23.09.2017, 11:55

Suva drenovina

Proslave godišnjica mature nose u sebi nekoliko zamki, kojima učesnici neretko i nesvesno podležu.

 

CEĐENJE SUVE DRENOVINE

 

Ono malo doživljaja i smešnih situacija može da se iscrpi već prilikom proslave deset godina od maturiranja, sve godišnjice posle toga su ili ponavljanje ili mistifikacija. Meni se pripisivalo nekih izmišljenih burgija, tako da sam i sam bio iznenađen, jedna: Jao, kakav ti je ono bio štos kad te Radica pitala koliko je u predratnoj Jugoslaviji bilo asfaltiranih puteva, a ti, hi hi hi, ho ho ho, čekaj, i sad mi je smešno, a ti, reko: Bilo dva puta, jedan Beograd – Subotica, a na njeno pitanje koji je bio drugi, ti, joj, uvek si bio vickast, reko: I NAZAD!

 

ET MI ŽIVI

 

Godišnjice sa velikim brojevima, 40, 50, 60, podsvesna su prilika da se pokaže kako smo još živi, a oni jadni... Kod Tolstoja, negde, jedna starica umire, a oko nje ridaju, ona kaže: Šta je, iza mene ostaju sve sami smrtnici! A B. Petrović u jednoj pesmi: Zemlja se napila srca i mudrosti/ i očiju onih što su s one strane/ uredno ko knjige poređali kosti/ A NAMA POSLALI BUDUĆNOST I RANE!

 

NOSTALGIJA

 

Kako reče Desnica u Proljećima Ivana Galeba: Nostalgija za mjestime tek je opsjena. Svaka je nostalgija nostalgija za jednim VREMENOM i za jednim nestalim JA u njemu. A u E. Onjeginu čitamo: Povratka nema godinama/ i dušu neću obnoviti...

 

KOMPENZACIJA, LEČENJE KOMPLEKSA

 

Ako smo u školi bili grdni, glupi i nikakvi, nijedan sadašnji uspeh to ne može da potre. Sećamo se poučne pričice M. Kapora. Nekom Milisavu u Šapcu su na maturskoj večeri stavili ricinus u piće i on se pred svima USRAO U GAĆE.  Posle napravio svetsku karijeru, kamioni avioni, flote i slično, njegova svetska slava, mislio je, potrla je taj blam. Dođe on posle dvadeset godina da prošeta svoju sujetu po ulicama Šapca i vidi kako se grad u međuvremenu lepo izgradio. Zapita on jednog dečkića: Mali, kad je napravljena ova lepa zgrada? – Ne znam, čiko, ali moj tata mi je rekao: TAČNO DVE GODINE OTKAKO SE MILISAV USRO NA MATURI! Naš slučaj: jedan koji je bio, da budemo korektni, neugledan i nikakav, i koga smo zezali (deca ko deca), tražio na tim proslavama da mu školski persiraju (završio medicinu). Jedan drugi iz mlađe generacije, seljače iz okoline Pauna, postao budža u Beogradu i SVE DOK TRAJE PROSLAVA, drži šofera na parkingu ispred u službenim kolima. Jedna iz naše generacije, inače u školi tutuškasta, mislim da je za 25 godina, jadna, toliko trenirala da izgleda kao devojčica, sa tankim tankim stručićem, da je bilo tužno gledati, jer se posle opet vratila u uobičajen gabarit.

