08.07.2014, 08:24

“Dvostruki beskraj – Istezanje” u Kraljevskom institutu arhitekata

San svakog mladog arhitekte je da njegov rad bude predstavljen u Kraljevskom institutu britanskih arhitekata na međunarodnoj izložbi, gde se dodeljuje nagrada  “President’s Medals”. Ova najprestižnija svetska nagrada za arhitektonsko obrazovanje prvi put je dodeljena 1836. godine za esej o arhitekturi, da bi od 1855. počela da se dodeljuje i nagrada za najbolji arhitektonski dizajn studenata završne godine arhitekture. Prošle godine, krajem decmbra, u Kraljevskom institutu u Londonu našao se i rad Valjevke, mlade arhitektice Nastasje Mitrović.

Svake godine Kraljevski institut britanskih arhitekata poziva oko 300 fakulteta arhitekture iz 65 zemalja da nominuju najbolje dizajnerske projekte i disertacije svojih studenata. Komisija Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, u čijem radu su učestvovali domaći, ali i inostrani profesori, izabrala je diplomski rad Nastasje Mitrović i Milice Andrić.

Diplomski rad "Dvostruki beskraj – Istezanje" Nastasje Mitrović, od 131 dizajnerskih projekata pristiglih sa svih meridijana u Kraljevski institut britanskih arhitekata, našao se među 27 najboljih radova koji će biti izloženi i tokom ove godine u nekoliko zemalja sveta.

- Nisam ni znala da je komisija na Arhitektonskom fakultetu birala radove koji će biti predstavljeni na izložbi u Kraljevskom institutu britanskih arhitekata, tako da sam se iznedila, prvo, kada sam to saznala, a potom i da je moj rad izabran da predstavlja beogradski fakultet na ovoj međunarodnoj izložbi. A kada sam shvatila u kakvom društvu i na kakvom mestu će se naći moj diplomski rad bila sam presrećna - kaže Nastasja.

Diplomski rad Dvostruki beskraj – Istezanje

 

Tema diplomskih radova, kod docenta dr Vladimira Milenkovića, koji je bio Nastasjin mentor, bila je postavljena u tri uporišta -  Prag sna. Filharmonija. Prirodno jezgro Beograda.

- Svaki student je izabrao konkretnu temu, prvo kroz tezu, a potom i kroz projekat. Teza podrazumeva pisani deo teksta, gde sam se bavila istezanjem i dvostrukim beskrajem, tako se i zvao moj rad. Potom sam radila i konkretan projekat – Filharmonija. Prostorni okvir mog diplomskog rada je staro jezgro grada, 125 metara visoka litica, smeštena na samom ušću Save u Dunav, na čijem se vrhu nalazi Beogradska tvrđava i park Kalemegdan. Ovo zemljano uzvišenje posmatrano je kao nezavisna celina, tretirana u celom svom volumenu za utiskivanje programa Filharmonije, pri čemu se slojevi istorije i prirodnosti parka koriste kao ambijentalni okvir. Ostaci tvrđava, izbušene šupljine Filharmonije i priroda se preklapaju u procesima istezanja i pretapanja jednog dela u drugi i na taj način se međusobne razdelne linije brišu i stavara se neprekinut prostorni kontinuum. Izabrala sam lokaciju Kalemegdanske tvrđave i utiskivanje tog programa u zemlju, kao mogućnost za ostvarenje beskraja. Istezanje u arhitektonskom smislu znači gubljenje granice između unutra i spolja, između prirodnog i stvorenog...To moje istezanje vodi do beskraja – opisuje Nastasija svoj diplomski rad.

Najčešće, na žalost, diplomski radovi studenata arhitekture ne bivaju oživljeni, ne postaju sastavni deo neke urbane celine, niti su uzeti kao urbanističko rešenje. Čini se da su diplomski radovi u sferi naučne fantastike. Ne zato što su te ideje futurističke, nego što ih retko prihvataju i primenjuju.

- Diplomski radovi studenata Arhitekture i te kako mogu biti primenjeni u praksi. Ne treba sve te ideje zaboraviti i arhivirati. Mnoge su izvodljive, možda čak i u domenu istraživanja nekih novih materijala i konstrukcija, kojima se studenti ozbiljno bave kroz svoje diplomske radove - kaže Nastasja i dodaje da možda nije u redu da ona o tome priča i iznosi svoje stavove smatrajući da je mlada.

