18.09.2016, 10:35

Razmatranja o opštem problemu kulture

Retko pišemo o svakodnevici, izbegavamo da je komentarišemo; čini nam se da smo na svoj način bliži nekakvoj svojoj formi, Bodlerovom Albatrosu; zapravo, čini nam se da svakodnevicu možemo lakše i potpunije shvatiti neposredno, kroz ono što sami vidimo i čujemo. Uostalom, svakodnevicom se javno bave ili ljudi kojima je to posao, poput novinara, koji nas obaveštavaju upravo o nečemu novom i značajnom po nas, ma kakvo to bilo, – mi svakako nismo novinari; – ili se svakodnevicom bave oni ljudi koji od nje mogu izvući nekakvu korist, koji sebe obično nazivaju novinarima, a koji poput lešinara kruže oko svakakve drame ili svakakvog otpada, pretvarajući i samu dramu u otpad, i nalaze u tom otpadu bogatu trpezu i za sebe i za druge.

Otpad od kulture, od onoga što bi čovek trebao da bude, jeste lažna kultura ili potpuna nekultura, hrana onome što je čovek mahom sada; u većini dnevnih listova – sem crne hronike u kojoj se do krajnosti ponižavaju ljudska osećanja, i crpi poslednja ljudskost, a kada se iscrpe i poslednje granice ljudskosti prelazi se na novu dramu, u kojoj se na isti ili drugačiji način ljudska osećanja ponižavaju: crne hronike nam nikad ne manjka, – dakle, sem ovoga, u većini sučajeva, u dnevnim listovima nećemo naći ništa drugo do kiča, lošeg ukusa, koji nam se takoreći više i ne daje za pokušaj ili imitaciju kulture, nego za hranu, za uzor, za stil života.

Naš narod živi lošim ukusom!

U kolikoj meri je potrebno zapostaviti svoj život i poistovetiti ga sa tuđim, najčešće bezličnim oblikom života, poistovetiti se sa stadom, da bi se sa, kako se to obično kaže, životinjskim zadovoljstvom pratio život neke poznate i praznoglave (što nekako ide zajedno) ličnosti? Zaista, koliko je potrebno zapostaviti sebe, da bi se sa idolopoklonstvom nove vrste pratilo kako je kod jedne ličnosti pronađen neki od narkotika, ili kako je neka ličnost došla pijana ili oskudno odevena na nastup, – ili se time sebi pokušava iznaći nekakva apologija za ono napaćeno Ja? I oni su kao ja – i ja sam kao oni! – nije li to, dragi nam čitaoče, ovakav stav? Znate, kao što su razni idoli bili slika onih koji su im se klanjali i prinosili im žrtve, – nije li danas stvarnije da su animir dame slika onih koji nezasito prate u stopu njihove živote, – slika većine...

Arhitektura i spomenici našeg doba su kafići, benzinske pumpe, pečenjare, radnje za delove automobila, perionice, pogrebne opreme, bilbordi, brze hrane, ono što krasi svaki ćošak naših gradova. (Neizostavni deo pejzaža, dragi nam čitaoče, bile bi nam plastične kese koje se bacaju po mestima koja, kažu, služe za odmor, besmisleni grafiti, razbijene spomen-ploče...)

 

U ovom tekstu nismo u mogućnosti da prizovemo drage i svetle duhove, koje spominjemo usputno, poput Bodlera, ili, kao kasnije, Ničea ili Spilijara; umesto toga, kao ilustraciju prethodnog odeljka, prisećamo se stihova jedne ne tako davno snimljene pesme:

 

O njima se tada govori i piše,

Pokojniku slavnom naglo skače cena,

I svako se trudi da zaradi više,

Lešinari trče po svoj deo plena...

 

(Sa albuma Kost u grlu, pesma Rasprodaja bola)

 

***

Kao što i sami znate, u našem gradu su se, neke tradicionalno, neke po prvi put tokom ovog leta održale kulturne manifestacije, čija sama svrha i događaji u okviru njih, naše Valjevce, za divno čudo, nisu ostavile ravnodušnim. Preciznije rečeno, dve kulturne manifestacije, ili, još bolje, dve manifestacije kulture, to jest dva ispoljavanja kulture, pod nazivom Tešnjarske večeri i Open Minded fest.

