07.11.2022, 07:37

Nedostaju sigurna kuća, pravna podrška žrtvi i rad sa nasilnikom

U Valjevu je sigurna kuća postojala četiri godine, i za to vreme "sigurno utočište i mir", na par meseci ili duže, našlo je dvadesetak žena, žrtava nasilja. Zatvorena je jer nije ispunjavala standarde, i dok u valjevskom Centru za socijalni rad smatraju da sigurna kuća nije potrebna, žrtva nasilja, naša sagovornica koju je "život doveo u Valjevo", kaže da je sigurna kuća jedino mesto gde se sa decom osećala bezbedno i spokojno nakon što je napustila supruga i dom.

 

Podelila je sa nama svoju priču koje ne želi, ali mora da se seća. Mora zbog sebe i dece, ali i svih onih žena koje trpe nasilje, a ne bi trebalo. "Čim se osetite ugroženo, čim osetite strah, kada ne smete da mu nešto zamerite, da iznesete svoje mišljenje, stav, da se suprotstavite, kada se nađete u problemu koji se stalno ponavlja i ništa se ne menja, to je već znak da treba da se sklonite od te osobe, nema tu popravke", savet je naše sagovornice, majke dvoje dece koja je nasilno ponašanje supruga trpela trinaest godina.

 

Logično je napustiti nasilnika posle prvog udarca, ali onima koji kroz to prolaze nije uvek jednostavno da to učine. Najčešći razlozi zbog kojih žrtve ne odlaze su strah od odmazde i reakcije nasilnika, mnoge nemaju podršku porodice i prijatelja. Pored toga, u velikom broju slučajeva, su finansijski zavisne od nasilnika i brinu se da li će, ako ga napuste, moći deci da obezbede pristojne uslove za život. Neretko je njihovo samopouzdanje ozbiljno poljuljano višegodišnjim zlostavljanjem… Svi ti razlozi bili su prepreka i za našu sagovornicu da se okrene i da ode, da napusti supruga i to onog trenutka kada su počeli prvi prigovori, verbalni napadi i drugi oblici psihičkog maltretiranja, a naročito nakon prvog udarca kada je njihova beba imala samo šest meseci.

 

- Ljudi me pitaju zašto sam se udala za njega. Pre braka nisam imala nijednu neprijatnu situaciju sa njim, nije bilo agresije, ponašao se normalno, lepa veza, lep početak braka. Ali ubrzo su se pojavili prvi problemi. Na bilo koju moju zamerku burno je reagovao, branio mi je da nađem posao, da se viđam sa drugaricama, familijom, kontrolisao mi je telefon. Svaki put kada bih rekla da mi ne odgovara nešto u njegovom ponašanju, završavalo se svađom. Posle mnogo ružnih i za mene stresnih situacija, koje su svakim danom postajale sve gore, ja sam počela da razmišljam o strašnim stvarima, čak i da sebi oduzmem život ili da se sklonim negde i ostavim mu dete, dok ne nađem rešenje, ali tražila sam način da njega urazumim, nadala sam se da će se promeniti i da će biti bolje. A, sve je krenulo od obične rasprave. Nešto sam mu prebacila, a odnosilo se na brigu o detetu, na kućni budžet, gde je on smatrao da ja uopšte nemam pravo da se mešam, za sve se on pita, sve on određuje… Tada sam upoznala i tu njegovu drugu stranu, reakciju kakvu nisam očekivala, udario me je pesnicom. To je trajalo narednih trinaest godina. Nije me svaki dan udarao, ali svaki dan sam imala strah od njega, njegove rekacije - kaže i dodaje da sasvim sigurno mnoge žene koje trpe nasilje prolaze kroz sličnu situaciju, prepuštene same sebi i svojim problemima.

