16.05.2014, 17:30

Kada majstor postane majstor

Jedan od najpoznatijih i najcenjenijih valjevskih fotografa Miroslav Jeremić Jeremija dobio je zvanje “majstor fotografije”, što je najviše umetničko zvanje Foto saveza Srbije. Valjevci dobro poznaju njegov rad, naročito čudesne fotografije prirode koja oživljava pred očima posmatrača, uz mnoštvo detalja koje samo njegovo oko može primetiti. Stoga se logično možemo zapitati kako izgleda kada majstor postane majstor?

Kriterijumi za sticanje tog zvanja su jako strogi, pa je uz ostale preduslove, poput dobijenih nagrada i poena stečenih na izložbama, Umetničkom savetu trebalo priložiti i kolekciju od pedeset fotografija. Jeremija kaže da titule i nagrade nikada nije jurio, ali da je uz podsticaj starijih kolega odlučio da konkuriše za to najviše umetničko zvanje, koje, kako je rekao, ne znači samo njemu.

- Sada je za arhivu Foto saveza trebalo dostaviti koje nagrade sam dobio, na kojim izložbama, gde su bile samostalne izložbe. Ali ja pola toga nemam, pa se prisećam, jer nikada nisam jurio te titule i nagrade, to nekako dođe samo po sebi. Koliko ovo zvanje znači meni, toliko znači i Foto klubu Valjevo, odnosno fotografiji u Valjevu koja ima veliku tradiciju. Naš Foto klub je jedan od najboljih u zemlji, pa se i u tom nekom rejtingu meri koliko ko ima majstora, i zato je to priznanje i Foto klubu, a ne samo meni – kaže Miroslav Jeremić, koji je od 1997. godine i član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).  

Predodređen za fotografa

Jeremija je rođen 1953. godine u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Ljigu. Prvi susret sa fotografijom imao je još kao osnovac, zahvaljujući druženju sa sinom čuvenog Dragoslava Cila Marjanovića, čoveka koga je surova sudbina naterala da se bavi fotografskim zanatom. Međutim, postoji još nešto što je možda predodredilo njegovu budućnost.

Miroslav Jeremić (Foto: Đorđe Đoković)

- Cile Marjanović je ostavio jednu izvanrednu fotografiju “Ljig i okolina”, koja je pre jedno dve godine izašla i to je jedan fantastičan materijal, a njegov sin je moj nerazdvojni školski drug. Ali, postoji nešto i pre toga. Ja sam se rodio u kući Pere fotografa, a to je još jedna starija generacija, to je još ono vreme kada se slikalo aparatima kao u filmovima, sa velikim platnom preko, tako da sam faktički od rođenja bio u fotografskom dvorištu. 

Nisam odustao od ljudi, nego se možda malo češće viđaju slike iz prirode. A prirodu sam uvek voleo…

Fotografijom je Jeremija počeo da se bavi u gimnazijskim danima, a prvi put je izlagao 1972. godine. Iako ga interesuju sve oblasti, najpoznatiji je po fotografijama prirode.

- Fotografija je jako široka oblast, ona je svuda oko nas. Uvek sam voleo prirodu, za nju sam posebno bio vezan u Društvu mladih istraživača. Dosta se družim i sa geografima, botaničarima, i onda se nekako sve to isprepletalo. Inače me i ostala polja fotografije zanimaju, ali i pošto živim od fotografije jednostavno moram da znam da radim različite stvari. Ja sam nekako spojio hobi i profesiju i te dve stvari teško razlikujem.

Miroslav Jeremić je studirao istoriju na Filozofskom fakultetu i kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1978. do 1994. bio je filmski snimatelj u Televiziji Beograd – Studio u Valjevu i snimao događaje širom zemlje, a potom kao fotograf Agencije „Valjevac“ i urednik fotografije „Revije Kolubara“ beležio svakodnevicu Valjeva i okoline. Radio je i na filmu, dokumentarnom i animiranom. Kaže da ne može izdvojiti koje su mu slike draže, pokretne ili one načinjene kroz objektiv fotoaparata, ali naglašava da nikada nije mogao da radi oba posla u isto vreme, jer je potpuno različita koncentracija dok se radi, drugačije se saopštava fotografijom i putem filma.

Društvene prilike, aktuelni trenutak u kome fotografije nastaju, svakako da utiču na ishod. Vremena se menjaju pa samim tim i fotografije, ali i fotografi. Jeremija kaže da se danas uglavnom beleže deprimirajuće fotografije, sirotinja, prosjaci, stari ljudi na selu, trošne kuće, čemu nije veliki poklonik. On je i predsednik Foto kluba u Valjevu, koji okuplja najtalentovanije umetnike sa istim zadatkom - da prenose znanje mladim generacijama. Neobično je to da je Valjevo uvek imalo dosta uspešnih fotografa, možda je danas razlog tome i to što im je savremena tehnologija dostupnija.

- Dobra oprema je bitna za nešto što se radi profesionalno, ali ne i za nekoga ko to radi iz ljubavi i za svoje potrebe. Ipak, mora se malo biti i nadaren. Ali, Valjevo ima fotografsku tradiciju i u vreme analogne fotografije, one najstarije i sada ove digitalne. Digitalna fotografija jeste velika pomoć, ali isto tako dosta i odmaže, jer se lako dolazi do rezultata, mnogo se fotografija pravi i onda se taj koji radi izgubi, ne zna da proceni šta je dobro, a šta ne. Sve te generacije, od Đorđa Bukilice, koji nažalost nije među nama, pa do moje generacije, prenose znanja na mlađe. Mi to radimo zaista iz ljubavi i volonterski, jer volimo tu profesiju i želimo da je očuvamo.

Miroslav Jeremić je dobitnik brojnih priznanja na domaćim i međunarodnim izložbama, a izdvaja se prva nagrada za kolekciju na temu „muzika“ u organizaciji Bugarske nacionalne fotografske akademije, kao i glavna nagrada na izložbi u održanoj u Grčkoj, gde su tema bile „biljke“, kojima se posebno bavi, što je prepoznato i cenjeno na međunarodnom nivou. On otkriva da su mu draže izložbe koje imaju određenu temu, jer se tu autor može malo potpunije prikazati, tako da su mu i tematske nagrade draže. Ni sam ne može izbrojati na koliko izložbi je učestvovao, a publici se predstavio i na petnaest samostalnih izložbi. Koliko to znači gradu Valjevci su odavno prepoznali, pa je 2005. bio izabran za Valjevca – ličnost godine.

Iako ne želi da mnogo govori o nagradama, članstvo u Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije i zvanje „majstor fotografije“ za Jeremiju predstavljaju najveće priznanje, jer, kako kaže, svako ima neke svoje ciljeve koje želi da postigne, što se ostvarilo i njemu. A Valjevcima ostaje da i dalje budu ponosni na njega, da podrže fotografiju i fotografe, jer novi „majstori“ se sigurno rađaju u kući nekog Pere fotografa.