21.07.2014, 11:14

Jedinstveno svedočanstvo o bolnici iz Velikog rata

Pre više od godinu dana novinar Slobodan Raković je počeo da prikuplja materijal za dokumentarni film o Valjevskoj bolnici iz perioda od 1914. do 1915. godine. Ova tema ga je dugo interesovala i u istraživanje se upustio ne razmišljajući o tome da će jedno istorijsko svedočanstvo početi da stvara u perodu jubileja - stogodišnjice Prvog svetskog rata.

Ta okolnost bila je značajna zbog toga što je njegovu ideju prepoznalo Ministarstvo kulture koje je za izradu filma „Valjevska bolnica 1914-1915“ izdvojilo oko 700.000 dinara, a iz gradske kase je za ovaj film iz sredstava opredeljenih za projekte kulture izdvojeno 100.000 dinara. Do sada nije urađen nijedan dokumentarni film niti emisija o ratnoj Valjevskoj bolnici, a ni zbivanja iz tog perioda nisu dovoljno obrađena.

Slobodan Raković u Kolubarskim (Foto: Đorđe Đoković)

- Prva faza je bila prikupljanje građe, što sam počeo da radim pre više od godinu dana, nezavisno od toga da li će neko finansirati projekat ili ne, jer sam dugo želeo da radim priču o Valjevskoj bolnici. Prikupili smo oko hiljadu fotografija, a filmskog materijala nema, samo je ostalo nekih 30 sekundi filma bolnice iz balkanskih ratova. Od fotografija sam uspeo da obezbedim sve što je postojalo u Srbiji, kao i nešto iz Nacionalne biblioteke u Vašingtonu, nešto od Holanđana, Engleza. U prvoj fazi rata dopisnici su bili uglavnom od strane Austrougarske, išli su s njihovom vojskom, da bi pred Kolubarsku bitku deo ratnih dopisnika bio i ovde. Glavni fotografi su bili lekari, odnosno, te strane vojne misije, jer su u lečenju ranjenika i bolesnika učestvovali dobrovoljci, lekari i bolničarke iz Škotske, Rusije, Francuske, SAD, Holandije... Naravno, tu su i srpski lekari i bolničarke od kojih su mnogi bili žrtve pegavca, poput slikarke Nadežde Petrović. I ona je imala svoj fotoaparat, ali nijedna njena fotografija iz ovog dela nije sačuvana – kaže Slobodan Raković.

U svojoj dugogodišnjoj novinarskoj karijeri Raković je uradio niz dokumentarnih filmova od koji su mnogi nagrađeni, ali će se ovaj razlikovati od ostalih jer prvi put uključuje glumce.

Snimanje filma Valjevska bolnica (Foto: Slobodan Raković)

- Film je dokumentarni, ali ima i igranu strukturu, što do sada nisam radio. Ni sada to ne radim ja, već taj deo režira mladi reditelj Dušan Popović. Nadeždu Petrović glumi Nela Mihailović i to snimanje smo završili, a škotsku bolničarku treba da igra još jedna Valjevka Tamara Tijanić i to će biti četiri scene koje ćemo snimiti krajem meseca. Ukupno ćemo imati 16 igranih scena, a tekst, odnosno, vezivno tkivo činiće isključivo pisma, dnevnici, autentične beleške onih koji su neposredno učestvovali. Sagovornici u filmu su ljudi koji su se bavili tim problemom, to su naučni radnici iz Beograda, valjevski istoričari, istoriografi, ali i ljudi iz inostranstva, poput jednog kolege scenariste iz BBC-ja. To je Alan Cumming koji za tu kuću radi serijal o ženama dobrovoljcima u škotskoj misiji. Sagovornik je i dr Oleg Ajrapetov iz Rusije. Dve stvari tu imamo, to su hirurgija, ono što se dešavalo u Drinskoj operaciji, Kolubarskoj, silni ranjenici, i epidemija pegavog tifusa koja izbija u januaru 1915, kada se u prvom trenutku nije odmah znalo o čemu se radi i ko je prenosilac. To su strašni uslovi, jezive scene su opisane u dnevničkim beleškama iz pripovetki književnika Veljka Petrovića. Od novembra 1914. pa do proleća 1915. godine Valjevo je grad smrti, u kome je umiralo i po 200 ljudi dnevno.

