28.08.2014, 16:24

Upornost i ambicija su ključ uspeha

Slobodan Milovanović je na Mašinskom fakutetu u Beogradu diplomirao sa desetkom, kao najbolji student generacije. Sa 24 godine stekao je dve titule mastera nauka u oblasti numeričke analize i računarstva na Kraljevskom tehničkom institutu u Stokholmu i Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Treću godinu osnovnih akademskih studija proveo je u SAD, u Univerzitetu Alabama, gde se specijalizirao za svemirsko inženjerstvo u NASA, radeći kao asistent u laboratoriji za numeričke metode. Sada treba da doktorira primenjenu matematiku i finansije na Univerzitetu u Upsali u Švedskoj, koji je najstariji univerzitet u Skandinaviji, osnovan 1477. godine.

Želja mu je da se jednog dana vrati u Srbiju, u Valjevo - tačnije u najčudesnije mesto na svetu Istraživačku stanicu u Petnici, gde bi nastavio da se bavi naukom i da svoje znanje prenosi mlađima, što je činio i ovog leta. Njegova poruka je da pronađu sebe, da zadovolje svoja interesovanja, da budu uporni i da ne odustaju.

Sa Slobodanom sam razgovarala pre mesec dana,“u pauzi“, između Petnice, Durmitora, Paga, Bara, Beograda, Povlena, Divčibara... a pre povratka u Švedsku. Razgovor objavljujem s posebnim zadovoljstvom danas, 28. avgusta u danu kada Slobodan puni 25 godina. Već ima ozbiljnu i zanimljivu biografiju - zna odakle je pošao, kojim putem hoda i kojim stazama i gde će doći.  

Energija, optimizam, strast prema nauci, posvećenost, vedar duh, ali i ozbiljnost netipična za mlađu generaciju, ostavili su jak utisak i naveli na zaključak - nije sve izgubljeno!

Darija Ranković i Slobodan Milovanović (Foto: Đorđe Đoković)

Da li znaš gde je Valjevo?

U oktobru prošle godine u vreme kada je otpočinjao doktorske studije u Upsali, kada se tek upoznavao sa mestom svog boravka i kolegama, jednog ponedeljka ujutru na pauzi za kafu dok je sedeo sam i gledao u pod, ušetala je devojka, stala ispred njega i rekla da se zove Sesilija Hord (Cecilia Håård). „Nismo se upoznali. Odakle si ti“? Odgovorio je da je iz Srbije i, poučen iskustvom iz Amerike, počeo da objašnjava, severno od Grčke, istočno od Italije, ne shvatajući da nije pitala gde je Srbija, nego odakle iz Srbije. Nabrajanje susednih zemalja prekinula je pitanjem: „Da li znaš gde je Valjevo“? Šok. Zar neko u Upsali, u Švedskoj zna gde je Valjevo? Ubrzo je rešena dilema. Sesilija je pre osam godina bila u Istraživačkoj stanici u Petnici. Poželela je da se vrati, ovaj put kao predavač. Dva bivša petničara, danas doktoranta u Švedskoj, brzo su se dogovorila da se vrate tamo gde su zavoleli nauku, ali ovaj put kao predavači da svoje iskustvo i znanje prenesu mlađima, polaznicima letnje škole.

-Napisali smo projekat „Petnica Scientific Computing Workshop”, koji je prihvatio Univerzitet u Upsali, jer su veoma zainteresovani da rade sa nekom institucijom kao što je Petnica. Univerzitet u Upsali je donirao naše radne sate Istraživačkoj stanici,što jesjajno, bismo inače koristili dane odmora za boravak u Petnici. Za samo šest meseci sve smo pripremili, dogovorili gostovanje u Petnici, i tako smo ovog leta  na naše zadovoljstvo održali nekoliko predavanja. Sesilija je bila oduševljena, jer je Istraživačka stanica porasla. Čak je rekla da joj je Petnica sada kao svemirski brod- prenosi nam utiske svoje koleginice Slobodan Milovanović.

