16.05.2023, 06:58

Postaviti spomen obeležje Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu

Nakon što je iz Gradske uprave najavljeno da će početi rekonstrukcija parkinga u centru Valjeva na lokaciji iza zgrada sudova u Ulici vojvode Mišića, nekoliko sugrađana je, na društvenim mrežama i komentarišući tu vest u Kolubarskim.rs, predložilo da na tom mestu bude postavljena spomen ploča Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu.

 

"Ni dva posto Valjevaca ne zna ko su bili Aleksandar Mišić i Ivan Fregl. Oba su bila majori Vojske Kraljevine Srbije. Aleksandar je sin Vojvode Mišića. Oni su u Drugom svetskom ratu bili utamničeni u zatvoru nemačkog garnizona u Valjevu, koji je bio u blizini Osnovnog suda. Obadvojicu su streljali Nemci u dvorištu zatvora, upravo gde se nalazi ovaj parking. Red je da se ispravi višedecenijska nepravda, jer nijedna valjevska vlast od 1945. godine pa do danas, nije imala želju i volju da tu podigne spomen - obeležje ovoj dvojici rodoljuba", napisao je čitalac Kolubarskih.rs.

 

U drugom komentaru piše: "Prema više usmenih i bar jednom pisanom izvoru Mišić i Fregl su streljani i sahranjeni na današnjem parkingu. Dve lipe obeležavaju mesto ukopa. Njih dvojica zaslužuju da se to proveri. Sada je idealna prilika da se to uradi".  

 

Primereno obeležiti mesto nacističkih streljanja u centru Valjeva

Vladimir Krivošejev (Foto: Đorđe Đoković)

 

Istoričar, dr Vladimir Krivošejev smatra da bi trebalo bar na delu današnjeg parkinga izdvojiti prostor za primereno spomen obeležje Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu koji su bili žrtve nacističkog okupacionog terora, i to jednih od prvih žrtava koje su ubijene u samom Valjevu.

 

- Neosporno je da su oni zarobljeni u nemačkoj akciji na Ravnu Goru o kojoj šira javnost vrlo malo zna, a neki i ne znaju za nju, a koja je sprovedena neposredno posle mnogo poznatije bitke na Kadinjači. A obe nemačke akcije su predstavljale jedinstvenu aktivnost okupatora protiv dve grupe ustanika. Po zarobljavanju Mišić i Fregl su sprovedeni u Valjevo u gradski zatvor i, po svemu sudeći, streljani u njegovom dvorištu koje se nalazilo na mestu dela današnjeg parkinga. O tome sam, zajedno sa kolegama iz Instituta za savremenu istoriju, dr Kostom Nikolićem i dr Nemanjom Devićem, pisao u knjizi  "Valjevo pod okupacijom". Što se tiče mesta sahrane, ono je nažalost ostalo nepoznato, ne samo nama, već i članovima porodice Mišić i Fregl - kaže dr Krivošejev i dodaje:

 

- Tokom poslednjih godina u Valjevu se mogu čuti priče da su oni sahranjeni u dvorištu zatvora, tako da njihova tela leže pod asfaltnom podlogom parkinga koji je kasnije tu formiran. Na direktne istorijske izvore koji bi to potvrdili nisam naišao, i deluje mi da je ova priča jedan od urbanih mitova. Ona je svojevremeno bila nadograđena i dodatkom da je nemački upravnik valjevskog zatvora bio po nacionalnosti Lužički Srbin, te da je on, neposredno po streljanju, na mestu sahrane Mišića i Fregla zasadio dve lipe, kao vrste drveća sa velikim značajem u slovenskoj mitologiji. Takva priča, sa ukazivanjem na dva susedna drveta, je dugo kolala po društvenim mrežama, kao izvorima sve masovnije pojave novih urbanih mitova, dok se neko od stručnjaka za hortikulturu nije javio i ukazao da je drveće na parkingu mnogo mlađe od 1941. godine, čak mlađe od 50 godine, a da dva susedna drveta na koja su direktno ukazivali i nisu lipe. Kako čujem, danas je, verovatno na osnovu ovakvog ekspertskog mišljenja, urbani mit dobio novi spin. Sada se ne pominju lipe, već drveće uopšteno, a umesto upravnika zatvora iz 1941, pominje se da je lipe zasadio neko drugi, neodređeni, kasnije ali ciljano. Bez obzira na ovo, na osnovu činjenice da se na mestu parkinga nalazilo zatvorsko dvorište u kom su srtreljani majori Mišić i Fregl, naš dug prema precima je da okvirno mesto njihove smrti primereno obeležimo! - zaključuje dr Vladimir Krivošejev.

Drveće na parkingu (Foto: Kolubarske.rs)

 

U knjizi "Valjevo pod okupacijom u Drugom svetskom ratu", čiji su autori dr Kosta Nikolića, dr Nemanja Dević i dr Vladimir Krivošejev o stradanju Aleksandra Mišića i Ivana Fregla, pored ostalog, piše:

 

"Prema sećanju Milice Fregl, Ivanove supruge, na prvom suđenju 15. decembra 1941. Aleksandar i Ivan su osuđeni na zarobljeništvo: Ali, na nesreću, istoga dana od Gestapoa iz Ljubljane su dobili pismo da je moj suprug organizator tamošnjeg pokreta otpora i zahtevali su da bude streljan. I sin maršala Poćoreka takođe je poslao zahtev da se sin vojvode Mišića strelja. Sutradan, 16. decembra, ponovo su izvedeni pred sud i osuđeni na smrt...".

