14.04.2016, 07:06

Bombardovanje 1999.

Prve NATO bombe na Valjevo su bačene 14. aprila 1999. godine, kada je u 5.31 časova fabrika „Krušik“ bombardovana sa pet moćnih projektila. U vreme NATO agresije u Valjevu je stradalo troje ljudi, dok je oko 50 osoba povređeno. Tokom bombardovanja na naš grad palo je 200 bombi,od toga čak 150 je bačeno na valjevsku vojnu fabriku. U NATO agresiji uništena je zgrada policije u Valjevu, bombardovana su vojna skladišta u Pričeviću i na Kraljevom stolu, a oštećeni su mnogi javni objekti, stanovi i kuće.

Sećajući se dana kada je pre 17 godina bombardovan „Krušik“ i Valjevo prenosim deo teksta koji je objavljen u majskom broju revije Kolubara 2009. godine, pod naslovom:

Bombardovanje 1999. Onovremeni izveštaji Srpskom radiju 2000 FM u Sidneju

 

ZDRAVKO RANKOVIĆ

________________

Ova novinarska kazivanja o bombardovanju Srbije u proleće 1999. godine i o životu u te dane nastajala su kao odziv na molbu dame rodom iz okoline Valjeva (iz Petnice ili iz Beloševca) čijeg se imena više ne sećam a čija je porodična turistička agencija u Sidneju imala nedeljom na jednoj tamošnjoj radio-stanici zakupljeno vreme za program namenjen sunarodnicima. Predočila je u telefonskom razgovoru da oni o svemu što se u Srbiji dešava imaju mnoštvo informacija i da su u tom pogledu dovoljno obavešteni ali i da bi njihovi slušaoci želeli da čuju i živu reč odavde. 

Dogovoreno je da za svaku nedelju ujutro pripremim po jedno kazivanje koje je onda posredstvom telefona snimano i onda tamo emitovano. Sudeći po tome da ni jedne nedelje nije izostao telefonski poziv, ta viđenja su nailazila na izvesno interesovanje slušalaca. 

Donosimo te izveštaje, skoro u potpunosti sačuvane u rukopisu. Činimo to bez ikakvih naknadnih intervencija.

 

„KRUŠIKA” VIŠE NEMA  – Da nam je neko pre mesec dana rekao da će bombardovanje Srbije i Crne Gore trajati više od mesec dana, ne bismo mu poverovali. Živeli smo u ubeđenju da će to trajati tri-četiri dana i da će za to vreme političari, naši i njihovi političari, i političari država koje nisu upletene u ovo ratovanje, skočiti na noge i brzo pronaći kakavo-takvo rešenje kojim će se zaustaviti ta ginjenja i rušenja. Nažalost, još jednom smo se prevarili očekujući od političara razum, razboritost i obzire. 

Rat na ovim našim prostorima traje već više od mesec dana. I kako sad stvari stoje – još će trajati. Koliko dugo i sa kakvim novim posledicama – to niko nije u stanju da prognozira.

Za nedelju proteklih dana pale su na Srbiju i Crnu Goru stotine raketa. Mnogo je ubijenih, još i više onih koji su ostali bez kuća a neuporedivo više ljudi koji su ostali bez posla. Onih čija je egzistencija ugrožena jer više nema fabrika u kojima su radili. Nevolje ovoga naroda će, to je sasvim sigurno, trajati mnogo, mnogo duže od rata u koji smo dospeli a da mu se, priznajem, nismo nadali. 

Ovde bombe padaju svakodnevno, doduše više noću nego danju. Najčešće padaju kad prođe ponoć. Najveću pažnju planete na kojoj živimo privukle su u proteklih nedelju dana informacije o bombardovanju Beogradske televizije. I tamo su nastradali oni najnedužniji – nastradali su mladi ljudi, oni koji su jedino tim poslom zarađivali svoj hleb. I koji su o malo čemu odlučivali. 

Bombardovana je tokom proteklih nedelju dana i ona visoka zgrada u Beogradu, na ušću Save u Dunav, u kojoj su nekada bili komunistički centralni komiteti. Bombardovana je i kuća u kojoj stanuje sadašnji predsednik Jugoslavije ali se on i njegovi nisu u tome trenutku nalazili u njoj. 

Rušeni su mostovi na Dunavu. Iz Beograda se sada u Novi Sad jedino može kolima otići zaobilazno, preko Pančeva i Zrenjanina. Vozom ne može ni zaobilazno. Ne saobraćaju ni vozovi prugom Beograd – Bar. Veoma je proređen automobilski saobraćaj. Sve je izvesnije da ćemo uskoro biti suočeni sa strahovitom nestašicom benzina. I nestašicom koječega drugog. Trenutno, u redovima se ipak jedino stoji radi kupovine cigareta.