Autentične zabeleške i dnevnici

Raković naglašava da je suština filma u tome da se prikaže da „malobrojni srpski sanitet, što je do tada nezabeleženo, ravnopravno leči ranjenike i bolesnike obe vojske, srpske i austrougarske, a Valjevska bolnica je mesto umiranja, međunarodne solidarnosti, humanosti, viteštva, gde dojučerašnji neprijatelji zajednički pate, dele parče hleba, zavoj, lek i zajedno čekaju spasenje ili smrt“. Pored beleški Veljka Petrovića prikupljeni su dnevnici američkog doktora Samjuela Kuka, koji je odbio da primi vakcinu i dao je bolesnicima, američkog novinara Džona Rida, slikarke Nadežde Petrović, koja u to vreme radi poslednju sliku pod nazivom „Valjevska bolnica“, katoličkog sveštenika Gabra Cvitanovića, dr Vladana Stanojevića, istoričara Rade Draškovića, bolničarke Ljubice Luković, beleške škotlađanske književnice Luiz Miler... U istraživanjima je korišćeno više desetina zbornika, dnevnika, časopisa...

Iako su mi kada sam ušao u projekat svi govorili da nema dovoljno građe, čak i istoričari, ja sam probrane građe našao preko 150 šlajfni, što domaće, što strane, dnevnika i nekih autentičnih zabeleški...

- Vrlo sam zadovoljan ovim što je do sada urađeno. Upozoravali su me da građe nema dovoljno, ali sam ja uspeo dosta toga da pronađem, što je bilo pravo iznenađenje, a srećna okolnost je i to da su se ti inserti uklapali bolje nego da sam ih ja pisao. Imao sam situaciju da mi je nedostajao uvodni tekst da lociram Valjevo, a štrčalo bi da ja napišem te tri rečenice. Onda sam ponovo počeo da pregledam svu građu i nenadano došao do sjajnog opisa američkog ratnog dopisnika Džona Rida. Nalazio sam dokumenta i fotografije tamo gde nisam očekivao, a imali smo i malo sreće. Tako smo naišli na nekog čoveka koji je godinama radio u našoj ambasadi u Parizu, po buvljacima je svašta kupovao i čuvao, pa smo od njega otkupili gomilu fotografija i francuskih časopisa među kojima je i par fotografija iz Valjevske bolnice. Tu sam naišao i na fotografiju Živojina Mišića sa bratom, ne znam kada je snimljena u Mionici, koju ni ja, ni oni koje sam pitao ranije nismo videli – priča Slobodan Raković.

Slobodan Raković (Foto: Đorđe Đoković)

Kaže da je dobio podršku svih u Valjevu, od ustanova, Istorijskog arhiva, Gradske biblioteke, Narodnog muzeja, preko Valjevske gimnazije i Abraševića koji je omogućio korišćenje kostima, do pojedinaca, poput dr Zorana Jokića čija je pomoć bila dragocena. I u Beogradu su pomogli svi kojima se obratio, kao što su Muzej Srpskog lekarskog društva, Vojnomedicinska akademija... Film radi sa kolegama iz Vujić televizije, snimatelj je Goran Kostadinović, montažer će biti Zlatomir Jakovljević, u drugoj ekipi je i snimatelj Milovan Milinović, producent je Jasmina Gmitrović. Izbor i priprema fotografija povereni su Dušanu Jovanoviću, a muziku radi Miloš Smiljanić. Deo jedne pesme Stanislava Vinavera čitaće Slavica Cupać, a ostale tekstove Slavica Vujanac i Dragan Lukić. Još jedna dobra okolnost je to što za snimanje u Valjevu nije trebalo pripremati posebnu scenografiju.

Snimanje filma Valjevska bolnica (Foto: Slobodan Raković)

- Valjevo je filmsko čudo jer smo sve igrane scene iz Prvog svetskog rata snimili u najautentičnijem ambijentu. Prostor Arhiva je prostor centralne bolnice, koji je nedirnut, potpuno je autentičan ambijent kao i u Valjevskoj gimnaziji. Snimali smo i na Vidraku, gde je bilo veliko groblje, koristili smo i zgradu stare železničke stanice. Nismo mogli da koristimo hotel Grand koji je po izgledu isti, ali moderna stakla odudaraju, kao ni stari hotel Sekulić, jer je u donjem delu te zgrade butik. Svi ti objekti su bili deo bolnice, jer je celo Valjevo bilo bolnica – kaže Raković.

Film bi trebalo da bude završen do novembra, do stogodišnjice Kolubarske bitke. Iako se javno još ne govori o obeležavanju tog jubilarnog datuma u Valjevu, film „Valjevska bolnica 1914-1915“ biće spreman da podseti na „jedan od najznačajnih, najhumanijih i najtragičnijh događaja u Velikom ratu“.