Sagovornica Kolubarskih.rs (Foto: Kolubarske.rs)

Jedne noći je "prelomila", uzela je decu samo sa stvarima koje su imala na sebi i otišla zauvek. Govori polako i tiho, kaže "još uvek boli iako su prošle godine od tog događaja". Bila je izložena fizičkom i psihičkom maltretiranju celu noć, do ranih jutarnjih časova. Nasilnik je u jednom trenutku pozvao policiju i sam sebe prijavio, ali niko nije došao, valjda ga nisu ozbiljno shvatili, pretpostavlja naša sagovornica. Tek kada je na kratko izašao iz kuće, odjurila je sa decom u Hitnu pomoć gde su joj konstatovali brojne provrede, 12 hematoma na glavi, višestruke površinske ubode nožem po rukama i telu, i tek tada je došla policija.

 

Verovala je da je njenim i mukama njene dece kraj, da će im nadležne institucije obezbediti zaštitu i pružiti pomoć, ali da će imati podršku i pomoć i svoje porodice, te da će moći da započnu novi život. Međutim, nije bilo ni lako ni jednostavno. Priča da su je prvo, u gradu gde je živela sa suprugom i decom, odveli u Centar za socijalni rad, međutim iz nepoznatih razloga, i pored toga što je tu imala prijavljeno mesto boravka, uputili su je u Centar za socijalni rad u mesto gde je rođena i gde živi njena primarna porodica. Ali ni tu nisu hteli da se bave njenim problemom, jer, kako joj je objašnjeno, u tom gradu niti živi, niti je prijavljena. Nažalost u rodnom gradu nije imala podršku porodice da ostane sa njima. Odlučuje se, iz ličnih razloga koje ne želi da otkriva, da dođe u Valjevo gde je zaposleni u Centru za socijalni rad "Kolubara" smeštaju u sigurnu kuću. Svoje iskustvo boravka u sigurnoj kući opisuje kao najbolje rešenje za žrtvu u prvim trenucima, kad nema gde.

 

- Mi smo se osećali sigurno, smireno, lepo. Bilo je to prvo veče da sam, posle ne znam koliko godina, bila raspoložena, bez briga, ne znam da opišem taj osećaj, dugo nisam osetila takav mir. Meni je samo bilo potrebno da znam da niko neće dodatno da nam zagorčava život, da nismo ugroženi. Nisam osećala strah. Deca kada vide da sam smirena, da ne plačem, da nisam odsutna, i ona su srećna. Bilo nam je lepo, ako može za sigurnu kuću da se kaže da je lepo.

 

Zamenik javnog tužioca Osnovnog tužilaštva u Valjevu Nevena Matić kaže da se na osnovu dosadašnjeg rada sa žrtvama nasilja pokazalo da bi mnoge prijavile nasilje u ranoj fazi ukoliko bi imale adekvatnu podršku zajednice, s obzirom na to da postoje žrtve koje nisu iz sredine u kojoj žive, nemaju podršku primarne porodice, nemaju drugo mesto boravišta osim sa učiniocem nasilja. Dalje navodi da, ukoliko se odluče za preseljenje, decu izlažu promeni sredine i mesta obrazovanja, nemaju materijalni oslonac, zaposlenje, žive sa drugim članovima porodice učinioca nasilja...

 

- Zato je neophodno da, ne samo u većim gradovima, već najpre u manjim lokalnim sredinama postoji sigurna kuća gde bi žrtva i deca u prvom periodu do okončanja svih postupaka pred nadležnim sudovima imali bezbedno i adekvatno mesto za život. U Valjevu je sigurna kuća i prihvatilište za decu više nego neophodno. Mnogo puta smo bili odbijani od takvih institucija sa teritorije grada Beograda, upravo zbog toga jer žrtve nemaju prebivalište na njihovoj nadležnosti što je u urgentnim i rizičnim situacijama porodičnog nasilja najmanje bitno pitanje - navodi Matić.

Jasmina Pašić (Foto: Kolubarske.rs)

 

Dr Jasmina Pašić, neuropsihijatar u Opštoj bolnici Valjevo, smatra da je od izuzetnog značaja da žrtva nasilja dobije, ne samo stručnu psihološku, po potrebi psihijatrijsku pomoć ili podršku, već i pomoć osoba koje su imale slična iskustva.

