16.10.2014, 17:04

Jedan morski razgovor

Izmisljen razgovor, sa utemeljenim činjenicama

Neko ko dobro poznaje domaću književnost bi se sigurno zapitao kakve sličnosti imaju pisci: Milovan Glišić i Mirko Kovač, sem što su obojica skončali u različitim gradovima na obali Jadranskog mora. Milovan Glišić je svoj životni vek završio 1908 g. u Dubrovniku, a Mirko Kovač 2013. u Rovinju. Zanimljivo je takođe da je Mirko Kovač 1972. dobio novoustanovljenu nagradu pod nazivom: „ Milovan Glišić“. Sledeće godine mu je oduzeta, u rodnom gradu Milovana Glišića – Valjevu. Da sve bude čudnije i misterioznije, iste te godine, 1973. prikazan je jedan od najboljih srpkih horora, „Leptirica“. Po pripoveci Milovana Glišića: „ Posle dvadeset godina“, kratkometražni horor film o vampirima snimio je Đorđe Kadijević. Na projekiciji filma u Makedoniji jedan gledalac je preminuo od srčanog udara, gledajući scenu metamorfoze devojke u vampira. Inače u filmu su igrali poznati domaći glumci (Petar Božović i dr.).  

 

Spomenik Milovanu Glišiću (Foto: Đorđe Đoković)

Posle toliko godina dva domaća pisca su se serela na ostrvu Braču, tačnije u malom mestu Supetru gde pristiže trajekt iz Splita sa mnogobrojnim turistima. Oni nisu ni primetili dva gospodina sa letnjim šeširima, koji su u hladovini restorana vodili zanimljiv razgovor. Prvi je potez povukao gospodin Milovan Glišić, držeći desnu ruku na štapu, kao da se sprema da krene.

Milovan  Glišić: Uvek sam se pitao, kako je moguće da književna remek dela, kao što su romani: Ive Andrića („ Na  Drini ćuprija“, „ Omer paša Latas“, pa i „ Prokleta Avlija), Meše Selimovića ("Tvrđava“, „ Derviš i smrt“,) nisu uticali da se išta promeni u našim životima i političkim prilikama. Do takvog utiska se dolazi ako se čitaju pesme Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Imaš neki odgovor na to, sinko?

Mirko Kovač: To dokazuje, gospodine Milovane, da je naša agresivna i mediokritetska čaršija, sve učinila da izjednači vrednosti i da stvori stanje u kome književnost nema uticaja. Čaršija odrađuje svoje favorite... Nagrade se kod nas daju prema stažu, zaslugama, imovnom i zdravstvenom stanju a prema kvalitetu knjiga na kraju, pa takve kakve jesu sve izjednačavaju; dobro i rđavo stavljaju u istu ravan. Takođe, postoji jasna šema po kojoj su jedni zaduženi da kukaju nad nepostojanjem angažovane umetnosti, a drugi da ispljuju angažovano delo ako se nekim čudom pojavi. U takvim okolnostima i kritika podržava neškodljivo delo, i gospodski je darežljiva prema bedastim konstrukcijama i lažima...

Milovan  Glišić: Mnogo ste mi dragi Mirko, izgleda ogorčeni na kolege. Čini mi se da najviše nekako njih okrivljujete?

Mirko Kovač: Naravno, pisci su učestvovali u ovoj rušiteljskoj akciji, pisci u čijim istupima lako prepoznajemo sebičnost i neznanje. Ima ih koji se motaju po redakcijama nudeći netražene izjave o sebi, a štampa, takva kakava je, te izjave publikuje hitro i rado...

Milovan Glišić: Pa pobogu Mirko, što se čudite. Toga je bilo i u moje vreme i biće... Valjda vam je jasno da ljudi, a pogotovu pisci, teško podnose anonimnost!? Ona mnogima teško pada.

Mirko Kovač: Mene gospodine Glišiću, posebno iritira to što pisci, ogromna većina, pojma nemaju u kojoj zemlji žive. Njih ne dotiče ništa što nije za njihovo ljubljeno ime vezano. Oni ostaju ravnodušni pred događajima u Avganistanu, pred prilikama u Poljskoj, a mnogi i ne znaju šta se to zaista dešava po svetu i što se to zbiva u njihovoj rođenoj Jugoslaviji. Oni se bave svojim akcijama na nekoj piljarskoj berzi i jednako pokazuju da nemaju ni trunke dobronamernosti prema delu drugog pisca.

