30.05.2014, 09:17

Drama u Kazneno popravnom zavodu

Život i rad u Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu vraća se u normalu, nakon poplave koja je uobičajen ritam za nekoliko sati pretvorila u dramu. Bujica je razorila veliki deo spoljašnjeg zida te ustanove, srušila pristupne mostove, poplavila dvorište i objekte. S obzirom na to da ovo nije prva takva situacija koja ih je zadesila, zaposleni su znali šta da očekuju kada podivlja Obnica koja protiče tik uz zidove, pa su se odmah organizovali. Iz Pritvorske jedinice su evakuisane 24 osobe, koje se i dalje nalaze u Okružnom zatvoru u Beogradu, dok je u najkritičnijem periodu, u noći između 14. i 15. maja, u ustanovi bio 251 osuđenik i 33 zaposlena. Voda je na pojedinim mestima bila viša od metar, osuđenici su premešteni na spratove dva paviljona, čak se razmišljalo i o njihovoj evakuaciji. Kako su se izborili sa poplavom, kolike su štete, ali i kako se sada odvija život u toj ustanovi, za Kolubarske.rs govori upravnik Slobodan Arsenijević.

Umesto srušenog zida - improvizovana ograda (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske.rs: Kako je izgledala ta dramatična noć kada je nivo Obnice dostigao vrhunac?

Arsenijević: Te noći su  ovde bile dve smene straže, jer smo procenili da će biti poplava. Pored toga što smo osuđenike morali da premestimo na spratove dva objekta, trebalo je spasavati i  ljude na karaulama. Oni su bili u opasnosti zbog toga što su zidovi uz karaule pali, a čitava stabla koja su plivala Obnicom su udarala u njih. Pretilo je rušenje, jedna karaula je skoro potkopana. Jako je bilo bitno da ih povučemo, iako je to značilo ugrožavanje bezbednosti ustanove. Pošto je voda bila duboka, ljude smo izvukli zahvaljujući tome što je jedan od zaposlenih doneo čamac. Povukli smo stražu sa tri karaule, osim sa jedne sa koje se neposredno kontrolišu zidovi objekata u kojima su smešteni osuđeni, a okrenuti su prema brdu, koje je inače bezbednosno kritično. Te noći smo imali predlog vojske da evakuišemo osuđene, ali smo procenili da je to jako rizično, pa smo odustali, u dogovoru sa pretpostavljenima iz Beograda.

Kolubarske.rs: Kako su reagovali štićenici KPZ-a?

Arsenijević: U više navrata sam razgovarao sa osuđenima i otvoreno im rekao šta se dešava, što su i sami videli. Kazao sam im da su naša ovlašćenja u vanrednoj situaciji mnogo veća, ali da nemamo nameru da ih koristimo. Tražio sam razumevanje i rekao da mislim da je mnogo bolje da budu mirni i ostanu ovde, nego da ih premeštamo u neke druge ustanove u kojima bi bili u nekom ćelijskom sistemu. Oni su pokazali razum na pravi način i zrelost na koju možda nismo računali. Ta situacija ih je zaista uplašila, bili su krajnje korektni i realni u svojim zahtevima, tražili su samo vodu.

 Osuđenici su pokazali razumevanje, a zaposleni veliku požrtvovanost. Zajedno su se borili da se ustanova sačuva.

Slobodan Arsenijević (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske.rs:  Šta se još dešavalo u najkritičnijim momentima?

Arsenijević: Sve je trajalo tri dana i dve noći. Specifična je bila situacija zbog toga što smo struju odmah morali da isključimo, a kada je u četvrtak pao most ostali smo bez vode i telefona. Koristili smo mobilne telefone dok su trajale baterije. Traktorom smo se prevozili između objekata, pošto kroz vodu nije moglo da se hoda. Kasnije smo u jednom objektu uspeli da uključimo agregat, pa smo i telefone dopunili. Veliki problem je bilo to što smo svi bili mokri, voda je na nekim mestima bila do pojasa, kod karaula i do grla. Pošto imamo ekonomiju i gajimo svinje, naši stražari su uspeli da spasu većinu, samo nekoliko svinja se udavilo. Najteže im je bilo da izvuku nerasta od 400 kila jer nije mogao da uđe u čamac, pa su plivali sa njim pored čamca i izvukli ga na bezbedno mesto.

Kolubarske.rs: Da li ste imali podršku iz Beograda?

Arsenijević: Da. U jednom trenutku ovde su bili ministar pravde Nikola Selaković, ministar vojni Bratislav Gašić i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković. A sve vreme ovde su bili direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović i koordinator Velimir Vidić. Oni nisu  sedeli prekoputa u kafani i telefonom pričali sa mnom, već su zajedno sa zaposlenima, koji su ostali spolja, motornom testerom sekli sva krupnija debla koja su se zaglavljivala na mostu, pokušavajući da ga sačuvaju. Nažalost, dok smo u četvrtak oko pola jedan razgovarali telefonom, direktor Stevović mi je rekao „ode most“.

Kazneno popravni zavod (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske.rs: Morali ste da donosite mnogo odluka, koja je bila najvažnija?