 

- U našim uslovima žrtve se još uvek teško odlučuju da prijave nasilnika ili kasnije odustaju od prijave i po pravilu nemaju podršku uže socijalne sredine. Kada to učine vrlo često se preispituju da li su napravile pravi korak, nesigurne su, ponekad i depresivne. Pomoć i podrška treba da osnaže njihove kapacitete za dalji żivot – ocena je dr Pašić, a na koji način je moguće osnažiti žrtvu da istraje u odluci da napusti nasilnika, odgovara:

 

- Svako od nas je različit. Nekoga kroz život vode osećanja, nekoga racionalno. Nasilje je stres, nekada prolongiran, traje godinama i žrtva prihvata svoju ulogu "krivca". Kada se odluči da prijavi nasilje počinju razne unutrašnje borbe i preispitivanja, i pomoć je u takvim situacijama, rekla bih, preko potrebna. Svaka vrsta pomoći je individualna, nema uneverzalne pomoći. Kada govorim o pomoći ne mislim na nuđenje gotovih rešenja, već nalażenje rešenja uz podrsku.

 

Još jedan vid pomoći žrtvama nasilja je SOS telefon, usluga koju za Kolubarski upravni okrug od 2021. godine realizuje Udruženje "Alternativa plus", a finansira grad Valjevo. Koordinatorka SOS telefona psihoterapeut Vesna Marković, podseća da Zakon propisuje rad SOS linije minimalno tri sata dnevno, te da je ova usluga u početku bila dostupna radnim danima od 14 do 19 časova, a od ove godine i vikendom.

 

- Za Kolubarski okrug je bitno to da se napravi sigurna kuća, a u okviru sigurne kuće da bude SOS telefon koji bi bio dostupan 24 sata sedam dana u nedelji. Ta usluga je značajna jer neke žene imaju iskustva sa institucijama, ali većina nema i generalno su nepoverljive. Mi smo tu da ih uputimo i olakšamo im da stupe u kontakt sa njima, da im pružimo potrebne informacije. Preko nas ne prijavljuju nasilje, mi ih ne ubeđujemo da nekog prijave, mi im dajemo savet, naša uloga je da im pomognemo da se osveste, da shvate kako da izađu iz toga, ide se na to da se žrtva osnaži kako bi se uhvatila u koštac sa problemom koji ima - pojašnjava Marković.

Katarina Milićević (Foto: Đorđe Đoković)

Direktorka valjevskog Centra za socijalni rad Katarina Milićević takođe smatra da je najvažnije osnažiti žrtvu ali, za razliku od većine naših sagovornika, mišljenja je da sigurna kuća nije neophodna, da je to samo kratkoročno rešenje.

 

- Sigurna kuća nije potrebna, jer dok smo je imali tu je bilo dva do tri korisnika godišnje za ceo Kolubarski okrug. Mi smo uglavnom nalazili način da žene smestimo kod srodnika ako ne mogu da ostanu u svojoj kući jer se plaše ili iz drugih razloga, da ih osnažimo da same žive ili im nađemo posao. Žrtve nasilja imaju prvenstvo prilikom ostvarivanja prava na zaposlenje u Nacionolanoj službi za zapošljavanje i to se poštuje. Po Zakonu o socijalnoj zaštiti mi možemo odmah da im priznamo novčanu socijalnu pomoć bez obzira na to da li ispunjavaju uslove ili ne kao žrtve nasilja. Grad Valjevo im plaća stan dok ne nađu zaposlenje - objašnjava Katarina Milićević.

 

Ona podseća da je krajem 2016. godine zatvorena sigurna kuća u Valjevu, koja je otvorena 2012, jer nije ispunjavala standarde koje traži Ministarstvo rada i socijalne politike.

 

- To mora biti objekat van grada koji treba da ima specijalno obezbeđenje, kao i dovoljno stručnih radnika. Mi smo pokušali da to stvorimo u Valjevu, ali nismo uspeli. Pre propisivanja tih standarda, postojala je sigurna kuća četiri godine, bila je to garsonjera površine od 35 kvadrata, dovoljna samo za smeštaj majke sa jednim ili više dece, a dešavalo se da u sigurnoj kući, u tako malom prostoru, borave i po tri žene sa decom - navodi Katarina Milićević i naglašava da, od uvođenja standarda, u Valjevu nije obezbeđen odgovarajući objekat.

