17.01.2016, 13:20

Devojka “hrabrost”

Mlada košarkašica, Nataša Kovačević, u saobraćajnoj nesreći, koju je doživela 2013. tako što se prevrnuo autobus kojim je putovala na prijateljsku utakmicu, bila je teško povređena. Nataši je operacijom amputirana noga, ali je ona iz ove bitke izašla jača. Ona je sada prva sportistkinja sa protezom u Evropi koja se vratila na košarkaški teren. Profesionalnoj košarci vratila se u dresu Crvene zvezde. Njen gest zadivio je naciju, postala je simbol hrabrosti, snage i volje i sada svojom životnom pričom motiviše mnoge.

Njena borbenost i lekcija koju je svojim primerom održala svima, da ne postoji izgovor, svrstala ju je na vrh liste – Ličnosti 2015. godine.

„Počastvovana sam time što sam izabrana, ali odluke ne donosim vodeći se time kako će drugi reagovati. Ali kada pročitam šta su ljudi koji su me predložili za ličnost godine o meni rekli stvarno se osećem počastvovano i hvala im,“ kaže Nataša Kovačević.

Razgovor sa njom odisao je njenom neposrednošću, iskrenošću i skromnošću koja bi se videla u momentima u kojima bi stidljivo primala kompilente i pohvale. Ona je student dva fakulteta, sportskog menadžmenta i turizma, ali ne razmišlja previše o planovima za budućnost.

Život me je naučio da ne treba planirati suviše daleko, ali ako za pet, šest godina budem radila nešto vezano za sport ja ću sigurno biti srećna.

Za svoje vaspitanje, kako kaže, duguje roditeljima, ali i sportu koji ju je forimirao. Posle kratkotrajnog bavljenja plivanjem, Nataša se opredelila da sa osam godina počne da trenira košarku zbog Peđe Stojakovića u koga je tada bila zaljubljena.

„Imala sam deset godina kada sam ga upoznala, nekoliko dana sam smišljala tekst koji ću mu reći, ali sam mu obećala da ću mu poslati dve karte, da povede svoju devojku, kada budem igrala ženski NBA, to sam mu kroz suze rekla, bilo je pakleno,“ priseća se košarkašica.

Njena majka, inače bivša profesionalna košarkašica Crvene zvezde, protivila se njenom izboru sporta koji će igrati, jer je želela da Nataša postane odbojkašica. Njena tvrdoglavost održala je u nameri da košarka ostane njen izbor.

Igrala je za Partizan, Voždovac, Jagodinu, Crvenu zvezdu, 2013. je potpisala ugovor sa mađarskim klubom iz Đera. Cilj joj je bilo da igra Evro ligu.

Nesreće se seća tako što nije očajavala jer joj je jedino bilo da niko nije izgubio život.

„Ostala sam bez noge, to bi kada čujete trebalo da znači da je tu kraj moje priče, ali uz podršku bliskih ljudi, težak period sam prebrodila. Fokusirala sam se na rehabilitaciju, sada sam se i profesionalno vratila na parket, gde mislim i da pripadam,“ rekla je košarkašica.  

Period oporavka najteže je pao njenim roditeljima, kojima je ona u takvim momentima davala snagu pozitivnim stavom i vedrinom koja je nije napuštala. „Trudim se da kroz moju priču motivišem ljude da preveziđu svakodnevne probleme,“ dodala je Nataša.

Osam meseci nakon nesreće je prvi put stala na sportsku protezu koja joj je bila neophodna kako bi mogla normalno da hoda. Brzo se vratila na teren i počela da radi na kondiciji i na vežbama koje bi joj omogućile nastavak bavljenja košarkom.

„Sa mojom ’magičnom nogom’ mogu da radim sve specifične pokrete koje zahteva košarka, teško mi je jedino uradim dobro skok, ali se trudim da iz stava uradim skok i da se gradim, ali uspevam,“ rekla je ona.

Nataša Kovačević (Foto: Đorđe Đoković)

Sada igra za ekipu Crvene zvezde, veliku podršku dobija i od saigračica. „Trenutno smo drugi na tabeli, ekipu čine juniorske i kadetske reprezentativke i ja sam jedna od najstarijih u ekipi na šta stvarno nisam navikla,“ navodi ona.

U periodu oporavka mnogi ljudi su joj se javljali i nudili pomoć na različite načine, osnivanje humanitarne fondacije „Nataša Kovačević“ činio ju je srećnom jer je to način da ona nekome pomogne.

„Posebno mi je drago što sada ja imam priliku da nekome pomognem. Cilj fondacije je pomoć sportistima koji imaju zdravstveni problem, podizanje svesti o važnosti zdravstvenog osiguranja, motivacija sportistima u obrazovanju i aktiviranje mladih za bavljenje sportom,“ objašnjava Nataša.  

Kroz smeh je ispričala anegdotu sa njenom bakom, koja ju je pitala zbog čega opet igra fudbal, zašto se ne udaje. „Njoj je svaki sport fudbal i svaki sport joj je gubljenje vremena,“ rekla je ona.  

Njeno odrastanje obeležio je film „Nebeska udica“, koji poredi sa njenim načinom odrastanja. „Ja sam bila ta koja je donosila pivo tati kada je igrao basket u kraju, čekala na tribinama da se teren oslobodi, u to vreme su tereni bili puni i nije svako u kraju mogao da igra,“ zato se tom prilikom prisetila najpoznatijeg citata iz filma da se šampion postaje tako što se na teren izađe kada je najteže i pobedi. To je moto Nataše Kovačević.