A što se tiče njegovih utisaka iskreno mi reče - “To mi je bio san. Da radim u Istraživačkoj stanici u Petnici, a da dobijam platu u skladu sa svetskim standardima. Petnica je najinspirativnije mesto u kom sam ikada bio i mesto gde bih voleo da radim, a švedska plata ima poznatu reputaciju". 

Predavanje Slobodana Milovanovića i Sesilije Hord (Cecilia Håård) u IS Petnica (Foto: arhiva Slobodana Milovanovića)

Prvi kontakt sa Švedskom bio je pre tri godine kada je na Kraljevskom tehničkom institutu u Stokholmu pohađao prvu godinu master studija. Osim toga studirao je u Berlinu i Americi. Dragoceno iskustvo, ali nedovoljno da se za jednu od te dve zemlje opredeli za petogodišnji život doktoranta. Kada je birao zemlju i univerzitet za doktorat, prva želja je bila da bude što bliže Srbiji, Valjevu. Kaže u Americi je lepo, ali je daleko. Odluka je pala na skandinavsku zemlju, ne samo zbog blizine Srbiji, nego i zbog dobrog programa, Univerziteta, sa tradicijom, i odličnim predavačima. Ali i zbog dobre atmosfere.

-Odnos prema radu u Švedskoj  je drugačiji, nego u drugim zemljama. Radi se mnogo opuštenije. Njihov princip je da ne treba nikoga gurati i terati, smatrajući da je najproduktivniji onaj ko radi slobodno uz sopstvenu motivaciju. Čak mi je zanimljivo to što lenje radnike puste da lenstvuju sve dok oni sami ne dobiju potrebu da rade. U Americi i Nemačkoj je drugačije. Šef ili nadređeni pažljivo prate šta radnici ili podređeni rade za vreme osmočasovnog radnog vremena. U Švedskoj je cilj da svi sarađuju, a ne da neko nekome naređuje. Takođe, ono što Švedsku razlikuje od drugih zemalja je to što se zaposleni jedni drugima obraćaju samo prvim imenom, nikada titulom ili prezimenom. Razlika je i u mentorskom radu. U Nemačkoj mi je mentor davao rokove do kada i šta treba da uradim. U Švedskoj mi mentor predlaže šta bi bilo dobro da uradim, predlaže mi na koji način da se bavim temom, uz poruku da se javim kada završim posao. Naravno da postoje rokovi i u Švedskoj, ali bez presije, stresa, imperativa da nešto mora tad i tad…I što je najvažnije i pored toga što nema pritiska svi poštuju rokove.

Posao nije hobi

Začudilo me je to što neko ko je završio sa najboljom ocenom mašinstvo, neko ko je vodio astronomsku grupu u Društvu istraživača “Vladimir Mandić Manda”, neko ko je pohađao programe astronomije u Istraživačkoj stanici Petnica, izabere za doktorat matematiku i finansije. Na ovo pitanje kratko odgovori - „to je novo i za mene“ i priseti se doba istraživača i vremena provedenog u Petnici, gde je još kao srednjoškolac počeo da se bavi astronomijom koja je zaokupljala svu njegovu pažnju. Zato je želeo da upiše astrofiziku, ali nije imao podršku okoline, jer su smatrali da sa tom naukom u Srbiji budućnosti, a ni posla neće biti. Upisuje Mašinski fakultet, na kome briljira, ali posle dve godine “počinje da ga guši”. Tražeći odgovr na pitanje zbog čega nije upisao ono što voli, a to je astronomija, odlazi na univerzitet u Ameriku gde je mogao da se bavi svemirskim inženjerstvom, što je jedan oblik mašinstva koje je najbliže astronomiji. Tada je otkrio numeričku matematiku, tačnije da u numerici leže rešenja svih problema vezana za polja kojim se bavio. Zato je upisao master studije numeričkih simulacija koje su bile opšte primenljive, tako da je mogao da bira polje u kome će da radi. U Berlinu se bavio numeričkom astrofizikom i tada je shvatio da to kao profesija nije za njega, jer se ceo život bavio astronomijom kao hobijem i kada je, konačno, došao u tu fazu da se astronomijom bavi i profesionalno postalo je manje lepo.