Milovan Glišić: Auuu crni Mirko, šta mi sve to napriča. Pa ispade da je u tom Beogradu crnje od najcrenjeg gavrana. Ovo zadnje što mi reče, ne treba da te čudi. Reč je o ljudskoj sujeti, opakoj i neizlečivoj bolesti, koja se ni u jednoj našoj banji neda uzlečiti. Ona postoji od kako je sveta i veka i među svim profesijama. Ti je primećuješ i uočavaš među nama, piscima. Ali nje ima i među advokatima, lekarima, profesorima, glumcima... Ono što se tiče ravnodušnosti vezano za ratove i stradanja, takođe me ne čudi. Pa zar nisi čuo da je onaj vranjanac Bora Stanković, za vreme prvog svetskog rata, bio sam u Beogradu. Došao je u Beograd  bez svoje porodice zahvaljujući drugu austrijancu, koji je u to veme, kako sam čuo bio gradonačelnik grada Beograda. I on mu je dao garancije da dođe i da živi u Beogradu kada su Srbi umirali od gladi po Albanskim gudurama. A ovo što si spomenuo kao Jugoslaviju me posebno interesuje. Kako su bre ti komunisti uspeli da naprave Jugoslaviju, posle onog drugog svetskog rata u kojem su se Srbi i Hrvati ubijali, međusobno!?

Mirko Kovač:  To je za mene bolno pitanje. Uvek sam bio protiv tog ekstramnog nacionalizma bilo da je reč o Srbima ili Hrvatima. Podjednako sam ga osuđivao i na jednoj i na drugoj strani. Čak sam naivno mislio da ću preko scenarija za jedan  film uspeti da predupredim bratoubilački rat, koji se između Srba i Hrvata, više puta ponavanjao kroz ovih sto godina. Naime, ja sam napisao za dva filma, scenario. Njih je režirao Lordan Zafranović. Gospodin koji je došao na moju sahranu, prošle godine. On je dakle po mojim scenarijima, koje nije menjao, snimio dva filma sa tematikom iz Drugog svetskog rata u Dalmatinskim gradovima. Oni se zovu: „ Pad Italije“ i „ Okupacija u 26 slika“. U ovom potonjem filmu ima jedna strašna scena u kojoj ustaše kolju Srbe, koje su uhapsili i potrpali u kamion. U nekim arhivima sam našao strašnija svedočenja o tim klanjima: „Ubijali smo od rane zore, ceo dan, i vratili se mrtvi umorni“. To je priznanje jednog ustaše, sasvim autentično. Strašno je da zvuči kao izjava nekog domaćeg ratara, i što njegova očito mirna intonacija udvostručuje sliku bezumlja.

Milovan Glišić: Kako sam razuzmeo, Srbi su s pravom ogorčeni za mnoge nedoumice vezano za logor Jasenovac, u kojem ih je najviše pobijeno, upravo od tih ustaša, koje ti spominješ. Meni kao posmatraču sa strane neće biti nikada jasno da je taj logor Jasenovac tek oslobođen 1945, a da je Beograd bio slobodan još 1944. Šta misliš ko je zatezao oko oslobađanja Jasenovca?

Mirko Kovač: Pre nego što ti odgovorim na to teško i bolno pitanje, da završim prethodnu misao. Dakle nije bilo lako voditi rat u kome pored okupatora postojala velika količina  bezumlja. I umesto da se to bezumlje demistifikuje, oko Jasenovaca su počele da se vode  borbe ne kad je trebalo za oslobođenje tih mučenika, koji su ustvari sami krenuli da se oslobode i dosta ih je tom prilikom izginulo, već posle svega što se desilo. Postoji jedna verzija da su glavni kočničari za napad na Jasenovac i oslobođenje logoraša, bili hrvatski komunisti. Kasnije su borbe vodili političara i njihovi istoričari licitirajući oko broja srpskih žrtava u Jasenovcu, čiji se, tačan broj, još ne zna. Komunisti su u svojoj ideologiji pokušali da naprave ravnotežu između žrtava koje su počinili četnici Draže Mihailovića i ustaša Ante Pavelića... Lordan i ja sa dva filma smo hteli da delujemo edukativno i preventivno kako da se istorija ne ponovi. Međutim i pored  nesporonog uspeha i gledanosti oba  filma, nismo uspeli da utičemo da se Srbi i Hrvati po treći put za sto godina ne zavade. To je teška tema.

