Predrag Žarković (foto: Đorđe Đoković)
16.08.2014, 16:31
Malinjak kafedžije Žara
Kada iz Valjeva idete za Loznicu, pa dođete u Kamenicu, desno se dole ide u Gornju, a levo gore u Donju Kamenicu. Elem, nešto pre „Đačke česme“, asvaltni puteljak skreće gore levo ka Vragočanici. Stotinak metara i „nešto jače“, opet levo, ulazi se u okućnicu Predraga Žarkovića (1953), kafedžije iz Osečine. Dočekuje nas čio „pican“ obučen u narodnu nošnju – bela, vezena košulja, bridž pantalone, tkani pojas, vezene čarape, opanci sa „nosevima“, na glavi šajkača... Sa njim i tri unuka – dvojica Markovića, Miroslav i Vujica, i jedan Žarković, Viktor. Miroslav je student u Novom Sadu, Vujica svršeni laborant Medicinske škole, Viktor je brucoš Tehničke škole, takođe u Valjevu.
- Kanda se znamo?, velim dok se zdravim sa domaćinom.
- Ti si bio u Radio Valjevu!, odgovara k’o iz topa.
- Siguran si?, kupujem vreme e da bih se setio odakle znam Žara. Kafanski tip nisam, a za kafedžiju Žara iz Osečine čuo sam, možda ponekad, na terenu, i svraćao u njegovu kafanu što se nalazi „kod Autobuske stanice“.
- Školu sam učio u Valjevu, na praksi bio u „Zlatiboru“. Moja supruga i vaš pokojni ton-majstor Leka Marković od dva brata deca!, vergla Žare uverljivo.
- Iz Sirdije, znači, vadim se...
- Jašta, a ja sam od Kameničkih Žarkovića. Sreja mi bio čiča, a i iguman Mojsije sa Hilandara...
U ekonomskom delu dvorišta Žarkovića stara štala od neomalterisane cigle, u onom drugom dve kuće – starija sa krovom „na četiri vode“ i novija sa pokrivenim tremom. Pa, čardačić i magaza, što suluži kao ostava „za alat i koje šta“... Tu je i česma sa vodom dovedenom „na hidrofor“ iz potoka.
Na tremu stočić, a na stočiću sveže nabrane maline, tegla sa slatkim od malina, ljuta rakija, rakija od malina, sok od višnje (pivo je u kući, u frižideru)... „Šta ko voli, nek izvoli“, domaćinski će Žare.
Ispod kuće, na strani prema putu Valjevo – Loznica, novi malinjak prvi put na rod stigao. Beru dvoje komšija, beru i trojica unuka... Lastari zategnuti u špaliru, četiri reda pokrivena mrežom što od grada štiti, ceo malinjka opasan žicom „električne čobanice“. „Ne bojte se, struja je isključena“, domaćinski će Žare.
Pod malinom je 15 ari sa 1.500 struka. Poljske sorte „polka“ i „polamen“, nabavljene „od Mićića iz Gunjaka“. U sezoni berbe rode dva puta – prvi put 15 dana pre „vilameta“, drugi put u avgustu.
„U prvoj berbi bilo je oko 300 kg, predajem ih u Dragijevici na otkupnom mestu ’Podgorine Fruht’. Mislim da su oni ove nove sorte i doneli na naš teren. Plod im je krupan, zdrav, zadovoljan sam. I cenom, takođe“, referiše Žare.
Beračima plaća 2.000 dinara na dan, unucima, veli, po 500 dinara. Oni se smeškaju, Miroslav, koga takođe zovu Žare, ispravlja: „Da deda kad treba i koliko treba!“. Sad se i Žare smeška, prorade mu strogoća i pedagogija...
Predrag Žarković ima zemlje i kod „Đačke česme“. Naumio je da tu, a temelje je „udario“ još 1976-te pa stao, podigne „nešto k’o etno selo“ sa četiri letnjikovca. „Jedan će se zvati po igumanu Mojsiju, drugi po učiteljima Lalu i Nati Katić, što su pola Podgorine opismenili, treći po Milutinu Tomiću, oficiru bivše Vojske Kraljevine Jugoslavije... A četvrti? Četvrti po meni, brate!“, gotovo se ljutnu Žare.
„Ovo ti je, prijatelju (pokazuje rukom na „Đaćku česmu“), najlepše mesto od Sarajeva do Beograda! Ali i najveća srpska sramota, pogledaj ono đubrište samo. E, neće biti tako, zarekao sam se. Mnogi su me zafrkavali, k’o započeo si 1976-te, pa ništa. Biće, biće. Spremam se u Valjevo, kod gradskih otaca. Da ih upoznam i zamolim da sve potrebne dozvole dobijem. Biće, biće, Bože zdravlja!“, siguran je u svoj nauma gazda Žare.
Posle polsluženja i „čašice razgovora“, sledi litar ljute na poklon. „Nek se nađe u redakciji!“. Žare ka Osečini kreće u svom starom „mercedesu“, dva unuka Markovića sedaju u „punto“, Viktor „jaše točak“. „Polako, deco. Ne žurite. Danas svako tera auto...“