 

NIKO NEMA ŠTO NAŠA GENERACIJA IMADE

 

Svaka generacija laska sebi kako je nešto posebno. Tačno, ima generacija gde se pogodilo poznatih i zvučnih imena. Neki su još u školi pokazivali svoj talenat i uspeh, ali nije redak slučaj da su takva okupljanja TRIJUMF NAJGORIH ĐAKA, što ilustruje onu Radovićevu: "Mnoga deca zapnu da pokažu u školi sve što znaju i umeju, a ne znaju da ih čeka još jedno, teže, poluvreme života". Ima dosta slučajeva da su oni koji su u školi briljirali u kasnijem životu potpuno podbacili, Vukovci, nosioci diploma, odlikaši. A opet, oni koji su se borili sa školom ko pijan s gaćama, uspešni, sjajni, primer Matija. U izveštaju za 1955/56. Gimnazije, tada šesti sadašnji drugi razred: Bećković V. Matija, upućuje se na popravni ispit iz matematike i fizike! Kad sam ja došao na Filološki, još se nešto muvao po fakultetu, ali ga je ubrzo napustio, pričalo se, zbog nemačkog. A ja, bokte, diplomirao, a?! Bezmalo najmanja pesma na svetu: Ti? Pi! Najmanja pesma na svetu: Ja? A!

 

MUKA SA PONAVLJAČIMA

 

Već sam dosadan i pomalo paradiram sa tim kako sam ponavljao 6, sadašnji drugi razred gimnazije. Ali to govorim zbog sledećeg: Što bi rekla jedna moja koleginica iz Ekonomske, a bila je žešći ponavljač od mene, kad dođe ovaj jun i proslave matura, lepo ne mogu da ostanem živa od propitivanja RAZNIH GENERACIJA: Pa dobro, gde si ti na proslavi mature? Ja sa jednima učila, sa drugima se družila, sa trećima maturirala! Znate kako se snađem: Ovima kažem bila sa onima, onima da sam bila sa ovima, a nisam bila ni sa jednima! (Sličan slučaj je bio i sa drugom Lenjinom, koji je, priča se, do čuvene pouke UČITI, UČITI I SAMO UČITI, došao na sledeći način: Čovek treba da ima i ženu i švalerku, govorio je. Žena misli da si kod švalerke, švalerka misli da si sa ženom, a ti se negde zavučeš i samo UČIŠ, UČIŠ, UČIŠ!). Moj primer: Dve zubarke, generacija do generacije u Gimnaziji i ja, scena Zubno. Prva: Gde si, školski, e jesi bio đavo u školi, šta si samo radio onom picopevcu biologičaru. Druga: Da li si ti normalna, pa to je MOJ školski, joj, ono kad si kod Ćubane za pismeni PARALELA ĐURA BRANKO, samo nacrto dve paralele i iznad svake crtež tog pesnika i predao rad, e jesi uvek... Prva: Znašta, ti si za penziju... i tako, puštam ja nih do usijanja, i na vrhuncu svađe prekinem dilemu: OBE STE U PRAVU, JA PONAVLJO!

 

ŠVALERSKI SINDROM

 

Nije mali broj onih, posebno muškinja, koji bi da pod starost ižive to što su u školsko vreme bili nikakvi, neugledni i nevoljeni, pa bi sad u šezdesetim, sedamdesetim da smuvaju na tim proslavama neku svoju davnu simpatiju. Prvo, meni je svaki takav kontakt sa školskim drugaricama nekako INCESTUOZAN, drugo, ako si bio nevoljen i prezren, nijedan kasniji kao uspeh ne može to da potre. Jesenjin: Daleki, dragi dani nesveli/ nikad da iščezne ta slika i glas/ tih godina smo mi svi voleli/ ALI SU SLABO VOLELI NAS! I V. Rešin Tucić: Ja sam pročitao sve ljubavne pesme iz naše biblioteke/ ALI MENE NIKO NIKAD NIJE VOLEO! Parafraza Čorbe: OSTANI NEVOLJEN DO KRAJA!

 

Treba li uopšte da kažem: Bio samo jednom, za dvadesetpetogodišnjnicu, ni pre ni posle toga, a dogurali smo do lepih decenija i decenija od maturiranja.

 

Ne bilo primenjeno, za ovakve događaje važi ona Montenjeva o životu uopšte: Ko je video jedan dan, video je sve dane do kraja sveta i veka.