Milovan Glišić: Žao mi je da su se moji Valjevci ogrešili, vezano za nagradu koja je nazvana po mom imenu. Ako sam dobro shvatio oni su ti 1972. dodeleli  nagradu za neki tvoj roman, pa su ti je 1973. oduzeli, da bi ti je 1989. ponovo vratili. Ti si valjda čuo da su moji Valjevci poznati po pesmi: „Tavala, tavala ta  Valjevska  podvala !“ Mene ta igra oko te nagrade, po mom imenu, podseća na onu moju pripovetku: "Glavu šećera“ u kojoj su seljaci morali da otkupljuju onu oštećenu glavu, da bi je poklonili načelniku, odnono vlastima. Izvini na direktnosti, ali mene interesuje, da li si i ti morao da nešto otkupiš?

Mirko Kovač: Ima tu neke sličnosti gospodine Glišiću. Pre svega ja sam, prilikom dobijanja nagrade po tvojim imenom, dobio ne male novce. Inače, nagrada mi je dodeljena za knjigu „ Rane Luka Meštrevića“, a oduzeta mi je uz birokratsko obrazloženje: „ ima se smatrati nedodeljenom“. Posle toga nije ni dodeljivana. Koliko se sećam neko se setio 1989. da mi je vrati, pred moj definitivni odlazak iz Beograda koji se desio 1990.

Milovan Glišić:  Ako sam dobro razumeo ipak si pristao da se „ otkupi“ tako što si prepravio napadanu knjigu. Šta se tu zapravo desilo, i da li si pristao „ da legneš na rudu?“ Inače, možda nisi čuo da se u mom selu Gradac, nalazi istoimena reka na kojoj se nalazi plaža, koju Valjevci zovu: „ Anatema“. Ako sam ja dobro shvatio, da je „ anatema“ (prokletstvo) bačena na tvoju knjigu u Valjevu i ćutke potvrđena svuda, sem, kako sam čuo, u nastupima retkih intelektualaca, koji su stali na tvoju stranu!

Mirko Kovač: Pošto sam znao da ćeš me to pitati, ja sam poneo sa sobom jedan tekst, kojega sam nazvao: „Pokušaj  samoispitivanja“, i koji se našao u novom izadanju zbirke: Rane Luke Meštrevića“.

Milovan Glišić: Izvoli Mirko, slušam te pažljivo.

Mirko Kovač: Zahvaljujem. Jedan savetodavac mi je rekao; nemoj da ispravljaš tu knjigu, tako dokazuješ onima koji su te napali da su bili upravu! Ali ja ovde ne ispravljam njih no sebe i više volim da su oni u pravu, a da sam ja načistu sa sobom. Ovim ispravcima ne nudim izmirenje, već priznajem da su moguće pogreške na svakoj strani, pa i na mojoj. Ovo je korekcija mladića koji je u svojim tridesetim godinama, dok je pisao Rane Luke Meštrevića, gledao svet četvorostrukim očima. Uostalom, preuređenje ove knjige je estetske prirode. I ne podleže ukusu onih koji su mu zamerili. Mogu li vam reći da ja nisam onaj jučerašnji čovek! Može li se to reći? Čovek radi na preuređenju sveta u kojem živi, a kamo li da ne radi na vlastitrom preuređenju. Onda nema mesta čuđenju što sam ovu knjigu uredio ili samo podupro svojim sadašnjim pogledom na književnost. Ona nije ispravljena da se nekom dodvori ili da se odobri njen ponovni izlazak. Ona je, verujte mi na reč, stvar vlastitog očišćenja.

Milovan Glišić: Lepo si to napisao. Nego reci mi moj dragi Mirko, kako stoji stvar sa našim  dragim kritičarima?

