21.10.2015, 15:18

Dom vojske

Pišem ovaj tekst u iskušenju da prihvatim onu Šekspirovu: “Stvari koje se ne mogu izlečiti ne treba razmatrati”. Pojave se ovde mogu nadgledati ali se ne vlada zbivanjima koja se začinju i zru daleko od očiju javnosti a kad dođe do materijalizacije to je svršen čin.

Ipak, vredi pokušati (credo quia absurdum).

Priča o Domu bi mogla da se ilustruje slikom raspeća ili, ako vam nije bliska hrišćanska ideosfera, slikom čerečenja. Meni je bliža ova druga zato što verujem da azijatstvo (onaj negativni aspekt Istoka) preovlađuje u našim naravima i mentalitetu. Dom se danas čereči u vakuumima između predizbornih jagmi i postizbornih javašluka.

Grad jeste Dom od Vojske kupio ali naprosto ne zna šta će sa tim praznim prostorom, otud sluđenom građanstvu baca mekinje mogućnosti (rasprave šta bi u Domu moglo biti) dok se nevidljivi moćnici tale oko već unapred podeljenog plena.

Uvaženi akademik Ljuba Popović, slikar do čijeg mišljenja Grad izuzetno drži budući da njegova priča dolazi „iz sveta“, povodom namene Doma kaže: “Taj Dom armije je veliki kolač, velika torta. Bojim se da Valjevo neće imati snage da od toga nešto izgura. To je tema za duži razgovor i ozbiljno razmišljanje...“. Da, ali sa kim o tome ovde ozbiljno razgovarati (pa još dugo)? Ovde su Ljubo, ljudi izluđeni strahom i sirotinjom i nemaju kad’ ni sa ženom  (mužem) o deci da razgovaraju a kamoli o sudbini Doma.

 A sad hajdemo malo u istorijat i činjenice vezane za priču o Domu.

Avgusta meseca 2009 godine, za vreme vladavine demokrata, pojavio se Informator grada Valjeva. Na naslovnoj strani je slika Doma- zapravo  skica mlade arhitektice Dragane Janković: projekat rekonstrukcije Doma. Na str.4 pomenutog Informatora čitamo: “Dom vojske, jedna od najlepših građevina u gradu, propada već godinama usled nemogućnosti da se još uvek pronađe zajednički dogovor lokalne samouprave i Ministarstva odbrane. Problem kao i uvek je novac... dok se dogovor ne postigne, lokalna samouprava je otpočela pripreme za vreme kada će se problem oko vlasništva nad  Domom rešiti, jer tek tada predstoji ozbinjna borba da se ova velelepna, ali oronula građevina obnovi i koristi u najbolje moguće svrhe. Jedna od ideja, koja se nametnula uoči dolaska 21 ambasadora Evropske unije u Valjevo aprila meseca, bila je da se Dom vojske jednog dana koristi kao Kuća evropske kulture“. U priloženom Nacrtu vizije Grada-Valjevo 2020 ističe se podnaslov „Valjevo-razvijen srednjoevropski grad“.(podv.P.B.)

2011 godine Valjevo je od Vojske kupilo Dom. U lokalnom listu „Napred“ od 25.aprila 2013  godine na str.2 čitamo naslov: “Ustanova kulture-ali kakva“? Tu, pored ostalog čitamo: “Skoro dva sata više od 60 predstavnika organa Grada, ustanova kulture, javnih ličnosti, arhitekata, urbanista, novinara... razgovaralo je o nameni zgrade bivšeg Doma vojske. Kao jedan od učesnika u pomenutom razgovoru pored ostalog sam rekao i ovo: “To šta će biti u Domu zavisi pre svega od toga postoji li i da li se neguje-vizija kako će Valjevo pulsirati u složenim okolnostima u kome naše društvo i država postoje. Ovde podsećam na mnoga lica Valjeva: balkansko, srbijansko, mediteransko, seljačko i (malo)građansko, eks-jugoslovensko pa, otud, i srednjoevropsko ali i ono starosrpsko, tursko-tešnjarsko sa prosevima paganskim i vizantijskim; tu je i ono Valjevo protkano svim narodnostima sa ovih prostora; najzad ovo današnje u dobroj meri novokomponovano, (kvazi) kosmopolitsko ali i otvoreno za sve.“

 U pomenutom podlisku Informatora iz 2009 godine neko je sva ova lica Valjeva koja sam pomenuo (a svakako ih ima još) redukovao na samo jedno-srednjoevropsko. Zašto?

