Obdanište (ilustracija) (foto: Đorđe Đoković)
04.09.2014, 18:02
Koliko su nam važna deca?
Nedavni slučaj u valjevskim vrtićima kada su vaspitači odlukom direktora premešteni u druge objekte, a nazadovoljni roditelji mališana protestvovali i potpisali peticiju kojom traže vraćanje vaspitača i medicinskih sestara u grupu u kojoj su bili, otvorio je brojna pitanja, a pre svega, koliko su nam važna deca i da li uvažavamo njihove potrebe?
Ne ulazeći u „zakonsko pravo” direktora da „pravi raspored u skladu sa potrebama posla”, nameće se pitanje gde je pravo dece da bez stresa, straha i trauma provedu vreme u vrtiću, mestu koje nisu ona izabrala. O tome kako deca reaguju na promenu vaspitača, koliko struka utiče na odluke poput nedavne direktora vrtića, razgovaram sa pedagogom Zoricom Milić.
Od uzrasta dece zavisi kako će na njih delovati promena vaspitača, nastavnika, jednom rečju autoriteta ili nekoga koga deca moraju da slušaju i ko im je model ponašanja, kaže Zorica Milić. Najosetljiviji su, svakako, predškolci.
- Deca tog uzrasta se vezuju za autoritet i u psihologiji je značajno da dete ima osobu za koju se veže. U nekim studijama, čak, navode da u samom vaspitanju dete ne mora biti uz majku, bitno je da ima jednu osobu koja mu daje sigurnost i da je to baza. Jer baza života, baza življenja je pozitivna slika o sebi i sigurnost, a sve ostalo se vremenom nadograđuje. Zato su ključni prvih šest do deset godina, a najvažniji period u razvoju svake osobe jeste do treće godine. Ne treba biti ni psiholog ni mudar...dovoljno je pogledati reakciju deteta kada odlazi iz kuće, kada napušta mamu i tatu, kada odlazi na neko drugo mesto, u neku drugu ustanovu, a posebno u vrtić koji je nužno mesto i za decu i za roditelje. I kada se dete već odvojilo od roditelja i napustilo svoj prostor, i kad treba da se adaptira na novo, normalno je da se veže za vaspitača- smatra Zorica Milić.
Razvojna psihologija tvrdi da je nagla promena neprijatna, pa čaki stresna za dete, a promena vaspitača jeste nagla i neprijatna, koja može da dovede do agresivnog ponašanja, povlačenja u sebe i nesigurnosti. Problem nije samo adaptacija i prilagođavanje deteta na novu sredinu i novog vaspitača, problem može da nastane i zbog toga što je i vaspitaču, koji je prebačen u novu grupu, potrebno vreme da se adaptira, upozna decu i on za to vreme može da napravi niz promašaja.
-Nema nikakvog opravdanja, posebno u tom dobu do šeste godine, menjati vaspitača. Naročito, ako za takvim promenama nema velike potrebe i razloga. Nije dobro i kada su promene nužne, zbog bolesti ili preseljenja, a raditi to namerno, bez valjanih razloga je, apsolutno nepovoljno za decu.
U praksi, ne samo u predškolskom, nego i u školskom uzrastu, što su takođe osetljive godine, mi se trudimo da zadržimo kolektiv-odeljenje i da predupredimo svaku situaciju u kojoj učenik može da bude povređen zbog takvih promena. Prilikom pravljenja rasporeda svake školske godine za sledeći razred, bez obzira na kadrovske poteškoće na koje nailazimo, mi i u višim razredima zadržavamo istog nastavnika i trudimo se da zadržimo iste nastavnike do kraja školovanja, od petog do osmog razreda, upravo zbog toga što takve promene mogu biti neprijatne, pa čak i stresne za učenike.
Gde je struka kada se donose odluka koje mogu imati posledice po decu?
Direktor Predškolske ustanove „Milica Nožica“ odlučio je da premesti vaspitače u druge objekte, bez konsultacija sa psihologom ustanove koji je trebalo da upozori na eventualne posledice po mališane zbog promene jednog od dva vaspitača. Takođe, direktor nije razgovarao ni sa vaspitačima o tome da će biti premešteni i, eventualno, čuje njihovo mišljenje o tome kako će deca reagovati. To nije prvi put da se donose tako važna i osetljive odluke bez konsultacija i saglasnosti stručnjaka, smatra Zorica Milić.
-Generalno struka se u mnogim poslovima i profesijama prilikom odlučivanja retko konsultuje. Uvek se nađe neko ko sve najbolje zna i ko sve može sam. Čini mi se da mi češće i više vodimo računa o stvarima, formalnostima, papirima nego o ljudima. A ljudska duša, posebno dečja duša je tako tanana, preko koje ne bi trebalo da pretrčavamo i to tako savršeno lako- upozorava Zorica Milić.
Naša sagovornica, pedagog u osnovoj školi „Nada Purić“, kaže da direktorka škole u kojoj radi uvažava mišljenje struke i odluke se ne donose bez konsultacija. Pedagog razgovara sa svakim roditeljom i učenikom koji menja školu, koji dolazi iz druge sredine. Obavezno, uz uvažavanje struke, dete bude raspoređeno u razred koji je najboji za njega, a ne tamo gde ima manje đaka.
-Koliko je ozbiljno i koliko ne bi trebalo tako lako menjati vaspitače, sredinu, drugare, pokazuje i zakon koji je propisao kaznenu meru i to kao najveću kaznu, za kojom retko posežemo, a to je premestiti učenika u drugo odeljenje ili školu. Jednom rečju, najteža zakonom regulisana kazna je promeniti detetu sredinu, nastavnike, drugove - kaže Zorica Milić.
Argument ili opravdanje da dete neće osetiti promenu zbog toga što je dobilo novog vaspitača jeste to što je ostalo u svojoj grupi. Po mišljenju Zorice Milić, ostati u grupi je manje važno.
-Mališanima do pet, pa i šest godina, nisu važni drugari. Njima je važna osoba za koju se vezuju. U tom uzrastu oni se igraju sami, a socijalizacija počinje tek nakon pete godine i tek tada njima drugovi nešto znače i počinju više da se igraju i druže. Do tada, oni se vezuju za odraslu osobu koja je dominantna, kojoj veruju i na koju se oslanjaju. Tako da oni osećaj sigurnosti pronalaze kod roditelja, vaspitača i učitelja. Zato detetu ne treba remetiti situaciju u kojoj se ono pozitivno i dobro oseća- poručila je Zorica Milić.
Na kraju razgovora mi reče – „Tužna sam, jer ne znam zbog čega sami sebi pravimo nepotrebne probleme i izazivamo gnev roditelja i tugu dece. I to sada kada u zemlji Srbiji, iz brojnih razloga, već dovoljno teško živimo“.