14.02.2019, 09:38

Gvozdena svadba Ljubinke i Manojla iz Tulara

Skoro svaka godišnjica braka ima svoj naziv. Većina je uglavnom čula za srebrnu, zlatnu i dijamantsku svadbu i zna šta one označavaju. To se već ne može reći za gvozdenu svadbu, kojom se proslavlja 65 leta zajedničkog života, a i retki se parovi mogu pohvaliti da su je dočekali.

 

Deo te manjine su Ljubinka i Manojlo Sarić iz Tulara, rubnog sela ubske opštine, koji su ovu, za mnoge neverovatnu godišnjicu, nedavno obeležili. Venčali su se 3. novembra 1953. godine i od četvoro dece, tri sina i jedne ćerke, danas imaju tri unuke i jednog unuka, koji su njihov ponos i najvrednije bogatstvo.

 

Sve nevolje sa kojima su se tokom ne baš lagodnog života susretali, Sarići su pobedili zahvaljujući ljubavi, slozi, poštovanju i razumevanju. Uvek zajedno, u dobru, naročito u zlu i teškim situacijama, kao sada, kada devedesetjednogodišnja Ljubinka leži u krevetu i nije pokretna, nakon pada i operacije kuka u maju prošle godine. Iako je i sam imao dve operacije kuka, njen osamdesetpetogodišnji suprug Manojlo uvek joj je na usluzi. Sedeći jedno pored drugog, krepkog duha vremešni supružnici vraćaju se u jesen 1953. i jednu posetu koja ih je zauvek spojila.

Ljubinka i Manojlo Sarić (Foto: Dragan Belajac Džagi)

 

Da se oženi, žurilo se tada devetnaestogodišnjem Manojlu Sariću, kome je majka umrla kada je imao dve godine, a šest kada se upokojio i otac, te mu je trebala vredna i požrtvovana ženska ruka u domaćinstvu, gde je živeo sa dve starije sestre i babom. Pre nego što se obreo u Kuzmanovićima u Takovu, prethodno je toga dana sa ujakom obišao šest kuća, ali bez uspeha, pošto su devojke ili imale momke ili bile "obećane". Ljubinka se priseća da je u njeno dvorište ušao kad se sunce smirilo.

 

- Moji roditelji su imali četiri sina i ja sam bila jedino žensko dete. Imala sam mnogo prosaca, ali ni sa jednim se nisam zadržavala u razgovoru kada su dolazili. Iznesem posluženje, kao što je red, i odmah izađem. Ali, to veče se prevarim, pa mi se on svidi i ostanem u kući tri, četiri sata, iako nisam volela što je mlađi. Roditeljima to nisam smela da kažem, jer je imao 17 hektara zemlje, a pre su stariji gledali na imovinu i morali su da se slušaju, priča Ljubinka o prvom susretu sa svojim životnim saputnikom. Posle 15 dana, njeni roditelji i braća su došli da "gledaju kuću" budućeg zeta i pošto su bili zadovoljni, isprošena je i ugovoreno venčanje. Pre registracije, videli su se samo još jednom, kada su na Ubu kupovali "odela za svadbu".

 

Manojlo dodaje da mu se devojka odmah svidela, jer je bila domaćinska ćerka, vredna i poštena. Premda su se pre venčanja videli svega tri puta, Ljubinka ističe da su se mnogo lepo slagali i "imali takav brak da niko imao nije. Nismo se čuli da smo živi". Nisu se svađali, a ako bi se nekad i sporečkali, brzo bi se pomirili. Za to je, napominje, ona najzaslužnija, pošto je "blaga i naravna", što priznaje i njen suprug, koji za sebe kaže da je bio strog, ali pravičan.

 

Tokom dugovečnog braka, radili su mnogo - obrađivali zemlju, gajili stoku i kućni budžet popunjavali pravljenjem rakije od svojih šljiva, a Manojlo je i punih 17 godina vadio kamen iz majdana, pekao kreč i prodavao ga. Međutim, ne žale se na skroman i težak život, jer ih je uvek vodila misao o napretku svoje dece, koja su im to vratila na najlepši način.

