjansku rečicu, kad bi se sve sabralo, ima četiri, pet hektara zemlje, gde smo svakoga dana kosili koprivu po dvoja, troja kolica. Kopriva im je bila svakoga dana "na meniju". Hranimo ih još raznim travama i žitaricama, i nikakav koncentrat i aditive ne koristimo - navodi Marko.  

 

Ovogodišnje ćurke uskoro će biti spremne za prodaju, dok na proleće planira i da ekološki zdravu proizvodnju znatno proširi i oformi jato od 500 komada. Na porodičnom imanju seje biljne kulture koje koristi u ishrani živine, a od naredne godine ćurke će izvoditi na ispašu.

 

- Imamo deset hektara zemlje, ceo severozapadni deo od centra Banjana, koja je podeljeno na dva dela, između strica i moga brata i mene. Na tri hektara pored same reke imamo šumu i jedan hektar pašnjka, gde će od sledeće godine ćurke biti na ispaši i boraviti. U proleće će  početi da nose jaja, biće mladih ćurića i sigurno ćemo proširiti proizvodnju na 500 ptica, koje će po ceo dan biti u prirodi, na svežem vazduhu i suncu. Hranu ću im obezbediti na dva hektara naših oranica, gde sejemo lucerku, crvenu detelinu, soju, suncokret i kukuruz - priča Rafailović.

 

Smatra da svako poljoprivredno gazdinstvo može da se bavi tovom ćurki, jer proizvodnja nije previše zahtevna, a trave, kaže, ima svuda. Kaže da je "bolje da gaji ćurke, koje pasu travu, nego da je kosi ili da, ne daj Bože, domaćinstvo zaraste u travu".

Hranjenje koprivom (Foto: Dragana Nedeljković)

 

Ističe, pak, da ni intenzivnija proizvodnja ne donosi veliki novac.

 

- Od poljoprivrede nema neke zarade, pa je suština mog bavljenja ovim poslom zdrava ishrana. Da nam deca budu živa i zdrava, da se hrane kvalitetno i odrastaju u zdrave ljude, kako telesno, tako i duhovno - kaže o motivima za gajenje domaćih ćurki na prirodan način veroučitelj Marko Rafailović. 

 

Na porodičnom imanju u Banjanima, od živine još ima kokoške i bibe, a od ostalih domaćih životinja četiri krave, konja, ovce, koze i svinje.