Činjenica je da se manifestacije, uopšte, mogu definisati i ispoljiti na više načina. Naše mišljenje je takvo da kulturne manifestacije predstavljaju neki kulturno-umetnički događaj, koji za cilj ima da privuče pažnju unikatnim ispoljavanjem kreativnosti, čime bi one zainteresovale što veći broj posetilaca, ostavljajući na njih dobar utisak nevezano od toga što bi potencijalno unapredile turizam jedne sredine – u ovom slučaju grada. One samim tim predstavljaju sredinu njihovog održavanja – njenu kulturu, istoriju i tradiciju. Pa ako hoćete, dragi nam čitaoci, predstavljaju i moral samog društva. Što bi značilo da kulturne manifestacije istovremeno treba da poseduju, pored zabavnog, i edukativni karakter. Kako smo imali priliku da vidimo, festivale koji se smatraju kulturnim manifestacijama, tako smo izveli zaključak da smo generalno mi mladi ispali jedna grupa, zajednica, ili, naprosto rečeno, stado koje po svaku cenu istraje u nameri da usvoji neke od pomalo bizarnih trendova. Težnja da se bude moderan i originalan se ponekad tumači pogrešno.

Ili smo mi možda ti koji pogrešno tumače pogrešno protumačenu modu...

 

Ili kako bi to recimo mogao da opiše Rambo Amadeus, (Antonije Pušić, čisto da se ne nađe neko ko bi pomislio da je reč o Mocartu – pošto se on zvao Volfgang i nije bio kantautor):

Pivo pijem samo uvozno,

Da bih bolju mačku upozn'o,

Štikla, čipka, korset, karlica,

I na pupku – alkica...

 

Staramajci ja se ne javljam,

Rodbinu sa sela izbjegavam,

Jer građanin sam postao,

A u duši...

 

(Sa albuma Hipišizik metafizik, pesma Urbano, samo urbano)

***

 

(Dopustili smo sebi malu igru reči: pod kulturnom manifestacijom podrazumevamo konkretan kulturno-umetnički događaj, dok ćemo pod manifestacijom ili ispoljavanjem kulture podrazumevati naprosto određeni čin pojedinca, ili grupe, dakle, čin koji prati kulturne manifestacije, ali postoji i potpuno nezavisno od njih. Navedimo primere takvog čina: polomljene – čemu? – staklene flaše, limenke i svakakav otpad koji ostaje razbacan po prostoru na kojem se kulturno-umetnička manifestacija odvijala, srednja brojčana vrednost prispelih lica u zdravstveni centar, ili, kao što smo već napisali, – nezavisno od samog događaja – u pojedinačnom slučaju, besmisleni grafiti, razbijeni prozori, ili, kao što je to slučaj u našem gradu, razbijene table, spomen na Valjevsku bolnicu.) O kakvoj je kulturi zapravo reč?

 

Kultura jednog društva je odraz društva koje ju stvara. U najobuhvatnijem značenju, kultura je gotovo uvek u vezi sa nematerijalnim, sa idejom pojedinca ili duha zajednice koja ju stvara. Iako možemo da dodirnemo platno na kojem je slika nekog umetnika, na primer Rjepinova, time ne dotičemo njegovu ideju; iako možemo da razmatramo monografiju o slikarstvu Rjepina, da je držimo u ruci, da čitamo kritiku nekog estetičara, mi ipak, niti dotičemo Rjepinove slike, već materijal na kojem su one reproduktovane, niti dotičemo kritiku, već opet materijal na kojem je kritika otštampana; isto tako, ne dotičemo ni suštinu neke Rjepinove slike, već se prepuštamo osećaju koji ona ostavlja na nas ili pak pokušavamo da rečima izrazimo tu suštinu. Ako slikar nije prikazao neku apstraktnu kompoziciju, već sliku siromašnih ljudi, slika nam govori o materijalnom stanju društva u kojem je stvarao slikar, ali, isto tako, naslućujemo i njegova osećanja, vidimo i pretpostavljamo delimično ili potpuno ostvarenu zamisao slikara; ali, čak i kada bismo dotakli samog slikara, materijal koji je koristio pri slikanju, – time ne bismo dotakli njegova osećanja, samu njegovu ideju, već bismo mogli, kao što smo prethodno napisali, samo da je naslućujemo.

