26.10.2014, 16:22

Slika se gradi od nule

Nakon premijere filma “Mali Budo” u Vrnjačkoj Banji direktorka fotografije, mlada Valjevka Bojana Andrić obrela se na kratko u rodnom Valjevu, na domaćoj večeri ovogodišnjeg Džez festivala na kojem je nastupao njen tata Daka Andrić. Iako ju je čekalo puno prijatelja, izložba fotografija džeza, pa i sam koncert, Bojana je bila raspoložena da za kolubarske.rs podeli svoje utiske o velikom uspehu njenog dugometražnog prvenca, ali i putu koji ju je doveo dotle da sa svega 30 godina, odmah iza reditelja, potpiše poziciju na filmu.

Slavica Sabo Tripković i Bojana Andrić (Foto: Đorđe Đoković)

- Mi smo jedna koherentna ekipa, nismo se rasturili posle snimanja, putujemo po Srbiji, Bosni i Crnoj Gori, gde se održavaju male premijere na kojima se ekipa upoznaje sa publikom, uživamo u tom uspehu i masi ljudi koja se smeje i kojoj se sviđa naš film. Mi imamo neke rituale, svako veče Slaviša Čurović održi govor i u pola jedan dočekujemo rezultate, da vidimo koliko smo publike imali i kada saznamo da su rezultati dobri, kao što jesu, mi odlepimo. Do danas (16. oktobar, prim.aut) prešli smo cifru od 220 hiljada gledalaca.

Koliko dugo ste radili na filmu­?

- Počeli smo snimanje kratkog filma. Kada su me zvali da snimam ovaj film rekli su da nemamo pare, ali ajde da krenemo i snimamo sedam dana. Tako smo počeli, a onda su se uključili mnogo veliki glumci, velika ekipa i tako se to zalaufalo. Pink nam je dao opremu, drugi ljudi su nam dali kameru i mi smo odjednom od te ideje “hajde da snimimo mali film za sedam dana” došli do skoro tri nedelje snimanja u prvom delu, sa ogromnom glumačkom ekipom koju su činili Sergej Trifunović, Petar Božović, Petar Strugar, Tika Stanić i svi su oni ušli u to kao i mi, iz entuzijazma i bez novca. Kada smo izmontirali prvi deo filma, mi smo shvatili da to ima potencijal da bude dugometražni, da su se svi zalaufali, da se cela ekipa poprimala, scenaristi su imali ideju, dopunili su scenario i onda smo prešli na još tri nedelje snimanja sledeće godine. U filmu se radnja dešava u 24 sata, a mi smo to snimali jednu zimu i jedno leto, s tim što se to srećom ne vidi – kaže Bojana, kroz smeh.

Kako se ti osećaš, s obzirom na činjenicu da si mlada, pa još žensko, a već snimaš dugometražni film koji beleži ovakav uspeh?

- Ponosna sam na to. I jeste bilo pitanje to - mlada, žensko, prvi dugometražni film pre 30-e godine...ali ja sam stvarno čekala da se to dogodi, bila sam kao zapeta puška. Od kada sam upisala fakultet, sve što sam išla da radim za novac ili da volontiram, vodilo me do jednog cilja – da ja dođem do svog velikog filma. I došao je film i ja sam ponosna, jer mislim da je moj posao ispao dobro i zadovoljna sam rezultatom. Reditelj i ja smo debitanti, dakle nismo nikakva velika imena, imamo velike glumce u filmu, ali mi nemamo renome da ljudi znaju da je dobro to što smo uradili, ali, eto, imamo veliku gledanost i valjda je to dobar pokazatelj. Nadala sam se da ćemo izbaciti film do moje 29-e, ali eto nisu – kaže Bojana u šali.

Što bi se reklo, u čemu je tajna tvog uspeha, da li su dovoljni talenat i upornost?

- Ja sam veliki borac, na mamu, moram malo da joj se šlihtam (smeh). Moja mama se bavila socijalnim radom i uvek je bila puna energije, za nju nije postojalo nemoguće, tako sam tu energiju pokupila od nje, a od tate sam pokupila malo staloženosti i mislim da sam dobar miks. Bilo je dosta sumnje, žena direktor fotografije!? Kako ću to ja fizički da izdržim, sumnjali su u to da jedna krhka devojka, mada ja nisam uopšte krhka, može da bude direktor fotografije, jer je to fizički težak posao, nemaš stalni posao, karijeru, frilenser si, borba je stalna i neprestana. Pogotovo što ja ne vidim na jedno oko. Međutim, ja nikad nisam sumnjala u sebe, navikla sam se na frilenserski život, da nemam radno vreme a da sve vreme radim – kaže ona.

