Crkvište – arheološki lokalitet pored stadiona Krušik (VI deo)

Jedino obeležje lokaliteta Crkvište (foto: Kolubarske.rs)

31.12.2024, 07:38

Crkvište – arheološki lokalitet pored stadiona Krušik (VI deo)

Kakav je naš odnos prema prošlosti, da li se može promeniti i da li lokalitet "Crkvište" gde se nalaze ostaci crkve građene krajem 13. ili početkom 14. veka, koje je proglašeno 1986. godine za nepokretno kulturno dobro u Srbiji, treba da predstavlja temelj budućnosti Valjeva, a ne zaboravljenu prošlost?

U odgovoru na ta pitanja Eparhija valjevska navodi da lokalitet "Crkvište" na prvom mestu zaslužuje mnogo više naše pažnje, a to prvenstveno znači uključivanje i osluškivanje stručnih ljudi.

"Potrebno je otvoriti prostor da čujemo šta imaju da nam kažu istoričari, arheolozi i svi drugi pozvani. Samo njihovom zaslugom može se stvoriti potpunija istorijska slika. Tu sliku je potom važno predstaviti što širem okruženju kako bi svi u svesti imali značaj svedočenja koje nam ovo arheološko nalazište predstavlja. Valja napomenuti i to da je Crkva po svojoj prirodi okrenuta ka budućnosti i to onoj večnoj, dolazećoj. Ta budućnost je početak i kraj, alfa i omega naše Crkve. Kada je u pitanju budućnost našeg grada, dužni smo da se trudimo da ona ostane na temelju pravoslavne vere i hrišćanskog identiteta. To ćemo uspeti, između ostalog, ako nam ovaj lokalitet ne bude zaboravljena, već oživljena prošlost koju ćemo pamtiti i ceniti", poručuje Eparhija valjevska.

Arhitekta, scenograf, dizajner, Dušan Arsenć smatra da Valjevo, i bez lokaliteta "Crkvište", ima svoje istorijske temelje.

"Bez ikakve želje da pametujem i nekome delim lekcije, uzeću slobodu, da iznesem svoje mišljenje, koje naravno podrazumeva i da grešim. Bilo bi prilično pretenciozno da jedno arheološko nalazište, nedovoljno detaljno ispitano, sa jednom dosta razuđenom slikom šta je tu bilo i šta je predstavljalo, postane temelj na kome bi se gradila budućnost Valjeva. Mislim i da bez ovoga, Valjevo ima svoje istorijske temelje. Zahvaljujući novim otkrićima, takvi temelji se ubrzano grade na raznim lokacijama u okolini, od Petničke pećine, do ostataka utvrđenja Jerinin grad u Brangoviću usred klisure reke Gradac, ruševinama utvrđenja u Slovcu ili ostacima rimskog nasleđa na lokaciji Anine kod Lajkovca. Dragoceno bi bilo i da se lokacija Crkvište temeljno istraži i da se razreše nedoumice oko toga da li je i tu sem ostataka crkve bilo još nešto“, kaže Arsenić.

Odgovarajući na pitanje kakav je naš odnos prema prošlosti, Arsenić naglašava da prošlost nije samo empirijska činjenica.

"Mi je često procenjujemo kao dobru ili lošu, izražavajući naš vrednosni odnos prema onome što se desilo. Kad je o Srbiji reč, mi kao da ispaštamo zbog nerazjašnjenog statusa prošlosti: ne slažemo se kako naša budućnost treba da izgleda, zato što na različite načine razumemo i ocenjujemo ono što je bilo. Ništa što nam je važno nije na bezbedan način ukotvljeno u sadašnjem trenutku. Nije jasno ni da li je naša kultura obeležena kontinuitetom ili diskontinuitetom. Naš odnos prema kulturno istorijskom nasleđu je promenljiv, onoliko koliko su promenljive društvene okolnosti u tom periodu. Bilo bi jako lepo, kada bi postojao uniformni stav o određenim delovima naše prošlosti, ma koliko to bilo bolno ili nepopularno. Posebno opterećujuće je nedostatak bilo kakvog plana i strategije kako se odnositi prema nasleđu. To je opšta slika u Srbiji, imate, u zavisnosti, od zainteresovanosti političke elite, primere vanrednog ulaganja u rekonstrukciju istorijskog nasleđa (primer Golubac ili Viminacijum...), a sa druge strane imate drastične primere izuzetno vrednih spomenika istorije i kulture koji nezaustavljivo propadaju, primer je naš Tešnjar", kaže Arsenić i nastavlja:

"Tešnjar je paradigmatični primer našeg voluntarističkog pristupa jako važnom nasleđu, koje bitno određuje naš identitet. Iako je potpuno pokriven dokumentacijom za njegovu rekonstrukciju, zahvaljujući Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo, Tešnjar nestaje ispred naših očiju, a i očiju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pod čijom je ingerencijom. Kažu da na nivou Evropske unije ima godišnje preko 200 konkursa za različite oblasti kulture, na kojima i mi možemo da konkurišemo. Zašto se niko ne bavi prostorom koji daju takvi konkursi, naročito kada postoje projekti, da se nađe model finansiranja, ako mi već ne možemo, i da se spašava i sačuva ono što neumitno propada. Pre desetak godina, tadašnji ministar kulture, nije krio svoj šok, kada je u poseti Valjevu, shvatio, kako on kaže, da Tešnjar postoji", priča Arsenić.

Prema njegovom mišljenju, postoji još jedan bolan segment, našeg valjevskog odnosa, prema istorijskom nasleđu i to što nismo izgradili status kakav zaslužuje, VALJEVSKOJ BOLNICI, ratnoj bolnici iz prvog svetskog rata.

