26.05.2014, 10:38

„Zeleniš“ samo uz potvrde

Petak i nedelja najfrekventniji su dani na valjevskim „zelenim“ pijacama. Petkom je veća gužva, nedelja je nešto skuplja ali nekako i svečanija! Posle poplava u Srbiji i Kolubarskog okrugu na snazi su propisi, kojima su nadležne inspekcije ovlašćene da kontrolišu poreklo voća i povrća. Ti proizvodi mogu se prodavati samo uz potvrde da ne potiču sa plavljenog područja. Kolubarske.rs su u nedelju proveravale kako se ti propisi sprovode.

Na pitanje, odakle su jagode, ili „zeleniš“, seljaci koji su ih proizveli, ali i trgovci (u nomenklaturi Brozovog vremena bili su to „nakuipci“ ili „prekupci“), odgovaraju kao iz topa: „Evo potvrde, nije plavljeno!“ Momak iz sela Joševa iznad dve tezge prepune kvalitetnih majskih jagoda svoju potvrdu je okačio, s’m što je nije uramio. „Sinoć mi čovek doneo artiju“, dodaje.

U redovima tezgi pored Kolubare, gde svoje proizvode prodaju gotovo isključivo seljaci iz okoline Valjeva, Uba, Koceljeve, Šapca čak, kupujemo tikvice, krompir, krastavce...

„Znaš da sam iz Sovljaka. Jeste bio poplavljen, ali ne i deo sela ka Zvizdaru, gde su naše kuće. Potvrda je tu, ne brini“, veli gazdarica iz Petronića. Sa sinom zakupila dve tezge, tu je godinama.

„Ja sam iz Vrela. Plavilo, jašta. Mi smo, srećom, malo izneti na brdašcu, evo potvrde – žena iz našeg sela radi u Ubskoj opštini, pa donela“, priča stamena povrtarka nekoliko tezgi dalje. Njen „komšija“, sredovečan čovek , dodaje: „Nemaš problem, prijatelju. Daš ’crvenu’ dobiješ potvrdu!“

„Kakvu crvenu, kod nas u Vrelu je džabe“, ne veruje mu „suseda“.

„Znaš šta je crvena, sinoć je nas 15 bilo u mesnoj kancelariji, po crvenu – eto pola plate, ako uzima za sebe“, uzvraća povrtar iz okoline manastira Kaona, u opštini Koceljeva.

Dok je među „voćarima“ i „povrtarima“ najvažnija tema potvrda o poreklu robe, u salu sa „belim mrsom“ inspektori nisu ni ulazili. „Bogami, ja imam sve što treba – sve preglede i dozvole, odavno! Nije se sa njima igrati“, kaže jedna od „stanara“, koja je tu dva puta nedeljno. Ona ili snajka joj.

A ranije, kada su propisi o prodaji sira i kajmaka pooštravani, kada se bezmalo tražio i erkondišn u štali sa kravama, o mlekaru da ne pričamo, bilo je „vriske“ do neba. Inspektori tražili iste one ekondišne, kojih tada u sali za „beli mrs“ mesecima nije bilo, pa se,  čim se ugreje stakleni krov, kajmak raščvari - kako bi to danas mlađi rekli „do bola“!

Zanimljivo je, međutim, da su tada, a i danas, do neophodnih papira lakše dolazile one „stanare“ što tuđom mukom trguju svakodnevno, otkupljujući sir i kajmak pošto hoće, od onih koje su ga proizvele. A njih je u „mlečnoj sali“, po slobodnoj proceni, na osnovu višegodišnjeg iskustva, svakodnevno  po desetak. Dve su najupornije - jedna iz Jasenice, druga iz Brankovine. Ne maše ni crkevni, ni državni praznik... Jaseničanka, vele, ima stan i u Beogradu, Brankovčanka stalno nudi i tovljenu ćuretinu.