Šta još da vam kažem, dragi daleki prijatelji? Možda to kako je izgledalo bombardovanje „Krušika”, velike fabrike u gradu u kojem živim. To bombardovanje sam iz svoga stana gledao tri noći uzastopno. Udari su bivali iznenadni, žestoki i malte ne trenutni. Čitav grad se tresao. Javljala se iza toga velika vatra, dizali stubovi dima, a moje kolege novinari hitali da što pre izveste šta je sve pogođeno, kolike su štete, ima li nastradalih. U „Krušiku” je radilo 7.000 mojih sugrađana. „Krušika” više nema.

Ima, ipak, pokoji razlog za zadovoljstvo. Godina će, po svemu sudeći, biti rodna. Doduše kiše je sada više nego što je potrebno pa nam poneki poslovi na njivama kasne...

Bombardovana zgrada SUP-a (Foto: Revija Kolubara)

25. april 1999.

NEMIRNI DANI, JOŠ NEMIRNIJE NOĆI – Mesec i po dana traje bombardovanje Srbije i Crne Gore, dug je, predug spisak objekata koji više ne postoje. Mnogo je ljudi poginulo, još i više njih koji su ostali bez svojih stanova. Srušen je na Avali onaj vitki i visoki televizijski toranj, razorene u Beogradu, u Ulici kneza Miloša, zgrade vojnog Generalštaba i policijske uprave, srušeni mnogobrojni mostovi. Programi Televizije Beograd i Radio Beograda sad se malo gde čuju i malo gde vide. Ponekih noći i dana čitava zemlja je ostajala bez električnog osvetljenja. Sve su manje i mogućnosti da se vozom i automobilom otputuje do željenog odredišta. Ima poremećaja i u telefonskim vezama. 

Dokle će ovo da traje – najčešće je pitanje koje jedni drugim postavljamo u ove dane. Uzdali smo se da će diplomatska akcija ruskog političara Černomirdina doneti brzo smirenje, ali smo se prevarili. Ne naziru se ni sa drugih strana pouzdani nagoveštaji koji bi nam doneli željeni mir. Sad mi se čini sasvim sigurnim da ćemo i u narednoj sedmici imati nemirne dane i još nemirnije noći. Bojim se da bi tako moglo da bude i tokom čitavog maja. 

A kad bombardovanja stanu – kako ćemo onda živeti? Sasvim sigurno znatno teže nego pre izbijanja rata. A i onda bili smo suočeni sa mnogim oskudicama i tegobama. Naša posleratna budućnost umnogome će zavisiti i od toga hoće li na srpskoj i na jugoslovenskoj političkoj sceni biti kakvih promena. I ako političkih promena bude – kakakv će one karakter imati.

Od domaćih političkih zbivanja u proteklih nedelju-dve dana podsećam na dva momenta. Iz savezne Vlade isključen je Vuk Drašković koji je u nju stupio nekoliko meseci ranije. Onima koji odlučuju o sastavu te vlade nije se dopalo njegovo gledanje na mogući rasplet sadašnje situacije. Od toga smenjivanja Drašković se nije praktično ni oglašavao u javnosti.

Na meti državne televizije našli su se opozicionari Zoran Đinđić i Vuk Obradović, oba su zbog ponekih svojih izjava proglašeni za izdajnike. Može biti da će razlaz sa Draškovićem i obnovljena kampanja protiv Đinđića i Obradovića predstavljati uvod u nove ovdašnje političke potrese i razmimoilaženja. Da nije ratne cenzure novina i programa elektronskih medija, svakako da bi domaća politička zbivanja bila dinamičnija i mnogo šta potpunije rasvetljeno. 

Uz tegobe koje proizvode bombardovanja, naše muke uvećavaju i nestašice ponekih proizvoda. U aprilu smo mogli na bonove da kupimo samo po 40 litara benzina, u maju svega 20 litara. Nema, ili ima veoma retko, cigareta, šećera, ulja... Sve je manje sredstava za održavanje higijene, nagoveštava se nestašica kafe. I ko zna čega sve još.

Izgleda, na našu sreću, da će godina biti rodna, naročito je voće obilno ponelo. Ovo je vreme velikoga rada u baštama, hitamo da što više posejemo i zasadimo.

U dvorištima – procvetali su božuri, i ruže su počele da cvetaju.

Želim vam, poštovana gospodo, daleki naši prijatelji, mnoga dobra.