19.07.2015, 10:03

Đorđe Lazić, fudbaler od Valjeva do Donjecka

Uobičajeni letnji odmor u rodnom Valjevu provodi fudbaler Đorđe Lazić (32), koji je igrajući šest i po godina u Ukrajini doživeo i ratne strahote u toj zemlji. „Bombardovanje Donjecka i aerodroma u tom gradu, igrom slučaja, nisam doživeo jer sam pet dana pre toga došao u Valjevo. Kad sam se vratio nisam mogao da poverujem šta se sve izdešavalo“, kaže na početku priče Lazić, gost Kolubarskih.rs.

U Ukrajini mu je ostalo sve što je imao, od stana do automobila, koji je, kako to u sličnim situacijama biva, rekviriran i sada ga vozi šef tamošnje Službe bezbednosti. Učinkom u Metalurgu zadovoljan je, zadovoljni su bili i poslodavci, a sve je moglo biti i mnogo gore. Ne samo zbog oružanih sukoba ukrajinskih i proruskih snaga već i zbog činjenice da mu je hrvatski internacionalac Domagoj Vida, inače reprezentativac, na utakmici nekoliko kola pre kraja prevsntva, tako „meko“ uklizao da su mu „samo stradali ligamenti“ levog skočnog zgloba. Vida je iza toga, na drugoj utakmici, na sličan način polomio nogu protivničkom igraču.                

„Zglob je sada dobro, oporavio sam se, nadam se nastavku karijere. Gde, u kom klubu, to još ne znam. Ponuda ima, prelazni rok traje do 31. avgusta, videću. Jedino je sigurno da se u Ukrajinu posle svega teško mogu vratiti, ne bih da igram ni u Srbiji, ne znam...“, iskren je Lazić.

Za razliku od Vide, o Dariju Srni, kapitenu reprezentacije Hrvatske, koji predvodi i Šahtjor, ima samo reči hvale. Boraveći u gostima kod Đorđa, Srnu su upoznali i pojedini Đorđevi drugovi, koji i danas pričaju o provodu koji im je tamo priređen!

Vićentijević Dragan i Đorđe Lazić (Foto: Đorđe Đoković)

Balać, Mića, Neško...

Đole je kao klinac fudbal zaigrao u Krušiku sa braćom Teodosić. Jovan (1984) je brzo otišao na košarku, bio kapiten Studenta i Metalca. Miloš (1987) se kratko oprobao kao golman u Budućnosti, a na teren pored Ljubostinje „preveo“ ga je „Beli“ Teofilović. Da je to bio pun pogodak pokazuje Mišin uspon od FMP-a, preko Olimpijakosa do CSKA i mlađih reprezentativnih selekcija Srbije sa kojima je osvojio nekoliko zlatnih medalja na evropskim prvenstvima. Sada je kapiten A tima, koji se, pod vođstvom Saše Đorđevića, priprema za predstojeće EP u Španiji, kvalifikacioni turnir za Olimipjadu u Riju, 2016. godine.

Prvi trener bio je stari trenerski vuk Milan Balać, a prelaskom u Budućnost radio je pod nadzorom Miće Milivojevića. Fudbalski put ga je ubrzo odveo „kod Cana“ u čačanski Remont, koji je tada, za Omladinsku ligu Srbije, okupio talente iz zapadne Srbije. O kvalitetu te selekcije govore i utakmicu protiv Zvezde, Partizana, Vojvodine (sa Krasićem), OFK Beograda... „Večite“ su dobijali, Krasić ih je u Novom Sadu „sam pobedio“. Na probi u Zvezdi nije prošao, pa se nekoliko meseci obreo u Bugarskoj.

Vratio se u Valjevo i Budućnost, koju je tada „vodio Reba (Dragan Rebić)“, zaigrao za prvi tim. U Valjevo je po njega došao Neško Milovanović iz Lučana i ocu Draganu – Ganu obećao da će od Đorđa „napraviti igrača“. „Imam jednog starijeg igrača na poziciji za koju planiram Đorđa. On će ga zameniti“, rekao je Neško. Ispostaviće se da je taj „stariji igrač“ Dejan Nikolić, aktuelni trener FK Budućnost-Krušik!