 „...Sama zgrada pripada, ne oficirima, koji dolaze i odlaze, već varoši Valjevu, čineći njegov sastavni deo. Zato je i Valjevcima prva dužnost i obaveza da svojim učešćem i obilnom pomoći podignu ovaj dom kulture da bi, docnije, s pravom u njega slobodno ulazili i uživali u njemu. Dom kao takav treba i mora da predstavlja opšte dobro“. Tako se govorilo pre 84 godine. U septembarskoj reviji „Kolubara“ (2011) na str.15 u rubrici Forum čitamo:  „Valjevu je ovog leta vraćen Dom vojske  (nekadašnji Oficirski dom, Dom JNA...u daljem tekstu samo Dom)...U pitanju je reprezentativno zdanje, s mnogo razloga oglašeno za spomenik kulture. Malo je tako vrednih građevina ne samo u Valjevu nego i u drugim srbijanskim varošima ovakve veličine i ovakvog značaja. Neophodno je otud da se donosioci odluke o budućoj nameni Doma oslone na znanja i viđenja što većeg broja kompetentnih ljudi... Nije sramota pitati, sramno je donositi pogrešne odluke. Ukoliko se sada donese pogrešna odluka o budućnosti valjevskog Doma njene posledice će biti dalekosežne“.

U istom broju „Kolubare“ na str.24 dao sam svoj prilog na ovu temu. U tom tekstu naslovljenom: “Vizija je stvar kolektivnog i timskog rada a ne partije i pojedeinca“ pored ostalog sam rekao:“Raspravu koja će uslediti povodom buduće namene Doma valja iskoristiti da se osnaži habitus javnosti. Način na koji se budemo bavili budućom sudbinom ovog značajnog prostora u centru grada pokazaće jesmo li i u kojoj meri palanka ili smo grad koji je u stanju da prevaziđe iskušenja skučenosti. Šta to znači? Pre i iznad svega prevazilaženje sebičnih interesa uz sposobnost sagledavanja opšteg... u tom smislu nam je možda više nego ikad potrebna kultura dijaloga i kroz razmenu ( debatu, polemiku, razgovor...) artikulisati dileme, potrebe, maštu, viziju... usklađivati želje i mogućnosti, omogućiti ambijent gde će se obnavljati u velikoj meri naše atrofirano čulo javnosti...“

Dve godine kasnije, 23 aprila 2013, na pomenutoj Opštinskoj raspravi o nameni Doma rekao sam i ovo: “Pošto pretpostavljam da je ovo prvi ozbiljniji korak u traganju za namenom Doma predlažem: formirati tim kompetentnih ljudi koji će nadalje pratiti sve pulsacije, obogaćivati osnovne ideje, imati sluha za raznoglasje, za nijanse i nove ideje; tim čiji rad će biti transparentan i koji će obaveštavati javnost o toku i tempu procesa ali, ako zapne, ponovo sazivati ovakve skupove da bi se stvari pojasnile i poboljšale. Sve službe i pojedinci uključeni u pravljenje ove priče o nameni Doma treba dakle da budu blagovremeno informisane o toku, rokovima, problemima; ali i da budu konsultovane u meri u kojoj su stručni. U svemu, pre i iznad svega valja imati u vidu interes Grada a ne ovog ili onog partikularnog interesa. Još ću dodati: u svemu imati meru! Imati sluha za moguće. Ne zalećimo se i ne brzajmo. Odluke su konačne, nepovratne i obavezujuće. Kod nas je, kako to lepo primećuje slavni Slobodan Jovanović ‘više snage i zamaha nego plana i organizacije’. Šta god da uradimo oko Doma to će biti naše ogledalo; slika nas i naših mogućnosti. Dobro obavljen posao može popraviti naše ranije greške i lutanja ali, ukoliko omanemo, negde nas i zacementirati“.