 

Član Gradskog veća zadužen za socijalnu politiku Marko Jevtić kaže da Grad ima u planu da opet otvori sigurnu kuću za žrtve nasilja i da je to "zacrtano strategijom socijalne zaštite".

 

- Smatramo da je to potrebno jer se generalno nasilje nad ženama povećava. Da bi ohrabrili žene da nasilje prijave grad je 2021. godine uspostavio uslugu SOS telefon, a u narednom periodu u sklopu projekta "Moj novi dom", koji sprovodimo u saradnji sa UNOPS-om, finansiran od strane Evropske unije, Grad će dobiti još jednu zgradu socijalnog stanovanja sa 20 stambenih jedinica. Ciljne grupe su, pored pripadnika romske zajednice i mladih bez adekvatnog roditeljskog staranja, i žene žrtve porodičnog nasilja. U sklopu te zgrade žrtve nasilja će dobiti na korišćenje četiri stana - kaže Marko Jevtić.

Pravna pomoć za žrtve nasilja i rad sa nasilnikom

 

Naša sagovornica, majka dvoje dece koja je skupila snagu i hrabrost i napustila muža nasilnika, smatra da bi država trebalo da za žrtve nasilja, bez obzira na to da li su u radnom odnosu, obezbedi socijalnu pomoć i finansijsku podršku bar dok se školuju deca, a za one koje nemaju gde, smeštaj u sigurnu kuću dok se ne stabilizuju. Važno im je obezbediti i pravnu zaštitu, advokata koji će ih zastupati u postupcima protiv nasilnika, a kada su u celu priču uključena i deca, neophodno je da država obezbedi psihološku podršku, razgovor sa psihoterapeutom, kako cela situacija ne bi ostavila značajne posledice na decu.

 

Direktorka Centra za socijalni rad Katarina Milićević smatra da je jedini nedostatak u celom lancu postupanja u slučaju nasilja u porodici upravo nedostatak pravne podrške žrtvi nasilja.

 

- Pošto žrtva dobija policijsku zaštitu, odnosno kad Osnovni sud izrekne mere udaljenja nasilnika na 30 dana, jako je važno podneti krivičnu prijavu i tada je neophodno da žrtva u tom momentu ima pravnu podršku! Kad je počeo da se primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici mi smo imali advokata, angažovanog po projektu, koji je zastupao žrtve. Žrtvi je ponekad potrebno da na sudu samo neko sedi pored nje! To se naročito odnosi na stranke sa sela ili starije sugrđanke koje nikad nisu bile u sudu, kao i za žrtve nasilja koje nemaju novac da plate advokata. Bilo bi idealno kada bi Grad na nivou nekog projekta ili nevladine organizacije, civilnog sektora, imao angažovanog pravnika koji bi zastupao te žrtve - ističe Katarina Milićević.

 

Po njenom mišljenju, u celom ovom procesu važan je i rad sa nasilnikom, otuda je u planu da se u Centru za socijalni rad "Kolubara" pokrene i ovaj segment.

 

- Nisu nama problem žrtve, mi ćemo da ih zaštitimo, da ih zbrinemo. Šta ćemo sa nasilnikom koji uvek ostaje nasilnik? Mi smo imali neke obuke za rad sa nasilnicima, ali tu imamo problem što oni neće da dolaze kod nas. Trebalo bi to sistemski rešiti, da to bude obavezujuće, da dolaze i kod nas i u Službu psihijatrije, da imamo multisektorski pristup u radu sa nasilnicima. Važno je najpre utvrditi uzroke takvog ponašanja, a najčešće je to porodično vaspitanje, uglavnom koreni leže u ranom detinjstvu, kod nekih je posledica bolesti zavisnosti i drugo. Ali, pre svega, neko mora da ih natera da dolaze kod nas - zaključuje direktorka Centra za socijalni rad.