 

Ako je slikar, pak, naslikao apstraktnu kompoziciju u nameri da prenese na platno svoje nesvesno, svoja osećanja, da ih objektivizuje, – ma kako on to da je uradio, on to, opet, nije uspeo u potpunosti. Svaka slika, pa i svako drugo umetničko delo, jeste odraz unutrašnjeg stanja.

Umetnost, to je stalno nastajanje, u večitoj prolaznosti.

Setimo se ovde Indeksa:

 

Pjesma je sav život moj,

Pjesma smo mi, ja i ti,

Kad kišni dani prođu,

Ja nestat' ću uz zvona zvuk.

 

Pjevajte svi,

Ja ću sad napustit' vas,

Al' pjesma ta nek vječno živi,

Nestanak taj,

Nek bude poziv moj za sve,

Za jedan život nov,

Nek bude poziv moj...

 

(Sa albuma iz 1972. godine, pesma Negdje na kraju, u zatišju)

 

***

 

Osvrnimo se opet na pomenute manifestacije. Razni muzički žanrovi, srodni po svojoj tematici, su ih pratili. Raznih posetilaca i izvođača je, takođe, bilo. Upošteno govoreći, osećali smo se (p)razno. Veoma dobro znamo, dragi nam čitaoče, da su ukusi posledica emocionalnog stanja pojedinca i grupe i da ih zbog toga ako ništa drugo treba poštovati. Međutim, postavlja se pitanje šta biva onda kada se granice dobrog ukusa pređu? Ne bismo da dužimo o vrednosti ovih žanrova, jer kao što smo već napomenuli, svaki pravac u umetnosti ima svoju priču koja odražava stanje društva koje ga stvara.

 

Opet, šta nam onda govore tekstovi većine izvođača sa ovih manifestacija, koje su, pomalo, neuspele kopije drugih neuspelih kopija, gledano u smislu kulture, neuspelih manifestacija. Konkretno, govorimo o tekstovima (koje zbog prirode samog članka ne bismo navodili, a imao si, dragi nam čitaoče, priliku da ih čuješ) čija je tematika recimo droga i nasilje i njihova nužnost i korist, ili priroda seksa i seksualnosti koja je do krajnosti unakažena i svedena na puko animalno gledište, ili novac kao zvezda vodilja u zemlji sirotinje... šta nam to može pokazati? Da smo jednako unakaženi? Animalni? Dužni da zarad zvezde vodilje budemo ovakvi? Da više osnovne, elementarne, kakve bilo kulture, u stvari – nema? Tačnije, da nema ko da je stvara, jer smo bahati i potpuno oslobođeni jednako osnovnog i elementarnog vaspitanja? Zato što  je sve to danas moderno i originalno? Odmah da se ogradimo, dragi nam čitaoče, ne tražimo vaskrsnuće izvođača klasične ili nekadašnje rokenrol i narodne muzike kako bi održali koncert i slično... mada i kada bi to bilo moguće, ne bi bilo od koristi, ne bi se to ni desilo, jer bi kolektivno pohitali ka prethodnom mestu stanovanja i čekali drugi Hristov dolazak zbog trenutnog haosa od moderne umetnosti koja bi njih u tom slučaju potpuno nespremne zatekla.

Ukratko:

 

Dame i gospodo,

Dobro nam došli na šaradu,

Mali bal pod maskama,

Bal ko farsa sav,

A baš to maskama prija k'o raj,

 

Svako glumi šta zaželi,

Ostali mu veruju,

Vesele maske peru ćud,

Deru blud, čiste prevaru.

 

Šta se može, to se i hoće,

Izvolte u lože,

Ko pita za sutra, daj da se loče,

Neka se počne!

 

Prvo zdravica bolesnih,

Onda govor mutavih,

Puno zvanica poletnih...