-Stavio sam tačku i podvukao crtu. Možda i zbog toga što sam u takvom životnom i dobu sazrevanja, kada je počelo još nešto da me interesuje, poput kako funkcioniše ekonomija, finansije. Pola posla u odrastanju je kada shvatite šta je to što vas interesuje i čime bi ste voleli da se bavite. Kada to spoznate, znači da ste odrasli i izabrali put. Sve do tada je traganje, kroz koje stičete nova znanja, veštine, prijatelje, iskustvo…Kroz to traganje sam shvatio i da posao ne treba da bude opuštanje. Ja sam se uz astronomiju celog života opuštao. Bavio sam se astronomijom da bi odmorio mozak. A posao nikako ne može da bude odmaranje mozga, nego treba da bude nešto što vas motiviše da idete napred, da istražujete, da prikupljate, a potom i primenjujete nova znanja i saznanja.

Slobodan Milovanović (Foto: Đorđe Đoković)

Završio je specijalno odeljenje u Valjevskoj gimnaziji a pri tom nije briljirao iz matematike. Čak je dobijao i jedinice. Najbolji student, doktorant i to iz oblasti matematike, naučnik…a jedinica iz matematike - zanimljivo poglavlje biografije.

-Ne znam kako je danas, ali kada sam ja bio specijalac Valjevske gimnazije profesri su bili sjajni. Prenosili su vrhunsko znanje, ali su i tražili znanje. Dvojka kod profesorke Ivanke Tomić značila je da učenik zna sve. Između dvojke i petice razlika je bila samo u uvežbanosti. Bilo je dana u Gimnaziji kada sam dobijao jedinice, ali sam ih lako i brzo popravljao. Zahvalan sam profesorima, a naročito razrednom Peđi Stojakoviću, jer su nas naučili da učimo i da znamo. Nisam briljirao i jurio prosek. Učio sam onoliko koliko mi je trebalo. Danas mi se čini da to baš i nije bilo zrelo.

Društvo istraživača “Vladimir Mandić Manda” i Istraživačka stanica u Petnici imali su presudan uticaj na izbor fakulteta i zanimanja. Ali i važnu ulogu u njegovom razvoju, sazrevanju, pogledu na život i kako reče ” istraživači i Petnica su mi otvorili oči”.

-U Društvu istraživača prvi put sam se susreo sa organizacionim poslovima i naučio kako nešto organizovati. Nije to kao odlazak na ekskurziju- donesete novac, neko drugi sve organizje i vodi vas. Da bi ste otišli na neki izlet, istraživački kamp, potrebno je da sve sami isplaniramo i to do detalja. To je jedan deo razvoja koji je jako bitan. A u Istraživačkoj stanici u Petnici smo imali priliku da se bavimo naukom na vrhunskom nivou i da upoznamo najveće stručnjake, ne samo iz zemlje nego i iz inostranstva, jer Petnica je uspela da dovede poznate profesore i naučnike iz celog sveta. I to iskustvo je značajno i presudno. Upoznati nekoga ko je uspeo u nauci je mnogo vrednije nego pročitati naučno štivo ili knjige. Živa reč, kontakt, razgovor su nemerljivo dragoceni.

Slobodan Milovanović u IS Petnica (Foto: arhiva Slobodana Milovanovića)

Sistem doktorskih studija u Švedskoj se razlikuje u odnosu na druge evropske zemlje i Ameriku, gde studenti – doktoranti plaćaju školarinu ili se finansiraju kroz stipendiju. U Švedskoj doktoranti imaju otvorenu poziciju za posao. Praktično njihov doktorski rad je njihov posao sa kojim su konkurisali i bivaju izabrani ili ne, kao za svaki drugi posao. Sistem doktorskih studija podrazumeva da se pet godina radi, 20 posto od toga su sati predavanja na Univerzitetu, objašnjava Slobodan i dodaje da su u njegove radne sate uključena i predavanja u Istraživaćkoj stanici u Petnici…

Naslov doktorske teze, u originalu, je- Radial basis functions based finite differences methods to solve high-dimensional partial differential equations in finance. Na sprskom glasi- Primena metoda konačnih razlika sa radijalnom bazom za rešavanje multidimenzionih parcijalnih diferencijalnih jednačina u finansijama. Suština doktorskog rada, čiji naslov ili tema mnogima zvuči komplikovano i nerazumljivo, je rešavanje parcijalnih diferencijalnih jednačina koje se pojavljuju u finansijskim problemima, određivanje cena opcija na berzi.