Nađa Mitrović (Foto: Đorđe Đoković)

Nastasja Mitrović više od pola godine radi u GP „Gate". Sa kolegom, mladim arhitektom, Mihajlom Popovićem radi na arhitektonsko-urbanističkom uređenju jednog bloka u Valjevu i u toku je izrada glavnog projekta. I što je najvažnije dvoje mladih arhitekata je samostalno u svom radu, njihove ideje i rešenja se prihvataju. Nedavno su učestvovali na konkursu za Blok 42 u Beogradu, poznatiji kao projekat nove autobuske stanice.  

Usavršavanje u Brajtonu

Dok je boravila u Londonu, Nastasja Mitrović je upoznala profesorku Univerziteta u Brajtonu dr Ivanu Vingham koja je bila u žiriju koji je birao dva najbolja diplomska rada iz Beograda koja će biti predstavljena u Kraljevskom institutu. Nastasja je posetila Brajton, upoznala se sa tamnošnjim načinom studiranja, što je bilo dovoljno da odluči da u tom engleskom gradu završi master studije. Nedavno je dobila potvrdu da je primljena i već u oktobru odlazi na godinu dana u Brajton.

- Na tom univerzitetu svideo mi se način studiranja, ali i to što studentski, ne samo diplomski, radovi dobijaju svoju primenu u praksi. Fakultet je dobro opremljen tako da u okviru njega postoje radionice gde se prave modeli. Svidela mi se i atmosfera, opuštena je, ali istovremeno radna i kreativna, jer imaju dosta prostora i mogućnosti da eksperimentišu - prenosi svoje utiske mlada arhitektica.

Na pitanje Kolubarskih.rs da li će se posle godinu dana provedenih u Brajtonu vratiti u Valjevo, Srbiju ili će otići „tamo negde”, Nastasja brzo odgovori : „Samo to nemojte da me pitate. Još uvek nisam odlučila. To je nešto što dolazi postepeno.”

Mladi ljudu iz Srbije obično odlaze jer nemaju perspektivu, zato što se ne snalaze u trenutnim društveno-ekonomskim odnosima, zato što nemaju podršku ili razumevanje za ono što rade. Nastasja ima uslove za uspešan rad. Ima mogućnost da svoje znanje i kreativnost stavi na korist građevinskoj firmi, u kojoj trenutno radi, čiji je vlasnik njen otac, a samim tim može postati i njena. Da li je to dovoljno da zadrži mladog čoveka u zemlji?

- Ja ne bežim od posla u Valjevu i bilo bi super da nastavim ili preciznije rečeno da počnem da radim u Gejtu. Kažem da počnem da radim, jer sam u firmi samo šest meseci. Naravno da ima prostora i mogućnosti za one koji su tek završili i na početku su karijere. Nije mi namera da pošto-poto odem u inostranstvo i da „tamo negde radim”, ali mislim da je još rano o tome pričati, jer još uvek sam u Valjevu, još uvek nigde nisam otišla - kaže Nastasja i dodaje da ako imate energiju i želju možete raditi gde god vam se ukaže prilika.

"Možda bi moj otac o tome mogao više da priča, jer on je dokaz  da ukoliko želite i imate energiju da uradite nešto u nekoj sredini, to možete i da ostvarite" - kaže Nastasja.

Darija Ranković u razgovoru sa Nađom (Foto: Đorđe Đoković)

 

Nastasja Mitrović deluje skromno i pozitivno. Skromnost ću još nekako objasniti i razumeti, ali otkuda pozitivnost, osmeh i vedar duh, u vremenima koja su sve samo ne dobra, pa makar imali tek 24 godine. Uz osmeh koji pleni kaže:

- Ne znam šta da Vam odgovorim. Nemam razlog da budem nezadovoljna, ljuta i neraspoložena. Generalno treba da se borimo i izborimo i sa onim što nam se ne sviđa. Probleme treba rešavati, a ne očajavati- kaže Nastasja Mitrović.

Sa Nastasjom Mitrović razgovarala smo u njenom radnom prostoru koji je na osmom spratu zgrade u centru odakle pogled na sve četiri strane grada otvara široke vidike. Pogled koji prija i u kome se uživa. Možda zbog tog pogleda na rodni grad Nastasja nije želela ni slovo ružno da kaže o Valjevu. Pa čak ni iz ugla arhitekte.

„Meni Valjevo, kada ga uveče poledam odavde, izgleda kao Pariz noću...”