 

(Sa albuma Puzzle Schock, pesma Šarada)

 

***

 

Nije nam namera analizirati u tolikoj meri savremene izvođače i njihove tekstove; time bismo im, uostalom, posvetili pažnju da bi nam i sami autori pozavideli što nemamo pametnijeg posla nego da analiziramo njihove tekstove koje su sastavili ni sami ne znajući zašto, i na koje ni oni sami, s obzirom na vrednost tih pesama, ne obraćaju pažnju, – naprosto što ih shvatamo ozbiljno; neuporedivo ozbiljnije pitanje je pitanje onih koji ih slušaju.

Opet se postavlja pitanje: šta možemo naučiti od većine savremenih izvođača?

Kao što smo rekli, pod pojmom kulture podrazumevamo duhovno stvaralaštvo jednog društva, a pod ovim stvaralaštvom, pre svega, – umetnost, „jedinu istinski metafizičku delatnost čovekovu“, kako je govorio Niče. Ako bismo jedan festival shvatili kao pobunu protiv kulturnog dremeža, kiča, lažne kulture, – nama se sasvim jednostavno nameće još jedno pitanje: čime pobuna? Nekulturom? Ako pojedine stvari svrstavamo u kulturu, preciznije u umetnost, stvari za koje nam razumsko zaključivanje i subjektivno osećanje govore da one nisu to i da ne pripadaju našem pojmu o kulturi i umetnosti, – da li onda pod pojam kulture svrstavamo pogrešne stvari, ili bismo za neku posebnu svrhu trebalo da promenimo dosadašnje shvanjanje kulture?

 

Muzika kakvu susrećemo na kulturnim manifestacijama, svakako se ne uklapa u bilo kakvo shvatanje kulture. (Pre bi se takva vrsta muzike mogla smestiti u praistoriju ili neko „nerazvijeno“ društvo – istina, govor se razvio, tehnologija takođe, ali je ritam ostao isti, primitivan, pojednostavljen do podivljalosti, bliži obredu za prizivanje kiše nego razvoju muzike kroz prethodna dva veka...) Valjda niko, koristeći se razumom, neće svrstavati u kulturu ono što je njena suprornost, ali je jednako besmisleno da toj suprotnosti opet suprotstavljamo, neki, po bilo kakvom subjektivnom kriterijumu, još lošiji oblik „kulture“ (i dalje je reč o kiču), kao što se često radi, to jest, potpunu nekulturu.

Možda, dragi nam čitaoče, i nije šteta što nemamo, kako se pojedinci žale, više prilika za ispoljavanje „kulture“...

Potrebno je reći da, ma koliko smatrali imitaciju umetnosti za umetnost, ipak nećemo moći da govorimo o sveukupnom duhovnom delanju jedne zajednice, već o trenutnom stanju njenog duha, kao što smo pisali u ovom članku...

 

Vi nemi igrači svog obrednog plesa,

Vi sretni u transu,

U svetu što postoji,

Samo u glavama,

Ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti,

Ljudi bez sećanja,

Vi što ne znate pljuskove,

Zvuka, boje, mirisa,

Vi ljudi bez pameti...

 

(Sa albuma Angel's Breath, pesma Crv)

 

***

 

 

Eto, kao što i stado na svoj način demonstrira silu, tako i mi imamo pravo da na svoj način reagujemo na istu tu silu. Sila? Čemu? Kakva? Golema, dragi nam čitaoče. Avaj! ne dao bog ikom da protivreči silnom stadu, nagojenom i napojenom kojekakvim hibridima za rast i razvoj i sve u cilju da liči na jednog velikog i oholog vođu. Više niko ne može ni da pisne! Samo sme katkad da zatreperi, ali ako je moguće, da i to bude nevidljivi treptaj. Sve u svemu obitava kompletna diktatura, čijoj bi moći i Gebels pozavideo, nad onim što je vredno i lepo. U svom obitavanju potire kulturu i od nje prave frustriranu usedelicu koja grčevito čuva uza se svoje ljubimce da je dvore kako zaslužuje. Ipak, ako taj neko i pokuša da protivreči stadu, ponavljamo, ne dao mu bog i neka mu je isti u pomoći, onda rizikuje da dobije sigurnu etiketu maloumnika i idiota koji guši „kreativnost i kulturu” bez obzira na to što se taj neko u stvari za kreativnost i kulturu bori. Eto malo i mi, dragi nam čitaoče, hoćemo da budemo maloumni i idioti, s obzirom da nas je ponekad sramota da budemo normalni, u stvari, da budemo ono što se danas smatra normalnim.