-Zanimljivo jeste, zato što je to apsolutno nova oblast za mene. Finansijama se nikada nisam bavio, do pre deset meseci. Matematika pomaže u određivanju vrednosti kako bi trgovina na berzi bila precizna. Svaka nepreciznost u određivanju cene može skupo da košta. Mnogo toga se može kvantifikovati, ali mnogo zavisi i od društvenih faktora koje je opasno vezivati sa brojevima i to predstavlja jedinstven izazov. Međutim, jednačine u dinamici fluida koje su vezane za svemirsko inženjerstvo i koriste se za konstrukciju avina i raketa su vrlo slične jednačinama koje se koriste u finansijama za određivanje cena i predviđanje finansijskih tokova-tako da skok između oblasti za mene nije bio veliki.

Razgovarajući sa Slobodanom pomislila sam – ovaj mladi čovek je super genije. Nije u pitanju samo talenat ili neko ko je izabrao pravo zanimanje i pri tom je vredan, radan, uporan.  

-Nisam super genije. Jer da jesam posedovao bi ono  što genijalci imaju, a to je visoka ocena iz matematike i bila bi mi lakša nego što jeste. Možda će vam zvučati čudno, ali meni je matematika teška i ja se puno trudim da naučim, ali mi ne pada teško jer to volim. Ima kolega koji mnogo brže i lakše kapiraju od mene. Uostalom ima olimpijaca koji osvajaju nagrade, a ja na tom nivou nikada nisam bio. Mislim, da je jedina stvar kod mene, zbog čega sam i uspeo, ambicioznost. To što nikada nisam odustajao. Nešto što bi genijalac uradio za sat ja bih radio pet sati, ali i pored toga ne bih se demoralisao. Čini mi se da većina ljudi lako i brzo odustaje. Treba biti istrajan i uporan. Rezultat je uspeh. Otuda je i neki moj životni moto - nikada ne treba odustati, uvek treba ići napred, do kraja. Na doktorskim studijama svakodnevno se susrećem sa nečim što niko na svetu nije rešio. U tome i jeste poenta, rešiti problem na novi način.

Nametnulo se pitanje doktorata

Biti doktor nauka u Švedskoj znači neko novo otkriće. U Srbiji, čini se u poslednje vreme, doktor se postaje lako i brzo. Ovih dana nacija se zabavljala raznoraznim doktoratima i doktorima.

-Doktorske studije podrazumevaju raditi nešto što do tada niko nije uradio. Ja se svakodnevno susrećem sa problemom koji niko do sada nije rešio. Nemam s kim da se konsultujem, osim sa nekolicinom koja radi na sličnim problemima, ali u tome jeste izazov. Po nekoliko dana tapkam u mestu tragajući za odgovorom. Ispred mene je problem koji ne mogu da rešim. Udaram glavom o zid, dok ga ne probijem. Naravno da se dešavaju i frustracije, jer loš je osećaj kada tapkam deset i više dana u mestu. Ali to tapkanje je zapravo traženje najboljeg rešenja i odgovora. U većini slučajeva odgovor nalazim, samo je pitanje koliko vremena treba. Nećete verovati, ali dešavalo mi se da sanjam rešenje problema. A što se tiče plagijata doktorata, to nije naš izum. Postoje univerziteti u Švedskoj, Engleskoj i u drugim evropskim zemljama gde možete jeftino da nabavite doktorat. Ali te institucije su na neki način rangirane i obeležene i ako sa doktoratom tog univerzitetea aplicirate za posao nećete tako lako proći. Moraćete da dokažete znanje i veštinu. Kod nas je postalo važno da neki političar ima titulu, da  bude doktor i čak je uobičajeno ili poželjno da ga oslovljavaju sa doktor. U Švedskoj niko nikoga ne oslovljava sa doktore, čak je neukusno pominjati titulu. Svi se međusobno oslovljavaju isključivo prvim imenom i nikome nije bitno da li neko ima pet ili nijedan doktorat, da li je naučnik, kasir, novinar, fizikalac, umetnik ili političar.

