02.04.2021, 09:33

Kako "nevidljiva deca" da postanu vidljiva?

Sa Milenom Sekom Maksimović, kliničkim psihologom, razgovarali smo o korisnosti projekta "Nevidljiva deca" za ciljnu grupu, i o tome kako i na koji način se osobe sa invaliditetom mogu učiniti vidljivim. Da li je to pitanje koje se rešava jednim ili više projekata, da li je to pitanje koje treba sistemski urediti, kojim treba da se bavi država, ili i jedno i drugo?

 

Na početku razgovora, Maksimović iznosi podatke IASC-a[1] da oko 15 procenata svetske populacije živi sa nekim oblikom invaliditeta. Od tog broja, 2-4 posto osoba sa invaliditetom ima ozbiljne poteškoće u svakodnevnom funkcionisanju. Jedna od pet žena će iskusiti neki oblik invaliditeta tokom života, dok 46 procenata osoba preko 60 godina ima neku vrstu invalidnosti, a jedno od desetoro dece je dete sa invaliditetom. Samo 28 posto osoba sa značajnim invaliditetom ima pristup formalnoj finansijskoj pomoći na globalnom nivou, a samo jedan posto u zemljama s niskim prihodima.

 

"Ove brojke govore koliko je važno baviti se temom invalidnosti i naravno decom i odraslim osobama sa različitim oblicima poteškoća. Osobe sa invaliditetom doživljavaju nejednakosti na svakom koraku – kroz pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju kao i različitim aktivnostima i događajima u lokalnoj zajednici. Ponekad su izloženi nasilju, zlostavljanju, diskriminaciji, nepoštovanju njihove invalidnosti. Na planu lečenja, rehabilitacije, pomoći i podrške; podsticajnog okruženja, obrazovanja i zapošljavanja, postoje brojne prepreke koje se rešavaju kroz različite oblike kampanja, projekata vladinog i nevladinog sektora", kaže Maksimović.

 

Dalje navodi da je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, čiji smo i mi potpisnici, značajno uticala na definisanje ciljeva održivog razvoja Agende 2030. 

 

"Kroz implementaciju Agende 2030, biće dostupno više resursa i podataka za sprovođenje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. To sve ukazuje da je jako važno obezbediti partnerstvo i sinergiju vladinih i nevladinih organizacija u sprovođenju prava osoba sa invaliditetom. Postizanje ciljeva održivog razvoja podrazumeva realizaciju partnerstva vladinog sektora, privatnog sektora, oganizacija civilnog društva i pojedinaca kako bi se budućim generacijama obezbedilo bolje životno okruženje", kaže naša sagovornica.

 

Kako smo poslednjih trideset godina poprište kriza – ekonomskih, ratova, bombardovanja i prirodnih katastrofa, prepreke, stigma i diskriminacija osoba sa invaliditetom u svakodnevnom životu se povećavaju.

 

"S obzirom na nedostatak osoblja u javnim institucijama (zdravstvenim, socijalnim, obrazovnim) i budžetska ograničenja, organizacije civilnog društva su sa svojim iskustvom i stručnošću, i u našoj zemlji ali i širom sveta, posvećeni deci i odraslima sa poteškoćama (fizičkim, mentalnim, intelektualnim). U partnerstvu sa vladinim organizacijama stvaraju se mogućnosti za otklanjanje mnogih prepreka koje se nalaze na putu ka humanijem odnosu prema osobama sa invaliditetom (OSI) i njihovom većem uključivanju u život zajednice. Što više projekata budemo imali, koji se bave ovom osetljivom grupom, postajemo društvo koje ceni različitost, poštuje jednakost i pokušava da omogući uslove za ostvarivanje punih potencijala OSI. Istovremeno, stvaraju se uslovi da i OSI sami učestvuju u borbi za svoje pozicije u društvu i da se tako izgrađuje bolji svet za sve", kaže Milena Seka Maksimović, klinički psiholog.

Milena Seka Maksimović (Foto: Đorđe Đoković)

 

Kolubarske.rs: Da li se problem dece sa invaliditetom, naročito u ruralnim sredinama, rešava jednim projektom ili eventualno jednom uslugom?

Milena Maksimović: Kao što sam već u uvodnom delu rekla, da bi se položaj dece sa poteškoćama u razvoju, posebno u ruralnim predelima unapredio, potrebno je vreme i veliki broj aktivnosti, svih aktera u društvu. Ali od nečega se mora početi. Nijedna promena, ni lična ni u društvu, ne dešava se odjednom. A i ne dešava se sama od sebe već angažovanjem, svih – države, javnih institucija, formalnih i neformalnih udruženja ili organizacija i pojedinaca. Mora se početi kroz jedan projekat, kroz jednu uslugu. To otvara vrata za sledeće projekte, sledeće nove usluge. Ako je reč o deci uz ruralnih područja, prvi korak jeste dosezanje do njih, mapiranje, detektovanje njihovih problema i potreba, zatim uključivanje u sistem zdravstvenih, socijalnih, obrazovnih usluga ili kreiranje inovativnih usluga koje bi im, bar u početku, olakšalo uključivanje u redovne tokove života u zajednici, kao npr. porodični savetnik.

