20.11.2015, 07:58

Hidrosistem Rovni „gasi žeđ“ Kolubarskog okruga

U gotovo fantomskim polemikama, gde se zgodno udenula i SPC, o tome  treba li Valjevu i Kolubarskom okrugu brana i hidrosistem Rovni na reci Jablanici jedan od glavnih argumenata oponenata ideje, čija je realizacija započeta davnih godina, bila je kako je sada situacija sa vodosnabdevanjem – od Valjeva nizvodno Kolubarom, sada daleko bolja no onda kada je sve počinjalo. Ako se, makar i ovlaš, pogleda situacija u pojedinim opštinama, lako je se uveriti u suprotno.

Valjevo je najbolje snabdeveno, dobrim delom i zbog toga što se sa Gradca, na Pločama, uzima voda i potisnim cevovodom „gura“ u fabriku za preradu na Pećini. Posebno u letnjim mesecima, kada se, moguće je, ugrožava i biološki minimum vode u jednoj od (još uvek) najčistijih reka u Srbiji. Ovovremena, ali i prethodne garniture na vlasti, s pokrićem ili preambiciozno, gradsku mrežu širili su i na seoskom području. Od Pauna na jednoj, preko Brankovine na drugoj, do Divaca na trećoj strani. Uz stalna, posebno predizborna, obećanja partijskim drugovima, ima i onoga „Selo moje lepše od Pariza...“.

Problem samog Valjeva je dotrajala vodovodna mreža, što iziskuje velike gubitke, a njen remont traži veliki novac, koji se, izgleda, jedino može obezbediti kreditima. O pojedinim bezvodnim selima da ne govorimo, o pojedinim seoskim vodovodima, poput Kuklja, koji je natraške nasađen od početka, takođe. Divčibare su, dakako, posebna priča, a mogućnost snabdevanja iz lokalnih bušotina rasteretilo bi Gradski vodovod i lokalnu samoupravu realizaciju ideje da se i na Maljen voda „vuče“ iz Valjeva.

Snalaženja i improvizacije

Opština Ub (Foto: Đorđe Đoković)

Ubljani se bore ulažući u sistem arterskih bunara u selu Takovu, gde je jedan od problema bio često plavljenje tih postrojenja, što je, s jedne strane, tražilo premošćavanje situacije kada se to desi, a sa druge i dodatni novac za sanaciju poplavljenih izvorišta. Ne verujemo ni da bi Tamnavci imali išta protiv da im u dogledno vreme stigne pitka voda iz Valjeva (o onoj tehničkoj za hlađenje turbina TE-TO Kolubara B u Kasleniću, investiciji takođe davno započetoj i izgleda otpisanoj, nećemo).

Mionica (Foto: Đorđe Đoković)

Mioničani se takođe snalaze uz pomoć donatora, pa na sve strane, poput velikog zahvata na Razbojištu, niču bazeni, koji obezbeđuju da se iz njih voda gura u pojedina sela. Još veći problem su dotrajale (valjda azbestne) cevi, te su prekidi zbog kvarova na cevovodu česti i u samoj varoši, A negde u Beloševcu gradi se rezervoar sa razdelnim krakom budućeg regionalnog cevovoda od Pećine, ka Mionici i Ljigu, odnosno ka Lajkovcu (Ubu) i Lazarevcu.

Ljižani su započeli novu bušotinu u selu Ba, na izvorištu reke Ljig nadajući se da će na taj način otkloniti česte, posebno leti, restrikcije u vodosnabdevanju varoši podeljene Ibarskom magistralom na Babajić i Gukoš. Uz to, cevovod od sela Ba do Ljiga, dug gotovo 20 kilometara, takođe je velika muka JKP Komunalac, koje ga održava. Posebno kada ga bujične poplave pokidaju i odnesu jer taj cevovod Bog sami zna na koliko mesta „meandrira“ sa jedne na drugu obalu reke Ljig (posebno u Kadinoj Luci).

Zanimljivo je, međutim, da su se Ljižani možda po najtvrdokornije držali po strani ne bivajući mnogo zainteresovani za hidrosistem Rovni. Da su ikakve ideje o tome kako rešiti vodosnabdevanje te varoši bile moguće do sada bi ih neko bar započeo ako ne i realizovao.

Muke Lajkovčana

Lajkovac

Posebne muke imaju Lajkovčani, koji bunare u Nepričavi, selu na svojoj teritoriji, koriste zajedno sa Lazarevčanima, koji gazduju Vodovodom i za sve se pitaju – od cena vode, do režima restrikcija! Ti sukobi povremeno eskaliraju do mogućeg „pucanja ljubavi“, što se, zarad viših interesa, ipak ne dešava. Ako smo dobro razabrali, Lajkovčanima su i sada uvedene restrikcije zbog, kako kažu Lazarevčani, velikog duga za potrošenu a neplaćenu vodu. S druge strane čuje se kako su cene vode previsoke, kao i enormni gubici, pa je, biva, moguće sporno i to ko treba da održava koji deo cevovoda i vodovodne mreže. Više otaca....

Poslednja vest, objavljena na sajtu te lokalne samouprave, glasi da je Privredni sud u Valjevu naložio privremenu meru JKP Lazarevac, koje gazduje zajedničkim vodovodom, da Lajkovčanima ukine restrikcije do okončanja parnice kod sudova opšte nadležnosti. U protivnom, Lazarevčani bi Lajkovčanima morali da plaćaju po 500.000 dinara dnevno do okončanja parnice!

Čekajući „svetliju budućnost“ lokalna samouprava se, zahvaljujući pristojnom budžetu koji se puni i od rudne rente, snalazi bušotinama, poput one u selu Jabučju. Ne treba zaboraviti ni to da je područje Lazarevca, delom i Lajkovca, nažalost poznato i po endemskom nefritisu (ozbiljnom oboljenju bubrega nepoznate etilogogije uzroka nastanka, koji bi mogao biti uslovljen i lošim kvalitetom vode za piće).

I Lazarevčani su mislili kako bi sa Peštana mogli da se sami, nezavisno od hidrosistema Rovni, reše briga ali je to, izgleda, neizvodljivo. Neizvodljivo i zbog toga što se stalno šire kopovi Kolubare, najvećeg ugljenokopa u Srbiji, od čijeg se lignita u termoelektranama godišnje proizvede preko polovine električne energije u zemlji. A širenje kopova podrazumeva i premeštanje vodotokova, sa Kolubarom je to već rađeno, lokalnih puteva, Ibarske magistrale, Barske pruge, groblja u Vreocima i još nekoliko sela...

Lazarevčani su, doduše, u pravu kada kažu kako nisu sigurni da će dočekati da hidrosistem Rovni proradi i pitka voda stigne i u njihovu varoš. Stoga bi vlast, ko god da je personifikuje, konačno morala da ubrza radove na Jablanici, hidrosistemu Rovni i pratećim objektima e da bi se predupredila moguća ozbiljnija žeđ.

U ovoj priči nekako po strani našla se Osečina i Podgorina, ne zbog toga što nema problema u vodosnabdevanju nego s toga što je, u odnosu na hidrosistem Rovni, na drugoj strani sveta.

Ipak, neko pametan je odavno rekao kako će u 21. veku voda biti tzv. strateška sirovina!