15.02.2016, 10:03

O koristi i štetnosti istorije za život

Na Sretenje 1804. godine Srbi su predvođeni svojim knezovima, hajducima, trgovcima, i naravno sveštenicima i monasima, krenuli u borbu protiv tiranije, a za oslobođenje od vekovnog ropstva. Takvih ustanaka je bilo i ranije ali je ovaj dao plodove – nikakve sumnje nema da je današnja Srbija rođena u tom ustanku. Primereno tome, Srbija ovaj dan proslavlja kao svoj Dan državnosti ali i kao Dan ustavnosti jer je nekih tridesetak godina kasnije ova, tek obnovljena država, donela jedan od najnaprednijih ustava u tadašnjem svetu. Njime je ukinut feudalizam, koji je ranije jedino ukinula Francuska, a druge zemlje kao što su Velika Britanija i SAD, mučile su još muku oko ukidanja ropstva.

Ako bi neko od zainteresovanih pokušao da pronađe nešto više podataka o ovom državnom prazniku našeg naroda, pored oskudnih, istina tačnih navoda na nezaobilaznoj Vikipediji, primetiće da je veliki deo prostora posvećen tome što se poznati spomenik dečaka koji obavlja malu nuždu u Briselu, oblači tog dana u srpsku nošnju. Lepo. Sa napomenom da se to presvlačenje, pošto je valjda stvar dosta intimna, poverava već duže vreme samo jednoj osobi. Istina, dosta neupućeni Srbi pre očekuju da nađu podatke o tome kako ga naša Srbija obeležava u Orašcu nego kako oblače mali kip u Briselu. Dobro, to je država napustila iz opravdanih razloga jer se u Orašcu poslednjih godina pojavi jedna mala, mala grupa ljudi, kako kažu, zbog kojih se tako ozbiljna svečanost ne može održati. Ali može u Beogradu, opali se iz topova i u sali sa probranim zvanicama održe pristojni i ohrabrujući govori. Ali ni reči o tome.

Istina, neugodno će se svako iznenaditi kad sazna da deo naše omladine ne zna ko je bio Stevan Sinđelić, jedan od najsvetlijih likova upravo ovog ustanka i cele srpske prošlosti. Odmah po završetku raspusta profesori se mogu uveriti u istinitost ove tvrdnje prostim propitivanjem, već na prvim časovima, sveukupne srednjoškolske omladine našeg, a i svakog grada.

O štetnosti i koristi istorije za život mnogo je pisano, a sada preovlađuje stav da mali narodi treba da zaborave svoju prošlost i da mirno „kao stado ovaca, koje ne pamti prošlost, pasu bezbrižno i srećno na livadi“. Da pokušamo da se složimo uz uslov da stvarno ni ovce ne raspoznaju vukove, ali sad protivreči to što sva deca nepogrešivo znaju ko je bio Robin Hud. I to sa lakoćom može da se proveri. Ta podobnost u poželjnom znanju prošlosti još je očitija u jednom drugom primeru koji nas ponovo vraća na Sretenje. Dok još uvek više od pola Beograda čeka izveštaj o ponašanju mečke u zoo vrtu, da li će izaći i videti svoju senku, druga polovina očekuje izveštaj o izlasku mrmota u Pensilvaniji. Da li će i on videti svoju senku? Naša deca znaju za dan mrmota ali ne znaju  za našu mečku niti za to da tog dana naše verne ptice koje ostaju sa nama i tokom zime, mali vrapci, u našem kraju biraju svoje neveste.

Najpresudniji deo Kolubarske bitke u njenom prvom delu bila je borba oko brda Baćinca koji se slučajno nalazi iznad kuće Živojina Mišića. Bio je to izuzetno važan položaj, skoro kao Mačkov Kamen kod Krupnja. Pad Baćinca, posle ogorčenih borbi sa Hrvatim iz 25. domobranskog puka austrougarske vojske, u kome su bili Josip Broz i Vlatko Maček, izazvao je povlačenje srpske vojske na položaje skoro do Gornjeg Milanovca. Isto tako i pad Beograda. Kao što se kasnije ponovnim oslobađanjem Baćinca otvorio put ka Valjevu i izazvao podelu neprijateljskog fronta i njegovo bezglavo povlačenje. Ono što je za ovu priču značajano je dijalog između Živojina Mišića i jednog od komandanata, pukovnika Vasića. Ako je verovati Ćosiću, po primanju izveštaja da je pala Kota 620, Mišić se razgnevio: “Nije to Vasiću, za nas Kota 620. Nije. To je Baćinac!“ Nepotrebno je reći, da ni Sinđelić kao ni Mišić, nije branio samo neko bezimeno brdo, već Čegar i nešto mnogo više. Kao i pravo da naša mečka ne bude isto što i američki mrmot na Sretenje.