Arsenijević: Nama je najvažnije bilo da niko nije životno ugrožen. Ali, u petak ujutru, kada smo i mi mogli da izađemo da razgovaramo sa našim ljudima iz Ministarstva, bilo je ključno da odlučimo da li iseljavamo zatvor ili ne. Brzo smo se složili da se, uprkos velikim oštećenjima, ne iseljavamo i tog dana smo krenuli u sanaciju i obnovu svega što smo mogli da uradimo. Već u subotu smo omogućili posete roditeljima naših štićenika. Zaposleni su imali ogromnu želju da se sačuva ustanova, jer su razmišljali o tome da bi, ukoliko bi osuđeni otišli odavde, bilo dovedeno u pitanje kada će se vratiti i da li će ovo dalje da funkcioniše kao ustanova. Pokazali su da im je jako stalo i bili su spremni da rade sve, pa su zajedno su sa onim osuđenicima koje smo mogli da pustimo da pomognu, punili džakove peskom, čistili blato...

Kolubarske.rs: Možete li sabrati šta je sve oštećeno?

Arsenijević: Formirali smo komisiju i urađen je prvi popis štete, a procena će se tek uraditi. To je jako teško, jer npr. neke mašine koje smo dobili pre par godina ne možemo da pustimo, mnogo je štete na elektronici. Generalno, štete su ogromne, srušena su dva pristupna mosta, palo je između 150 i 180 metara zida visokog preko četiri metra, u prizemljima objekata su podovi uništeni. Dobar deo nameštaja je oštećen, velika je šteta u magacinu sa hranom. Poplavljeno je sve što je bilo u magacinu, kompletan kancelarijski materijal, dušeci, osuđenička odeća, cipele... Najviši nivo vode je bio u delu gde nam je proizvodnja, ekonomija i garaža. Većinu vozila smo ranije uspeli da izvezemo napolje, jer smo sve ovo očekivali, ali se te noći zapalila i kafana uz koju smo ih parkirali, pa je opet bilo premeštanja.

Poplavljeni dušeci (Foto: Đorđe Đoković)

Obnica nam je donela  stabla, televizore, merdevine, betonsku ploču koja je  oštetila most i kompletnu građu... Reka je donela i kamion, krevete, dušeke i kućicu sa psom, koga smo izvukli i pustili da potraži svoj put nazad...

Kolubarske.rs: Šta je sada prioritet?

Arsenijević: Neke osnovne funkcije u ustanovi smo vratili, sada treba da rešimo pitanje agregata. U istražnom zatvoru još nemamo uslove, ali ćemo i to srediti čim bude osposobljen gornji most i kad se steknu uslovi da uđe mašina koja će sve da raskrči. Pošto sam ja ovde doživeo tri poplave, 1991. godine, 2001. i sada, jako je važno da se za zidove, koji su i ranije padali, i mostove nađe trajno rešenje. Potrebno je trajno rešenje cele obalo-utvrde, zaštite ustanove sa ove strane reke, što zahteva puno vremena. Na mestu gde je srušen zid sada imamo jednu našu improvizaciju, a one  kada je bezbednost u pitanju nisu dobre. Zato su naši ljudi mnogo obazriviji i koncentrisaniji na bezbednosni aspekt, jer drugog izbora nemamo. Očekujemo da se nastavi jako značajan projekat koji smo započeli uz podršku norveške vlade, a usmeno nam je obećana i dodatna pomoć koja bi bila usmerena na sanaciju posledica poplave. U tom smislu ćemo vrlo brzo krenuti sa projektovanjem i izradom nekog trajnog rešenja zida i zaštite od reke, pa ćemo videti da li će to moći da se završi do kraja godine, ali to nam je ideja. Kada su u pitanju mostovi, nama je u ovom momentu najbitnije da se kao privremeno rešenje, pored srušenih, postave montažni mostovi koji bi nam omogućili normalno funkcionisanje. Potom bi valjalo otpočeti sanaciju ili izgradnju novih na istom mestu gde se i sada nalaze.

Teretana (Foto: Đorđe Đoković)

Da ustanova „stane na noge“

Prilikom obilaska Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike mogli smo videti sve ono o čemu je Arsenijević govorio. Osuđenici koji su u tom trenutku čistili dvorište rekli su da bi uvek učinili sve da ova ustanova stane na noge. Kažu da su neki od njih tu već nekoliko godina, zadovoljni su i ne bi želeli da budu premešteni na drugo mesto. U obilazak nas je poveo Jovan Pantelić, šef jedne smene straže, koji nam je ispričao da je situacija u ustanovi u najkritičnijoj noći bila stravična. Kroz vodu je bilo nemoguće hodati, objekte je na smenu obilazio sa kolegom nadzornikom Veroljubom Đorđićem, ali je najvažnije da su uprkos svemu svi zajedno uspeli da bezbedno izvuku sve osuđenike. U tim trenucima nisu ni razmišljali o tome kolikom riziku se izlažu. Na pojedinim mestima su upadali u vodu takve dubine da su im i šapke jedva na glavi ostajale, ali njihov zadatak je bio da spasavaju živote bez obzira na to da li su u pitanju ljudi ili životinje.

Valjevski Kazneno-popravni zavod za maloletnike poznat je po tome što se ovde organizuje niz aktivnosti, poput Festivala osuđeničkog stvaralaštva, koji je trebalo da se održi 20. maja. Upravnik Slobodan Arsenijević kaže da je komisija završila svoj posao i da se od Festivala neće odustati, verovatno će biti održan krajem leta. U pripremi je i monografija, pošto se sledeće godine obeležava 50 godina rada ove ustanove.