Bojana Andrić (Foto: Đorđe Đoković)

Ti si još kao gimnazijalka počela da se baviš fotografijom, voliš fotografiju, kako si odlučila da upišeš kameru?

- Na moj izbor dosta je uticala moja kuma Ivana Milutinović, četiri godine starija koja je studirala montažu. Ja sam kao i ona dete ABV benda, moj i njen tata su svirali zajedno od kada znam za sebe i Ivana, moj veliki uzor, je upisala montažu. Ja sam to zamišljala kao neku kreativnu disciplinu, da treba da seckam neke trake, povezujem i htela sam i ja to da studiram. Ona mi je rekla da ako hoću da studiram montažu moram da imam smisla za vizuleno, da počnem da se bavim fotografijom, pa da vidimo. Tako sam počela da se bavim fotografijom i zaboravila montažu (smeh). Majstor fotografije Miroslav Jeremić je držao fotoškolu i ja se potpuno zarazim. Ispostavilo se da sam veoma talentovana i da to uopšte nije prolazno, pravila sam laboratoriju u sobi, išla sa fotoaparatom naokolo i fotografisala, maltretirala svoju okolinu, jer najviše volim da radim portrete... Onda je Vlada Đorđević Felini prepoznao tu ljubav prema portertu i pošto je on alhemičar i umetnik na neki svoj čudan način, mi smo počeli da istražujemo stare plemenite postupke fotografije, koji su potpuno zaboravljenji. Tako je došlo dotle da ja imam studio u Zemunu, u OMNIBUS-u gde radim te zaboravljene procese, ali u principu ja se sve ove godine spremam za jedan zreo, ozbiljan rad koji će tek da dođe, akumuliram ideje i inspiraciju do toga. Kameru sam upisala, jer sam iz te neke filmske porodice i sve te filmadžije bili su mi neki put da treba da krenem ka filmu. Sa druge strane, Miroslav Jeremić, koji je sa mnom mnogo radio, primetio je da ja sve fotografišem u mnogo serija i da raskadriravam filmske stvari i onda je izvršio veliki uticaj na mene da upišem kameru, što je u osnovi ista škola s tim što se u kameri na sve mnogo šire gleda. To je bila odluka života. Stekla sam mnogo šire znanje, naučila sam da radim konkretnije i sa svetlom i sa optikom i sa drugim ljudima, jer biti direktor fotografije je donekle kolektivni čin. Ja imam ceo tim ljudi koji je uz mene, mi se dogovaramo kako ćemo neku sliku da izgradimo od nule, u filmu se retko šta dešava slučajno, sve je dobro osmišljeno i isplanirano. Tu učestvuju kostimografi, scenografi, šminkeri, pirotehničari...svi ti delovi grade fotografiju i mnogo je kompleksno biti direktor fotografije, mnogo kompleksnije nego fotograf. Direktor fotografije je autor slike i moj zadatak je da vizuelno prenesem i snimim sve ono sto je reditelj zamislio – objašnjava Andrićeva.

Trenutno sa ekipom uživaš u projekcijama “Malog Buda”, ali kakvi su ti planovi, dostigla si ono čemu si težila, šta dalje?

-Ja sam prepuna planova koji se vežu za najmanje tri grada, tri države, projekte... Ali od najvećih kapitalnih stvari su sledeći dugometražni filmovi koje želim da radim, nastavak “Malog Buda” koji je veoma izvestan, zatim scenario “Jesen samuraja” koji su takođe pisali Dimitrije Vojinov i Danilo Bećković, film “Trag divljači” po pričama Žike Pavlovića i scenariju Nenada Pavlovića. Želim da pomognem kolegi sa klase Vladi Petroviću da snimi “Miris formalina”, koji je meni bio druga ekpa na mom filmu... - navodi frilenserka, direktorka fotografije, mlada umetnica Bojana Andrić.