01.05.2015, 16:41

Na livadama malo, ispred hotela puno

Nikada ovako malo, kao ove godine, posetilaca koji su za Prvomajski uranak bili na nekoj od divčibarskih livada. Malo je onih koji su pod vedrim nebom raspalili roštilj i pored toga što je sunčan i relativno topao ovaj prvi majski dan. I dok su livade poluprazne, sudeći po broju automobila na parkiralištima, gostiju ima u hotelima i motelima, a čini se da je najveća gužva u vikendicama, koje su zakupljene za prvomajske praznike. Njih su u najvećem broju iznajmili mladi, izgleda oni koji su prethodnih godina roštiljali po livadama.

Ispred vikendice (Foto: Kolubarske.rs)

Na mestima gde je nekada bilo i na stotine posetilaca i automobila, danas u ranim jutarnjim satima, (na uranak uranila i ja) bilo je dva-tri vozila i desetak pretežno mladih. Miloš i Đorđe dvadesetjednogodišnji mladići iz Užica i njihva dva druga, koja su bila “zauzeta oko roštilja“, su među retkima na jednoj livadi gde je, kako rekoše, prošle godine bilo više od pedeset automobila i preko 200 mladih, koji su se dobro zabavili. Kažu da su prvi put za uranak na Divčibarama bili 2012. godine na istom ovom mestu i da im je bilo „mnogo dobro“.

„Bila je strašna gužva, jedva smo se uglavili, pa smo sledeće godine došli dan ranije da zauzmemo mesto. Tada nam je i vreme išlo na ruku, bilo je toplo, pa nam nije bio problem zanoćiti u našem malom šatoru. Prošle godine smo se smrzli, ali smo se super proveli“, kaže Miloš i dodaje da mu nije jasno zašto ove godine nema nikoga. „Ma, možda su se ljudi uspavali“, dobacuje Đorđe. Možda...

Odlazim do centra Divčibara, ma šta to značilo. U centru tek po neki ulični prodavac raspakuje robu, šetač koji je uranio, retki kupci na pijaci, kafići još zatvoreni... Stižu dva, podsetili su me na hipi komunu, kombija. Parkirali se na uzvišenje, "bolji je pogled".

Kombi vozila (Foto: Kolubarske.rs)

Nakon nekoliko sati prolazim istom trasom. Na livadama je malo više automobila i onih koji su se okupili oko roštilja. Nema nijednog ćebeta, niko ne igra fudbal, badminton, frizbi… Sede ili stoje. Trešti muzika. "Kako da te ljubim, posle nje". Tako mala kola, a tako moćni zvučnici. Prolazim pored hotela "Balkanija". Gosti piju prvu jutarnju kafu. Pretpostavljam da je prva, jer jutros kada sam uranila i tuda prošla nisam ih videla.

Balkanija (Foto: Kolubarske.rs)

Po drugi put stižem do centra, ma šta to značilo. U centru Divčibara nema gužve, ni blizu kakva je bila prethodnih godina, pa čak i po mnogo hladnijem i kišovitijem vremenu. Tek po neki prolaznik ili šetač. U prodavnicama, pekari i trafikama saglasni da je gostiju mnogo manje. “Nema narod para, a kad nema para nema ni naroda”, objasni mi ulični prodavac. Filozofski, nema šta.

Centar Divčibara (Foto: Kolubarske.rs)

Vraćam se. Prolazim pored motela, koji je u mom kraju. Ispred, parkirane limuzine. Možda jeste manje gostiju, ali kojih. Onih po livadama, koji su došli na jedan dan sa sendvičima i ćebetom, onih koji kupuju sok u prodavnici, onih koji se šetaju, igraju badmintom sa decom, ne slušaju glasnu muziku. Onih koji znaju da pičaju, da slušaju i da se smeju… Pa čak i onda, kada nemaju para!

Motel BOB (Foto: Kolubarske.rs)