Gradski trg (foto: Đorđe Đoković)
13.01.2015, 15:09
Prošla „srećna vremena“ i „godine bune“
Ni ova 2015. po Julijanskom kalendaru, kao ni (bar) nekoliko prethodnih, neće biti dočekana u Valjevu i okolnim opštinama Kolubarskog okruga. Dočeka će eventualno biti po kafićima i kafanama, ne i u „Sloginim“ objektima, po kućama... Poslednji doček Srpske nove godine na otvorenom bio je 2008, kada je većinu u gradskoj vlasti imala Nova Srbija, a na Gradskom trgu gostovala je „Riblja čorba“.
Po svemu, najveća poseta bila je za doček 1997. u vreme protestnih šetnji zbog krađe na izborima održanim 1996/1997. godine. Kako se tada zabeležili izveštači, na Gradskom trgu bilo je između 15.000 i 20.000 ljudi, a organizator je bila koalicija „Zajedno“ sa Srpskim pokretom obnove (SPO) na čelu.
Pekao se vo na ražnju, bilo je pljeskavica, kuvanog vina i rakije sa kazana postavljenih „na licu mesta“, ali rasola, gibanica se merila na metre... Praštale su petarde, a od „topovskog udara“ ozbiljnije je tada povređen Goran Srećković kome je ta naprava ostala u šakama.
Usput, junak dočeka Nove 1997. po Gregorijanskom kalendaru, takođe na Gradskom trgu, bio je Bogoljub Arsenijević Maki, docnije junak u borbi protiv režima Slobodana Miloševića na „mitingu protiv vlasti“ 12. jula 1999. u Valjevu, odnosno petooktobarskog prevrata 2000. u Beogradu. Maki je tada bio „Veliki diktator“ (Čarli Čaplin) sa Miloševićevom „porukom naciji“.
Sa pobedom na opštim izborima 2000-te splašnjavala je želja nove vlasti za ovom vrstom slavlja, a tu tradiciju najduže su održavali SPO (2002. sa Užičkim trubačima), odnosno Nova Srbija (2008). Potonje vlasti su se docnije, u raznim koalicijama i kombinacijama, ako je i bivalo novogodišnjih dočeka na otvorenom, opredeljivali za doček po Julijanskom kalendaru, a mesta događanja bivali su Gradski trg i plato ispred Doma kulture, gde su za doček 2013. nastupali Ana Bekuta, Željko Joksimović, „Neverne bebe“, Jelena i Miki Jevremović.
Doček Srpske nove godine, ako pamćenje ne vara, najduže su upražnjavali Mioničani, posebno u dva predsednička mandata (2004 – 2012) sada pokojnog Milana Matića Šljape, dok je nešto skromnije bilo prošle godine. Ubljani, Ljižani, Lajkovčani ili Osečanci, voljom svojih opštinskih čelnika, najčešće su se opredeljivali za kućno-kafanske varijante.
Zamrli su i nekada reprezentativni turistički centri Divčibare, Banja Vrujci ili Rajac. Što bi naši stari rekli, svako čudo za tri dana, a i godine krize i sve veće nemaštine takođe su učinili svoje.