06.05.2017, 08:01

Narodni poslanik i "muke" građana

Nakon četiri pokušaja, svaki put su bila zaključana vrata poslaničke kancelarije, u petom sam uspela da zakažem prijem kod narodnog poslanika Mihaila Jokića.

 

Poslanička kancelarija u Valjevu otvorena je 19. januara u okviru pilot projekta "kancelarija za komunikaciju poslanika sa građanima na lokalnom nivou". Kako je tada najavljeno, sa građanima će komunicirati dva poslanika iz Valjeva, Mihailo Jokić i Đorđe Milićević i to četvrtkom i petkom. Takođe je najavljeno da će u kancelariji raditi i "asistentkinja, jedna devojka koje će selektovati pitanja i zakazivati razgovor".

 

Na vratima poslaničke kancelarije, smeštene na prvom spratu Gradske uprave, piše da kancelarija radi četvrtkom i petkom od devet do 14.00 časova.

 

Za tri i po meseca, koliko postoji kancelarija, dolazila sam četiri puta četvrtkom i petkom, ali u kancelariji nije bilo ni narodnih poslanika, ni "asistentkinje koja selektuje pitanja". Sve do prekjuče (četvrtak).

U  poslaničkoj kancelariji za stolom, na kome je jedan rokovnik, sedi mlada asistentkinja. Ljubazno me dočeka, nije "selektovala pitanja", samo mi je zakazala razgovor. Moj termin je petak u 11 časova.

Stižem, sutradan, u 10.57. U holu Gradske uprave na prvom spratu desetak sugrađana strpljivo čeka prijem kod narodnog poslanika Mihaila Jokića koji "već od jutros razgovara sa građanima".  

 

"Neko se zadrži dva-tri, neko pet, a neko i deset minuta, zavisi od muke", informisao me je stariji gospodin. Kasnije sam saznala da je njegova "muka" to što su ga "isterali sa rođene zemlje".  

Građani čekaju prijem kod poslanika (Foto: Đorđe Đoković)

U 11.05 u holu se pojavljuje asistentkinja narodnog poslanika i prilazi mi sa širokim osmehom.

"Dobro je da sam Vas videla! Gospodin Jokić neće moći danas da Vas primi. Kaže da mu je za Vas potrebno više od tri minuta, a danas nema mnogo vremena, žuri za Beograd".

Dakle, pomislim ja, narodni poslanik je procenio da je moja "muka" malo veća od ostalih, čim mi na startu daje više od tri minuta. Ne odustajem i insistiram da ispoštuje zakazano vreme. "Razgovor sa narodnim poslanikom sam zakazala poštujući proceduru, Vi ste mi odredili termin i očekujem prijem", rekla sam asistentkinji, koja nevoljno klimnu glavom i ode. I nema je... Bar je nema za mene. Pojavi se povremeno, prozove zakazanog građanina, isprati ga do kancelarije...

 

Ostali strpljivo čekaju. Brojniji i glasniji su muškarci. Žene su u manjini. Nas tri. I dok većina muškaraca stoji na jednom mestu i pričaju, na momente i zagalame, mi ćutimo i šetamo gore, dole, levo, desno. U šetnji vreme brže prođe.

Šetajući, prilazim muškoj grupi da oslušnem o čemu pričaju, nadajući se da ću saznati njihovu "muku“ koja ih je naterala do kancelarije narodnog poslanika. Ne žale se. Njihova priča nije ono što žele da saopšte narodnom poslaniku. Ne deli se "muka" sa nepoznatima.

 

Odustajem i odlazim do mesta gde sedi njih troje. Muškarac i žena ćute i slušaju čoveka koga su "isterali sa rođene zemlje". Kaže "teško onome koga beda snađe". Mlađi čovek ga upita – "je l’ Mika još u SPS-u"? "Ma kakvi, on ti je naprednjak i to dobar naprednjak", odgovori k’o iz topa i pogleda u mene, kao da očekuje potvrdu njegove konstatacije. Kad je izostala, pronicljivo me odmeri i znatiželjno upita "koja je muka tebe tako doteranu dovela ovde"?

Neko dobaci, "nije muka, ona je novinarka". Tog trenutka nastade tišina. Muk. Neobjašnjiv. Ili objašnjiv. Tišinu je prekinula mlada asistentkinja. "Izvolite kod narodnog poslanika, sada ste Vi na redu". Posle 45 minuta čekanja.

Mihailo Jokić u poslaničkoj kancelariji (Foto: Đorđe Đoković)

Narodni poslanik Mihailo Jokić se pozdravi sa mnom kao sa građankom koju je "muka" naterala da dođe u njegovu kancelariju.

 

Mi novinari uvek postavljamo pitanja i prenosimo izjave političara, i bez obzira na česte kontakte sa njima nismo u prilici da im predlažemo i sugerišemo, niti našu "muku" da delimo sa njima. Zbog toga sam se za razgovor sa narodnim poslanikom prijavila kao građanka, jer je to način da političar sasluša novinara. Uostalom slobodno novinarstvo nije samo pitanje novinara, nego je to interes i privilegija i građana, koji imaju pravo da svojim predlozima i sugestijama zahtevaju slobodu novinarstva.

 

Poslanika Jokića upoznala sam sa nekim spornim odredbama Zakona o informisanju koji se odnosi na projektno sufinansiranje medijskih sadržaja. Pre svega na iznos sredstava koji lokalne samouprave opredljuju u svojim budžetima za projektno sufinansiranje i na rokove u kojima se realizuju konkursi.

 

Konkretno, Valjevo je u svom budžetu opredelilo 0,17 posto za sufinansiranje projekata, a udruženja novinara predlažu da to bude dva posto budžeta. Valjevo je raspisalo konkurs za sufinansiranje medijskih projekata u februaru, još uvek nije okončan, a već je prošla polovina godine u kojoj treba da se realizuje projekat. Takvo ponašanje ugrožava slobodu javnog informisanja i dovodi medije u nezavidan ekonomski položaj, što je suprotno smislu Zakona o informisanju.

O tome sam želela da informišem Mihaila Jokića, s obzirom na to da su najavljene izmene Zakona o informisanju i da će se uskoro naći na dnevnom redu Skupštine Srbije, a narodni poslanik, kao zakonodavna vlast, neposredno odlučuje o odredbama  zakona i u mogućnosti je da svojim amandmanima i diskusijom bitno utiče na odredbe zakona.

 

Narodni poslanik Mihailo Jokić me je pažljivo saslušao i predložio da sve svoje primedbe napišem u obliku izmena i dopuna zakona i da mu to pošaljem.

 

Nakon desetak minuta razgovora odlazim iz poslaničke kancelarije razmišljajući o tome da političari imaju značajan uticaj na živote građana, ali i pitajući se koliki uticaj može da ima jedan građanin na političare? Videću kada se Zakon o informisanju nađe u skupštinskoj proceduri.