Dok smo sa Lazićima sedeli u bašti „Priče“, jednog od valjevskih kafića u centru grada, naišao je Nikolić. Vraćao se sa prepodnevnog treninga na „Krušiku“ i gotovo nije mogao da poveruje u tom da je sreo Đola. „Malopre gotovo da nisam prepoznao Darka Pivaljevića, sada umalo da promašim i tebe!“, reče posle pozdrava.

Deki i Đole su se za desetak minuta razgovora prisetili zajednički dana u Lučanima, potom brzo pretresli situaciju u Mladosti, ali i u čačanskom fudbalu. Na kraju dogovor da se vide na treningu valjevskog srpskoligaša! „Bio je dobar igrač, ne sumnjam ni u njegove trenerske kvalitete“, kaže Lazić na našu opasku kako Nikolić zna posao.

„Kakav su fudbalski fenomen Lučani? Ljudi tamo vole fudbal, žive za Mladost. Neško je zaista trener znalac. Meni je pronašao mesto iza špica napada, sa dosta lopti u nogama, a uz proigravanje saigrača davao sam i po desetak golova u sezoni! Ne treba zaboraviti ni starog vuka Radoša Milovanovića, dugogodišnjeg direktora vojne fabrike ’Milan Blagojević’, počasnog predsednika Mladsoti“, priča Lazić, jedan od valjevskih fudbalera za koga je boravak u Lučanima bio značajna stepenica u karijeri.

Kažu da je Radoš toliko voleo Đorđa da posle njegovog odlaska u Partizan retko dolazi na utakmice Mladosti...

Ješić i Đukić

U galimatijasu srpskog fudbala mora štošta da se poklopi, da te i sreća pogleda. Đole je dobro igrao za Mladost i načuo kako će da ga na nekoj utakmici gleda Nenad Bjeković, bivši prvotimac i reprezentativac, tada direktor Partizana. Pomislio je kako je to nečija šala kao da „Bjeka nema preča posla“.

„Kasnije sam saznao da je mom dovođenju insistirao trener Miodrag Ješić (Valjevac iz mioničkog sela Osečenica, prim. BV), čije su se pozicije već ljuljale. Srećom po mene, nasledio ga je Miroslav Đukić (Šapčanin, reprezentativac, internacionalac u Španiji, prim. BV). Đuku nije zanimalo ko je ko, ko koga gura, gledao je učinak na terenu. Gurao me je maksimalno, odužio sam se dobrim igrama“, priča Lazić.

Posebno pamti dve osvojene „duple krune“ sa crno-belima, pa večite derbije. Bio je učesnik utakmica Crvena zvezda – Partizan na kojoj su crno-beli (sa 4:2) pobedili komšije, u njihovoj avliji prvi put posle desetak godina! „Grobari“ i danas pamte situaciju kada je Dušana Bastu i Dejana Milovanovića „poslao po burek“, pošto su se prethodno sudarili, a lopte nije bilo nigde! Ta fotografija s pravom krasi očev stan u Ulici Žikice Jovanovića.

Kada je selektor Srbije bio Havijer Klemente iz Španije sedeo je na klupi, na utakmici protiv Kazahstana. „Reprezentacija je posebna priča“, kaže Đole bez želje da posebno komentariše način na koji se godinama vodi državni tim Srbije.

Dobre igre u Partizanu otvorile su mu 2008. vrata Ukrajine u mnogo srećnijim vremenima od današnjih. I tamo je imao zapažen učinak, sledeća destinacija, ako se posreći, mogao bi da bude i Japan.

Letnje dane u Valjevu uglavnom provodi na Gradcu, sa starim društvom ode i na pecanje na Dunav, samostalno trenira tek da održi elementarnu kondiciju. Njegovi generacijski drugari kažu kako je i „basket tri na tri“ dobro igrao. Na većinu pitanja najpre odgovri osmehom, reč je o zaista dragom mladom čoveku. Sportske gene, moguće je, povukao je od očeve ujčevine – Radosavljevići su se, od Tome „Vrapca“ do Mikija i Saše, mahom bavili rukometom, bili su odlični golmani. Miki, doduše, odlično igra i „malu ševu“...

Na internetu ima i podatak kako je sa nekadašnjim Zvezdinim golmanom Dišljenkovićem osnovao i orkestar, bio je odličan bubnjar. Ko zna, zna...