Slobodan Milovanović (Foto: Đorđe Đoković)

Mnogi mladi ljudi, nakon završetka školovanja u inostranstvu, odlučuju za ostanak. Retki su oni koji se odluče za povratak. Da li sebe vidi u Valjevu i Petnici u 2019. godini?

-Ja sebe u Valjevu vidim stalno. Ja sam u konstantnoj vezi sa Valjevom i Petnicom. Uostalom i moj boravak ovog leta u Petnici je moja želja da približim ta dva sveta u kojima živim. Da napravim interakciju. Odgovara mi da na neki način povezujem ta dva sveta. Međutim, taj moj boravak u inostranstvu je privremen, traje kratko, vratim se u Valjevo i svojim prijateljima. Naravno da i tamo upoznajem ljude, sklapam prijateljstva, ali ono što je za sva vremena je u Valjevu. Neka moja vizija jeste da Valjevo postane univerzitetski grad. Upsala je univerzitetski grad, ima oko 150.000 stanovnika, a skoro polovina su studenti. Valjevo mi liči na takvo mesto. Ima planine, reke, lepu prirodu, ljude…mnogo toga, samo što je razvijenost na niskom nivou. To je nešto na čemu treba raditi i ja vidim sebe kako na tome radim.

Da li će budući doktori, svi oni koji su završili studije sa visokim ocenama, imati šansu, da li ćemo mi i "vladari", Slobodanu i njegovoj generaciji pružiti priliku?

-To je  filozofija po kojoj se ja razlikujem od većine. Odgovornost je na nama. Ne treba šansu čekati na tanjiru. Mi moramo naći način i moramo sebi stvoriti priliku, pa ako treba i na pritisak. Mi treba da napravimo takvu atmosferu da niko ne može da nas sputava i zaustavi u tome što smo naumili. A dok to ne ostvarimo, ja ću biti van zemlje, jer sam mnogo korisniji za Valjevo napolju, nego da sedim u svom gradu i čekam šansu. 

I ovo je bilo pravo mesto da završimo razgovor. Međutim. Razmenjujemo mail adrese, njegova je [email protected]đenje. Bluz?  Zašto ne matematika, finansije, astronomija, nauka…? Osmeh i uzdah najavljuju odgovor.

- To mi je mail adresa još iz srednje škole, kada sam počeo da sviram gitaru. Najviše sam voleo da slušam i sviram bluz. Na Radio Patku sam slušao emisiju Don Kuki i Sančo Zlaja u borbi protiv šunda. Oni su odgovorni, za moj muzički ukus. Uz bluz, slušam džez i fank. Znate, bavim se asocijalnom naukom. Sedim sam satima u svojoj kancelariji. Tako da u muzici i fotografiji pronalazim balans. Kada dođem u stresnu situaciju latim se fotoaparata ili gitare i opuštanje može da počne. Bez muzike i fotoaparata ne bih uspeo ni u nauci!

Balans pronalazi i Slobodanova koleginica sa kojom je ovog leta predavao u Istraživačkoj stanici u Petnici. Sesilija Hord ima svoj način opuštanja, pomalo nespojiv sa naukom, ona je DJ. Nastupila u Jazz-In u Valjevu kao DJ Elena i time se ozbiljno bavi u slobodno vreme.

Sledeće godine u Istraživačkoj stanici u Petnici, osim nauke i predavanja, očekujem koncert bluz muzike, DJ veče i izložbu fotografija. Do tada, srećno!

 

Dvoje, foto: Slobodan Milovanović (Foto: Slobodan Milovanović)