 

Milena Mišić se sećala: "Kad sam došla u diviziju, vidim u hodniku majora Fregla kako bled šeta. Kad me je primetio, rekao mi je da su on i Aleksandar pred nemačkim ratnim sudom i da mog Aleksandra sad ispituju. Nije potrajalo dugo, moj Aleksandar je izašao, a majora Fregla su uveli na saslušanje. Kad me je moj muž primetio, on mi je gestovima pokazao da će biti osuđen na smrt. Videvši me uplakanu, on mi je prišao i počeo da me teši, a ja sam mu odgovorila: – Pa neće te valjda na smrt osuditi, ti nisi zlikovac! Jedan nemački oficir, primetivši naš razgovor, naredio mi je da napustim hodnik i ja sam morala da se uklonim. U poslednjem trenutku moj muž mi je doviknuo: – Budi hrabra i nosi sudbinu koja nam je dodeljena. Ja volim svoju zemlju i gotov sam za nju i njenu slobodu svoj život da dam.

 

"Pred streljanje, 17. decembra, u dvorištu zatvora, uz zid koje je odvajalo to dvorište od dvorišta Valjevske gimnazije, Nemci su ih pitali za poslednju želju. Aleksandar je zatražio da im ne vežu oči i da im ne pucaju u glavu. Ivan je rekao: Poslednja želja mi je da neprijateljima svog naroda, varvarima Nemcima, sam komandujem paljbom svog streljanja i da nam se dozvoli da u smrt idemo rašniranih cipela. Ovo poslednje začudilo je Nemce, ali su im i to dozvolili. Kad je Fregl zaustio da uzvikne: pali, Mišić je skinuo cokule i zavitlao ih prema Nemcima. Hteli su da umru kao da su poginuli u borbi sa neprijateljima...".

 

Milica Fregl svedoči: "Nisam znala da su streljani. Otišla sam u Valjevo u nameri da pokušam da ga spasem. Primio me je nemački kapetan fon Štencl. Odlično je govorio srpski. Bio je predratni inženjer u Sarajevu. Umesto pomoći, pružio mi je zapečaćeni koverat i rekao: Morate biti hrabri, jer Vaš muž je poginuo kao heroj. Umalo se nisam srušila. Ali, ove reči da je umro kao heroj su delovale. Izašla sam ćutke u hodnik i otvorila koverat. U njemu je bilo nešto novca i Ivino oproštajno pismo koje brižljivo čuvam. U pismu piše: Valjevo, zatvor, 16. XII 1941. Mila ženice. Nemački ratni sud me je danas osudio zbog četnikovanja na smrt. Ništa se ne bojim. Žao mi je samo tebe i Gođe. Savest mi je potpuno čista. Umirem za čast Otadžbine i naroda. Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu. Žao mi je što nisam poginuo na bojnom polju. Budi hrabra i vaspitavaj dobro Gođu. Moje odelo civilno nalazi se kod prote Popovića u Mionici. Šaljem ti i nešto novca. Ljubim tebe, Gođu i sve moje. Tvoj Srček.

 

Vratila sam se i zamolila onog kapetana da mi bar dozvoli da njegovo telo prenesem u Beograd. Odgovorio mi je: To morate da tražite od srpske vlade. U Nedićevom kabinetu su mi rekli da mi je on poručio da je lakše danas čoveku spasiti glavu nego pronaći mu grob", svedočenje Milice Fregl zabeleženo u knjizi "Valjevo pod okupacijom u Drugom svetskom ratu".

Nekadašnji zatvor iza zgrade Osnovnog suda (Foto: Iz privatnog digitalnog albuma dr Krivošejeva)

 

O streljanjima u dvorištu zatvora, koji se nalazio pored zgrade suda, gde se danas nalazi parking pisao je Milenko Jovanović u knjizi "Zaboravljneo vreme: Valjevo u godinama 1941-1944". Izdvajam samo deo sećanja:

 

"U dane 16, 17. i 18. oktobra 1941. Nemci su streljali po dvojicu u dvorištu pozadi krajskomandanture gde su ta streljanja mogli da vide pohapšeni iz zatvorske zgarde u istom dvorištu. U svakom slučaju mogli su da čuju komandu i plotune iz pušaka, a po izvršenju kazne iz tog zatvora izveli bi nekolicinu da streljane ubace u tarnice pokrivene arnjevima kojima su na slami, da krv po putu ne bi kapala, odvoženi do groblja.

 

Video sam streljanje 16. oktobra. Išao sam hodnikom zgrade gde je smešten sud čiji prozori gledaju dubinom dvorišta i do dela pozadi ortskomandanture. Ugledao sam jedan vod Nemaca pod šlemovima i s puškama, ulazio je na veliku kapiju sa ulice i gotovo paradnim korakom okrenuo u taj deo dvorišta. Odmah za ovim, iz dela zgrade gde je smeštena ortskomandantura, kroz dvorišni izlaz, izađe posrnuvši, kao da ga je neko gurnuo, povisok čovek u izgužvanom odelu.

 

Vezanih ruku na leđima, između dva nemačka vojnika, prošao je pored postrojenog voda i stade kod jednog direka pobodenog u zemlju. Kad se okrenuo licem prema stroju učini mi se da je to Ilija Milatović, koji je imao manju bakalsku radnju prekoputa Okružnog suda. Nisam stigao da vidim da li je baš on, kad izvedoše jednog starijeg čoveka u crnom zimskom kaputu, povodio se u hodu...

 

Kao u mučnom snu, prikovan za prozor, vidim i danas Iliju Milatovića privezanog za dželatski kolac u koga pucaju... Sutradan su na istom mestu streljali dvojicu, sledećeg dana opet dvojicu... Dok su tako u dvorištu ubijali ljude mi smo u kancelarijama morali da obavljamo svoj posao...", zabeležio je Milenko Jovanović u knjizi "Zaboravljneo vreme: Valjevo u godinama 1941-1944".