„Odluka o budućoj nameni Doma neće biti doneta brzopleto”, poručuje u proleće 2013 god. gradonačelnik Stanko Terzić. U “Politici” 23. jula objavljen tekst  novinara Bude Novovića :“...Svojevremeno je obećano da će se o nameni Doma kroz brojne rasprave i tribine konsultovati građani, ali zbog određenih žurbi(podv.P.B.) od toga nije bilo ništa“. Pa kad je žurba da i mi preskočimo 2014 godinu i vidimo šta se sa Domom desilo 2015 godine. Ali, pre tog kraćeg uvida- mali citat iz časopisa „Republika“ br.592/594 od 30. juna 2015. U tekstu naslovljenom „Srpski kapitalizam“ ugledni autor,  dugogodišnji urednik „Republike“ Nebojša Popov na str.18 kaže:

„...Sva javna imovina, osim pojedinih delova koji se čuvaju za ‘naše ljude’ iznosi se na prodaju  kao na buvljoj pijaci, s devizom da je najvažnije što pre prodati. Za glavne oslonce privrede proglašeni su ‘strateški partneri’ iz sveta koji će se namamiti da dođu i plaćanjem za svako radno mesto iz sredstava koja se pribavljaju zaduživanjem zemlje u svetu. A od svih onih koji su van kanala koje kontrolišu moćnici očekuju se poslušnost i patriotizam... Trguje se svim i svačim, svako nastoji da unovči svoju trenutnu političku poziciju...Postoji i nešto što je postojano u vladajućem političkom staležu: zajedničko im je uverenje da oni koji su trenutno na vlasti mogu da je koriste kao ekskluzivni privatni vlasnici, i da se za vreme svoga turnusa ugrade u procese tranzicije“. Bez temeljnih istraživanja sile vlasti-upozorava Popov, može nam se desiti da poverujemo u trajnost vlasti sile.

23 jula 2015 čitamo u valjevskom „Napredu“ na str.6: „Na 67. Sednici Gradskog veća u ponedeljak utvrđen je sadržaj javnog oglasa za otuđenje nepokretnosti i sastav komisije koja će se baviti prodajom gradske imovine, pre svega, Doma Vojske, koji će biti ponuđen po početnoj ceni od 905 hiljada evrića, koju je odredila Poreska uprava. Sredstva dobijena od njegove prodaje upotrebiće se za nastavak gradnje valjevska Hale sportova. Dom Vojske je jedna od nepokretnosti, koje trenutno nisu u funkciji ili se ne mogu jednostavno i bez velikih ulaganja staviti u funkciju, a prema odluci gradske Skupštine otuđuju se da bi se pribavila sredstva za realizaciju nekog značajnog infrastrukturnog projekta... Dom Vojske  je Grad kupio, izgradio do određene mere i kako ne raspolaže sa sredstvima potrebnim da ga završi, lakše je i jednostavnije da se ovaj objekat  proda nekom investitoru, koji će ga staviti u odgovarajuću, i sa gradskim aktivnostima komplementarnu funkciju“, obrazložio je odluku zamenik gradonačelnika Žarko Kovač... U predloženom tekstu oglasa navedeno je da buduća funkcija Doma Vojske mora biti kulturno-zabavnog, obrazovnog ili hotelijersko-ugostiteljskog sadržaja...“24 avgusta 2015 čitamo „... na oglas za prodaju Doma niko se nije javio“ „Više je nego jasno-ističe zamenik gradonačelnika-da je jako teško prodati taj objekat sa takvim ograničenjima“.

20 septembra 2015 u „Politici“ osvanu krupan naslov : “Na prodaju Smederevo”, a u podnaslovu – “Grad je lep ali ne baš očuvan“. Mislim se nešto, ovi naši su ili skromni ili nemaju viziju.