Dr Jasmina Pašić navodi da je terapeutski rad, u slučajevima nasilja u porodici, predviđen samo sa žrtvom. Saglasna je da je taj vid terapije preko potreban i deci, ali i nasilniku.

 

- Nesumnjivo je da kod svih oblika nasilja trpi cela porodica, a kao žrtve možemo posmatrati i decu, koja su često, bespomoćni svedoci nasilja. I kod njih se, zavisno od uzrasta, vaspitanja, individualnih crta ličnosti, nasilje prihvata kao obrazac ponašanja, ali imaju i osećanje krivice zbog toga što nisu zaštitili žrtvu. Sigurno da je i njima potrebna pomoć da prevaziđu traume. Što se nasilnika tiče najčešće se radi o specifičnoj strukturi ličnosti, sa osećanjem dominacije, često uz upotrebu alkohola. Idealno bi bilo kada bi prihvatili bilo koji vid psihoterapije, ali, na žalost, u praksi je to vrlo retko - konstatuje dr Jasmina Pašić.

Nasilje nad ženama (Ilustracija Dšan Arsenić)

 

Preko SOS linije najčešće se prijavljuje partnersko nasilje, od mladih devojaka koje su ga doživele od strane svojih mladića do žena u različitim fazama braka ili su razvedeni pa se nasilje produžava.

 

- Opšti utisak je da su narkomanija i alkoholizam čest uzrok takvog ponašanja nasilnika, da su okidači za nasilje, skoro da nemamo slučaj da nije bilo prisutno nešto od toga. Zato je važno da se radi sa nasilnicima i to mora da bude obavezujuće, a ne alternativna sankcija. Program za kontrolu besa, lečenje od narkomanije ili drugih oblika bolesti zavisnosti, sve to može da pomogne. Kao porodični psihoterapeut posmatram to više kao transgeneracijsko prenošenje modela ponašanja, modela koji su poneli iz porodice. Vazno je da žene ne trpe nasilje, i zbog sebe i zbog dece, već da prijave nasilnike. Oni misle da to deca ne primećuju. Vi deci dajete modele, muškom detetu da mu je dozvoljeno da maltretira ženu, a ženskom detetu da treba to da trpi - ističe koordinatorka SOS telefona psihoterapeut Vesna Marković, te kao korake u pravcu smanjenja nasilja i boljeg rešavanja ovog problema poručuje:

 

- Sigurna kuća bi bila značajna, rad sa nasilnikom, programi prevencije, osnaživanje od najmlađeg uzrasta i za dečake i devojčice, da im se ponude drugačiji modeli, da se deca što ranije nauče da preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje. Odgovornost je ključna reč, a kod nas se to ne dešava.

 

Sagovornica Kolubarskih.rs, žrtva nasilja, poručuje svim ženama koje trpe nasilje da to prekinu, da one to mogu, da ne treba da se plaše, naročito ne treba da strahuju od budućnosti i od toga da će im biti mnogo teže ako ostanu "same".

 

Njen primer može da ohrabri. Nakon izlaska iz sigurne kuće imala je pomoć valjevskog Centra za socijalni rad i Grada, koji je plaćao zakupninu stana, a dobijala je i socijalnu pomoć.

 

- Otac mi je umro pre nekoliko godina i tada sam izgubila pravo na zakupninu jer sam nasledila nekretninu, bez obzira na to što nije pogodna za život. Pravo na socijalnu pomoć nam je ukinuta kada sam se zaposlila, a bilo je teško sa minimalnom platom izdržavati dva đaka, platiti račune, kiriju, tako da radim još dva posla kako bih deci obezbedila pristojan život. Bivši muž ima obavezu da plaća alimentaciju, ali to je retko – kaže naša sagovornica, ali se ne žali jer uprkos svim problemima i nedaćama, danas živi "normalno", zadovoljno i srećno sa svojom decom čiji je život ispunjen ljubavlju, bez stresa, svađa, nemira, straha...

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta "Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji", koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.