 

...Studenti bez diplome,

Žene bez ljepote,

Neženje bez stana,

Putnici bez para,

 

Jeftina mjuza, teška cuga,

Lutrija je njihova furka,

Jeftina mjuza, teška cuga,

Užas je moja furka.

 

(Sa albuma Sunčana strana ulice, pesma Užas je moja furka)

***

 

Paradoksalno, ono što bi se nekada nazivalo efikasnom forenzikom ubijanja normalne Srbije, danas se zove dominantna kultura.
Čine se velike i nimalo lepe stvari.
Smanjivanjem vrlina srazmerno se uvećava kapital.

Sve posta, što bi naši stari rekli, naopako.

Mi smo možda takvom okruženju beskorisni, ali smo istovremeno korisni sebi. Postali bismo korisni okruženju kada bismo raspolagali informacijama od vitalnog značaja, kao na primer, veličina i obim bokova, dojke, ili nečeg trećeg lokalne animir dame. Ili mesto odakle su, čime se bave (što je, vaistinu, teško pogoditi). Takva nam je danas kultura. Jer, za ime sveta, nema ničega za divljenje u slikama Munka, Monea, Margrita ili Leona Spilijara pored ilustracija koje možemo videti u većini današnjih dnevnih listova.

Vratimo se opet na štampu: Tako se u jednom „antologijskom“ broju jednih naših novina našao antrofile posvećen Milutinu Bojiću, veličine prvog slova na naslovnoj stranici tih novina... Opet, barem se neko setio i njega, autora onih čuvenih stihova: „Prometeji nade, apostoli jada“..

Jer, zaboga, ko šiša nekog tamo onog Dostojevskovog studenta što je rokn'o onu babu i drpio pare, koga boli uvo za neki tamo romantizam, jese to maže na leba? Koga je napokon briga za neke tamo filosofe koji sem što su.... pričali nisu radili ništa pametnije, tipa uplatili tiket i odrali kladžu ili kožu u drugom slučaju. Šta će nam jedan Tales ili Pitagora, kad smo mi veći matematičari i od njih sa svojih deset prstiju kojima rešavamo ozbiljne matematičke operacije...pa nismo toliko blesavi da se glupostima zamlaćujemo radeći na sebi. Moramo biti društveno korisni! Ili ipak kao autori ovog članka ipak jesmo omađijani tamo nekom kulturom i potpuno beskorisni društvu.

 

Možda su ipak u pravu oni koji govore ovako. Opet, nama je lepše imati osećaj da bi bez Kamijeve filosofije apsurda svet bio apsurdniji, da bismo bez Sartrove Mučnine zaista osećali mučninu, da bi bez Ničeovog nihilizma život zaista izgubio svoju vrednost, a bez Bodlera, estetika svoje – Cvetove zla...

Kultura: dopustimo jednu metaforu. Umetnost, kad bi je povremeno pregazilo vreme i kad bi ona postajala nalik staroj, izlizanoj cipeli, – tada je dolazio obućar, ili više njih, pa bi tu cipelu opravili ili umesto nje napravili novu i lepu, udobnu. Stvarali iznova, stremeći ka lepom:

Dao sam vam dušu svoju,

Dao sam vam dane mladosti,

Delio sam život s vama,

Svoje tuge, svoje radosti.

 

Pesme moje, pesme moje,

Ni za šta me ne krivite,

Ostanite s drugovima,

I za mene živite...

 

(Sa albuma Kafana je moja sudbina, pesma Pesme moje)

 

***

Nismo rekli ništa novo, a možda će posle ovog nečeg novog biti. Poput Kamijevog Sizifa, mi, gurajući svoj kamen uzbrdo, zamišljamo Sizifa srećnim. Još koji put ćemo se latiti tastature; bar nemamo problem sa cenzurom. Zamislite kada bi i to bilo... Onda bi naše mišljenje bilo nalik vikanju iz bunara usred livade.

Ovako, barem, vičemo van njega.

Ostaje li nam sada samo onaj gorki, podrugljivi, kreštavi, cinični šopenhauerovski podsmeh?...