"Iako su Narodni muzej Valjevo i Istorijski arhiv Valjevo uložili ogroman napor da sa vanrednim izložbama obeleže jubilej tog jedinstvenog ratnog stradanja (snimljen je i dokumentarni film Slobodana Rakovića), ipak mi se čini da događaji iz tih dana 1915. godine zaslužuju mnogo, mnogo više. Ta epopeja velikog stradanja, ali i ogromne humanosti koja je nadišla i ratna neprijateljstva je potencijal koji mi kao grad nismo ni izbliza iskoristili. I dok mi je jasno da ideološki pristup istoriji, odmah posle drugog rata, nije mogao ništa drugo da proizvede sem negiranja i prećutkivanja svega što je postojalo pre toga i neukusnog veličanja gotovo svega što je proisteklo iz borbe u drugom ratu, nije mi jasno da mi, svi u ovom gradu, nismo smogli snage da nađemo model da se na mnogo ambiciozniji način odužimo sećanju na epsko stradanje u gradu Valjevu u 1915. godini", navodi naš sagovornik.

Kuća u kojoj je osnovana Valjevska bolnica

To su samo dva primera, koja ilustruju naš odnos prema prošlosti i nasleđu, kaže Dušan Arsenić i dodaje da ima i jako pozivnih primera, poput rekonstruisane Kule Nenadovića.

"Ipak ukupan utisak je nedostatak strateškog planiranja i planskog pogleda u budućnost, koji se gradi dugogodišnjim doslednim preduzimanjem svim koraku u zadatom pravcu. Istovremeno se moramo čuvati lažne tradicije koju nam vladajuća elita potura da bi nas, građane, zadržala u stanju autoritarne podaničke zavisnosti. Ali to je već mnogo šire i ozbiljnije pitanje", zaključuje arhitekta, scenograf i dizajner Dušan Arsenić.

I bivši valjevski predsednik Dušan Mihajlović smatra da Valjevo ima svoje temelje budućnsti, koji nikako ne mogu biti zaboravljena prošlost. Primer je Petnička pećina, koja je bila predmet interesovanja prvih naših naučnika, od Cvijića, Pančića do Valtrovića. Još tada se pretpostavljalo da je u njoj živeo paleolitski čovek. Arheološka istraživanja obnovio je tim Noce Miloševića, arheologa Narodnog muzeja i pronašao ostatke paleolitskog čoveka u Petničkoj i Visokoj pećini. Nastavila ih arheološka grupa u Klubu mladih istraživača i Istraživačkoj stanici Petnica koju je vodio arheolog Željko Jež.

"Nađeni su nalazi iz svih perioda izuzimajući tragove srednjevekovnog Valjeva. Kada je prilikom seobe Nenadovića vajata u Brankovinu slučajno pronađen natpis o smrti monaha Jefrema, sina velikog tepdžije kralja Dragutina, na spomeniku koji je služio kao stepenik za ulaz u vajat, angažovan je arheolog Đorđe Janković da istraži lokaltet Crkvište sa koga je spomenik donet. Tako je otkrivena impozantna crkva kralja Dragutina. Utvrđena je i lokacija srednjevekovnog Valjeva i tvrđave na brdu iznad nekadašnje kožare. Na igralištu ispod Veterinarske stanice je praistorijsko nalazište. Nažalost, kamen sa ovih nalazišta iskorišćen je za gradnju Vitkovića kule na ušću Gradca u Kolubaru. Devastiranje nalazišta je dovršeno izgradnjom Krušikovog stadiona i nasipanjem ulice u Tešnjaru početkom pedesetih godina prošlog veka. Važno je da ni u srednjem veku ovaj rajski prostor nije bio prazan, već 'mnogoljudno i prostrano mesto, prijatno po velikom broju vrtova', kako ga je opisao francuski diplomata i pisac Luj Žedoen. Prema tome srednjevekovno Valjevo ne sme da bude 'zaboravljena prošlost', već temelj budućnosti grada", zaključuje Mihajlović.

Na pitanje kakav je naš odnos prema prošlosti, ne samo prema lokalitetu "Crkvište", već uopšteno prema svakom nasleđu, Mihajlović odgovara:

"Razgovarate sa mladim istraživačem i velikim poštovaocem uloge Kluba dvanaestorice u razvoju Valjeva. Svoj odnos prema prošlosti rekao sam javno, u oproštajnom govoru povodom proslave Dana oslobođenja grada, 15. septembra 1989. godine. Tada sam rekao šta je prvi zadatak rukovodstva grada: 'Prvo, moramo ga upoznati, i to što potpunije i svestranije. Njegovu istoriju, prirodu u kojoj je smešten i koja ga okružuje i ljude koji u njemu žive. Bez poznavanja tih elemenata, ono što nam je istorija i priroda ostavila i dala, kao i ljudskih potencijala i mogućnosti, nema ni dobrog upravljanja gradom i njegovim razvojem'. Odnos prema prošlošlosti tadašnje rukovodstvo Centra galaksije je potvrdilo odnosom prema staroj gradskoj čaršiji Tešnjar i osnivanjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture", kaže Dušan Mihajlović, po mnogima najuspešniji predsednik opštine Valjevo, čiji je mandat trajao od 1986. do 1989. godine.

******

Ovaj tekst izrađen je u okviru projekta: "Crkvište – Arheološki lokalilitet pored stadiona Krušik", koji je finansiran iz budžeta grada Valjeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Jedino obeležje lokaliteta Crkvište (foto: Kolubarske.rs)

31.12.2024, 07:38