19.06.2014, 14:20

„Ne po svaku cenu Biblioteka u Oficirskom domu“

Na budućnost ili kakva će biti buduća sudbina Oficirskog doma, Doma JNA, Doma vojske ili kako se već zvao, ja gledam sa dvojakim odnosom. Jedan je, ako smem da kažem, emotivan ili po srcu, dok je drugi sa stanovišta razuma i realnosti. Ako bi trebalo ja da odlučujem kome dati Oficirski dom, ja bih se bez rezerve, dakle emotivno, opredelio za mlade, obrazovane, darovite Valjevce, koji su na umetničkim ili nekim drugim srodnim školama. U tom pravcu gledam i sa stanovišta racionalnosti.

Oficirski dom (Foto: Arhiva Zdravka Rankovića)

Pravljenjem Doma kulture pre 55 godina to pitanje je za svagda rešeno. Mislim kada je reč o prostoru za mlade i darovite ljude, zdanju u kome će se ostvarivati njihovo stvaralaštvo, njihove zamisli, individualna ili grupna stvaralačka pregnuća, treba nanova da se preispita programska funkcija Doma kulture. Kada je to zdanje napravljeno pre više od pola veka bilo je to jugoslovensko čudo, ne samo u graditeljskom smislu, nego čudo u programskom i kadrovskom smislu. Danas, treba preispitati i rešiti okruženje Doma kulture, može li i pod kojim uslovima da tu budu nekakve igraonice, zabavaonice i tome slično. Ja sam za to da se Dom kulture, pre svega, vrati stvaraocima Valjeva. Čini mi se da je, pre nekoliko godina nesrećno, čisto administrativno doneta odluka da se Dom kulture preimenuje u Centar za kulturu. Od narodne institucije preveden je u nekakav činovnički termin.  O valjevskom Domu kulture, potrebi gradnje Doma kulture, počelo se razgovarati odmah posle Prvog svetskog rata i ta tema je bila prisutna sve vreme između dva rata i mislim da su na tim talasima i razmišljanjima Valjevci i napravili Domkulture posle Drugog svetskog rata i to Dom kulture za svagda. Gledano racionalno stvaraoce svih kategorija treba vratiti u Dom kulture i nanova proceniti ulogu Doma kulture u životu grada.

Biblioteka u Domu vojske

Ako se misli na preseljenje Biblioteke u zdanje Oficirskog doma, da se prepakuje i prilagodi, onda nema svrhe to raditi. Tim poduhvatom, davanjem Oficirskog doma ili Doma vojske Biblioteci, trebalo bi da bude prvi korak u nastojanju da Valjevo za svagda reši pitanje svoje biblioteke, kao što je svojevremeno rešilo pitanje Gimnazije, pomenutog Doma kulture i još ponečega. Kako finansirati i kako naći pare, mnogi će zapitati? Kako je bilo moguće 1906. godine  u Valjevu sa 6.000 stanovnika napraviti onakvu zgradu Gimnazije? To je zasluga pre svega Valjevaca, kao što je i zasluga Valjevacada se napravi Dom kulture pre 55 godina. Kako je bilo moguće, u našem vremenu, napraviti novi hram a nije moguće napraviti biblioteku za sva vremena? Dakle, ima smisla Biblioteku preseliti u Oficirski dom pod uslovom da to bude prvi korak ka jednom trajnom rešenju. Viđao sam takve biblioteke u zemljama u našem susedstvu kao što su u Segedinu, u Zagrebu, a na mene je poseban utisak ostavila biblioteka u Celju. Gradu koji je od Valjeva manji za 15.000 stanovnika a koji je napravio novu biblioteku u koju je uloženo oko 11 miliona evra. Nije sav novac dalo Celje niti je dala Slovenija. Ima para u mnogim evropskim fondovima.

Oficirski dom, 1932. god (Foto: Arhiva Zdravka Rankovića)

Ako se preseljenjem Biblioteke u Oficirski dom pitanje nove, moderne biblioteke ne rešava za svagda, ako se čitav prostor dvorišni i zgrada trajno ne nameni za biblioteku, nema svrhe taj objekat davati Biblioteci. Ako se bude odličilo za gradnju nove zgrade biblioteke, onda se mora voditi računa da ta građevina bude arhitektonsko i graditeljsko čudo, poput Gimnazije i  Doma kulture. I na kraju da zaključim – ne po svaku cenu Biblioteka u Oficirskom domu!