 

- Moju sam decu učila od malena da ne smeju da kradu, lažu i da se svete, da vređaju i napadaju nikog. Što možete da pomognete, pomozite, sevap je, ali preko zakona nikako. Stani, nemaš pravo. To su oni usvojili i ja, kao majka, nikad i nigde se nisam zastidela, nego sam uvek bila ponosna. Hvala gospodu Bogu na njegovom dobru - decu imam zlatnu, svi su završili škole, svi brinu o nama i ja sam kao majka prezadovoljna - priča Ljubinka.

 

Najstariji sin Sava (1954), profesor matematike u Gimnaziji "Branislav Petronijević", bio je i predsednik ubske opštine od 2003-2005. godine i zamenik predsednika od 2008-2012. Branislav Brana Sarić (1958) diplomirao je na Fakultetu opštenarodne odbrane i policijski je inspektor. Obavljao je i funkciju zamenika predsednika opštine Ub u periodu 1998-2000. Treći sin Rade (1961) završio je zanatsku školu i dve decenije radio kao bravar u "Termoelektru". Kada je izgubio posao, posvetio se poljoprivredi, živi u porodičnom domaćinstvu i sa svojom suprugom Dragicom podnosi najveći teret brige o starim roditeljima. Jedina ćerka, Radmila (1965), udata je u Beograd i kao pravni birotehničar zaposlena je u trgovini. Njihovi naslednici podarili su im četvoro unučadi: Maju, Saru, Lazara i Milenu.

Venčana slika

 

Od kada su se Ljubinka i Manojlo jedno drugom zakleli na vernost, prošlo je više od 65 godina. Kad ih pitate koji je recept za dugovečan i srećna brak, Ljubinka će ukratko: "Imaš da slušaš šta on govori, a kad ti govoriš, on da sluša, pa da se sporazumete". Njen suprug najpre savetuje mlade da ne ulaze u zajednički život "ako misle da vode neku vratolomiju. Bolje da ne počinju". Smatra da je veoma važno da u braku supružnici "poštuju roditelje i jednog i drugog. Neko samo viče u pravu je moje dete, a ovaj kao nije. Ne može to tako da bude, jer i onoga je neka majka rodila".

 

Sarići su ugledna porodica, ne samo u svom selu, nego i šire. Manojlo i Ljubinka zajedno su sa svojim sinovima inicirali izgradnju crkve u Tularima i jedni su od najzaslužnijih što je ova svetinja podignuta (1999-2005). Osim što su učestvovali u radovima i bili ktitori, Ljubinka je čak 55 dana majstorima pripremala i nosila hranu. Nej suprug pomagao je i kada se seoska škola rekonstruisala.

 

Rod Sarića poreklom je iz Čajniča u Bosni, a u Tulare je doseljen u prvoj polovini 18 veka. Njihova familija jedna je od najmnogobrojnijih u selu od 230 domaćinstava, koje je smešteno na tromeđi ubske, koceljevačke i vladimirovačke opštine. Nekada je bilo 56, a sada 29 Sarića kuća. Takođe, može se pohvaliti i sa velikim brojem visoko obrazovanih. U rodoslovu familije nalazi se 24-oro sa fakultetskom diplomom.

 

Prvi predak sa akademskim zvanjem bio je Pantelija (1874), profesor matematike, koji se po završetku osnovne škole u selu, Valjevske gimnaziju (gde je od 1901-1903 bio i zamenik direktora) i Visoke škole "Dositej Obradović" u Beogradu, dve godine usavršaovao u Pešti i isto toliko u Beču. Primao je kraljvsku stipendiju, ali ona nije bila dovoljna za studiranje u inostranstvu, pa je njegova porodica, koja je brojala 24 člana, prodala 40 hektara zemlje da bi ga iškolovala. Posle Pantelije, još 23 Sarića je steklo fakultetsku diplomu, a mnogi od njih bili su na rukovodećim radnim mestima.