 

Kolubarske.rs: Da li se ta deca posle projekata, poput "Nevidljiva deca" i sličnih, osećaju bolje i koliko je njihov život suštinski promenjen, ili je to jednokratno bez nekog značajnijeg efekta?

Milena Maksimović: Već sam rekla da se od nečega mora početi. I da bi deca bila uključena u život u celosti je potrebno vreme. I angažovanje. Svih nas. Veliki problem svih projekata, pa i ovih za decu sa invaliditetom, je održivost. Šta dalje kad se završi projekat. Sledeći korak bi trebao da bude kreiranje gradske politike koja bi olakšala roditeljima i deci sa poteškoćama u razvoju uključivanje u već pomenute sisteme usluga odnosno većinu usluga učinila deci uz ruralnih područja više dostupnim, kao npr. prevoz, finansijsku pomoć, mobilne zdravstvene, obrazovne timove… Da bi se zagovarale ovakve gradske politike, potrebno je povezivati rodetelje iz ruralnih sredina sa udruženjima rodielja iz gradskih sredina. Treba uključiti medije u organizovanje kampanji… Grad Bor je odličan primer za to kako je samo nekoliko roditelja uspelo da izlobira Gradsku upravu da finansira uslugu koja će se pružati deci sa invaliditetom. Znamo da su troškovi usluga (zdravstvenih, socijalnih, obrazovnih, rehabilitacionih) za decu sa poteškoćama u razvoju značajno visoki, a svaka usluga, koja se ostvari preko gradskih uprava, olakšava roditeljima život.

 

Kolubarske.rs: Kako ohrabriti roditelje te dece da ih učine "vidljivom", da ih ne drže zatvorenima u kući, daleko od očiju drugih. To je i ovaj projekat pokazao da roditelji skrivaju svoju decu i da ih je sramota...

Maksimović: Stigma sprečava porodice da traže pomoć ili informacije, ostavljajući ih nesvesnim svojih prava ili dostupne podrške. Informisanje roditelja o mogućnostima koje se nude u okviru jednog projekta, o mogućnostima koje se nude u okviru lokalne zajednice, stalnim radom na povećanju svesti o važnosti uključivanja dece, ne samo u zdravstveni sistem već i u obrazovni, o mogućnostima rehabilitacije, reedukacije, a na prvom mestu o pravima njihove dece, bez obzira na problem koje ona imaju. A za sve to je potrebno vreme. I rad, rad, rad i strpljenje, svih učesnika u tom procesu.

 

Kolubarske.rs: Kako bi sistemski trebalo tretirati takvu decu, kako lokalne samouprave treba da ih tretiraju i da li je neophodan neki dugoročniji plan, u koji bi bile uključene i NVO?

Maksimović: Lokalne uprave treba da razvijaju politiku i strategiju za unapređenje prava dece sa invaliditetom. Međunarodni fondovi i međunarodne organizacije podižu kapacitete javnih službi i organizacija civilnog društva za rad sa decom sa poteškoćama upravo kroz jačanje njihovog partnerstva. Organizacije civilnog društva prepoznaju probleme osetljivih grupa i kroz različite programe i aktivnosti daju inpute javnim institucijama za razvijanje usluga koje su neophodne za normalno funkcionisanje dece sa poteškoćama u razvoju u socijalnom, obrazovnom, zdravstvenom smislu. Može se na kraju zaključiti da celokupni proces od detektovanja dece, njihovog uključicvanja u obrazovni sistem, lokalnu zajednicu i društvo u opšte, zasniva se na partnerstvu sa roditeljima ili porodicama i razvijanju strategija koje promovišu procenu i razvoj preostalih sposobnosti, definisanje vrste pomoći i podrške neophodne za decu, pristup odgovarajućim materijalima, aktivnostima, igri…, sve ono što im po pravu i pripada. Koliko su projekti i usluge uspešne nije jednostavno reći ako se ne uradi evaluacija projektnih aktivnosti i novih usluga po završetku projekta, posle određenog vremenskog perioda i redovnog monitoringa koji bi pratio ali i obezbeđivao što kvalitetnije pružanje usluga.

 

“Ako ikada budemo društvo koje ima dovoljno resursa, treba sprovoditi permanentna istraživanja koja bi ispitivala sve faktore koje utiču na invaliditet kao što su: životna sredina (politike, fizičko okruženje, stavovi), kvalitet života ljudi sa invaliditetom, prepreke u pružanju glavnih i specifičnih usluga, kao i šta funkcioniše u njihovom prevazilaženju, postojeće programe pristupačnosti sa posebnim osvrtom na ruralna područja, interakcija između faktora životne sredine, zdravstvenih uslova i invaliditeta -  i između invaliditeta i siromaštva, ljudski i tehnički kapaciteti itd. Na taj način bi dobili veoma korisne informacije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. A da bi se njihov položaj unapredio, potrebno je da se svi akteri, zainteresovane strane, maksimalno zalažu u svom domenu – država, lokalne zajednice, udruženje OSI, pružaoci usluga, akademske ustanove, privatni sektor, osobe sa invaliditetom i njihove porodice”, zaključuje klinički psiholog Milena Seka Maksimović.