Mirko Kovač: Ima hvalitelja, ali plaćenih i veštih da izbegnu svaki rizik. To su kritičari, koj iznose neke trice i kučine od filmova, a kude odlično delo Živojina Pavlovića – Manuet za Gitaru. Film je rađen po romanu Vitomila Zupana o kome kritičari ćute. A istovremeno pišu  hvaloslepve o Šćepanovićem romanu: „ Iskupljenje“, da budem prost: „ jednoj palanačkoj, drkadžijskoj kičerici“...

Milovan Glišić: Posle ovih reči, koji pisci nisu koristili u moje vreme, sad mi je jasno što je Danila Kiša i tebe, onaj Predrag Matvejević nazvao mangupima. Nego, kako stojiš sa Beogradskom čaršijom. Čitam skoro u „ Politici“, da onaj Bećkovićev  bratanac koji je snimio  film: „ Mali Budo“, kaže da „ Beograd daje meru vrednosti svakoj stvari“. Međutim meni se čini da  postoji jedan skriveni i surovi  Beograd, kojeg sam i ja osetio kao došljak na svojoj koži. Naročito posle razvoda. Po svemu i dalje postoji taj žilavi sloj za koje je neko rekao da postoje  „Beograđani po profesiji“. To je, čini mi se, rekao Matija Bećković, koji mi je na neki način zamljak, jer je učio gimnaziju u Valjevu. Izvini ako ti ja opet spominjem moj grad?

Mirko Kovač: Gospodine Milovane, nisam ja ljut na Valjevce. Tamo su me lepo dočekali. Jedan mladi novinar me je po dodeli nagrade, odveo na groblje majke od jednog pesnika, koji obožava moja dela. Kada smo išli prema groblju prošli smo pored lepog belog spomenika, kojeg su vam Valjevci postavili pored one reke koju ste malopre spomenuli. Iznad je i vaša kuća kao spomen dom. Ali što se tiče Beogradske čaršije, ja sam baš kivan. Jer ona bi volela da sam ja u minusu, da gubim. Njoj pripadaju ljudi, koji bi hteli da budu u opoziciji, a ne mogu i ne smeju, i onda sam im ja bio nadomestak za ono što sami nisu. Oni bi da me jednako guraju u opoziiju a sutra, a sutra kad bih ponovo bio u kakvoj nevolji, potajno bi likovali i javno ćutali. Ja sam samo njima izmakao – izmakao sam da me oni sažaljevaju na svojim salonskim sedeljkama.

Milovan Glišić: Iz tebe izbija nek ogorčenost. Ja je razumem jer i ja sam sa sličnim osećanjima otišao iz Beograda i došao u Dubrovnik, gde sam i sahranjen i gde mi se nalazi grob. Kao i tvoj u Rovinju, van rodnog mesta. Izgleda da imamo slične sudbine. Obradovao si me što si imao priliku da vidiš spomenik u mom  Gracu. Rastužio si me sa pričom oko sukoba Hrvata i Srba. Ni u ludilu nisam mogao pretpostaviti da ćemo se mi Srbi za sto godina tri puta tući sa Rvatima. To je šteta za ta dva naroda, koja pričaju isti jezikom i pripadaju istoj hrišćanskoj veri. Negde sam pročitao, da je nako rekao, da se Hrvati i Srbi ne vole na zato štosu previše različiti, nego što su  - slični. Za kraj da te pitam, jesi li imao priliku da upoznaš tog Ivu Andrića?

Mirko Kovač: Ja sam stidljiv čovek i nikako nisam od onih koji se usuđuju da banu nekome u kuću i da kažu: Ja sam taj i taj. To mi se uvek činilo neuljudno. Ja umem samo da govorim o Andrićevoj literaturi, a ima ih dosta- kao vidimo koji su se s’ tim zakopčanim čovekom uveliko družili. Ne moram i ja da izmišljam druženje sa Andrićem. Uostalom, njega su pre dobijanja Nobelove nagrade otvoreno napadali i osporavali vrednost njegovih romana. Da nije dobio Nobelovu nagrdu čaršija bi ga pojela, ili bi mu nabijala na nos to što je bio ambasador u Hitlerovoj Nemačkoj.