11.12.2014, 11:00

Šezdeset godina skladnog braka

Brojne godine samopregornog prosvetnog i neumornog društvenog rada. Takođe i generacije đaka kojima su, zajedno sa kolegama, ne samo sa profesionalne nego i sa ljudske strane prenosili nova saznanja, pružali podršku i pomoć da što uspešnije pronađu svoj najbolji put. Osam i po decenija svakojakog života i 60 godina skladnog braka.  Konačno, četvrt stoleća spokojnih penzionerskih dana obeleženih neskladom između straha od neugodne staračke samoće i topline koja stiže, makar vikendom ili za praznike, od pažljive dece: sina, ćerke i troje dragih unučića, koji žive u Bečeju i Beogradu...To su osnovne crtice koje karakterišu dosadašnji vek bračnog para Panić: učiteljice Stanke i nastavnika Živorada –Žike iz Osečine, kako ih i danas zovu nekadašnji učenici, kolege i prijatelji.

Ugledni prosvetni radnici iza sebe su ostavili upečatljiv trag pre svega u poslu kojem su bili posvećeni svim svojim bićima.  A, njihova životna priča, za koju je povod obeležavanje jubilarne godišnjica zajedničkog bitisanja, daleko je sadržajnija.

-Početkom 1949. godine, pre redovnog završetka Učiteljske škole u Užicu, sa grupom odličnih đaka, na molbu Ministarstva prosvete, upućena sam na rad u Podgorski srez. Raspoređena sam u novootvorenu školu u Plušcu i tu ostala tri i po godine učeći decu od prvog do četvrtog osnovne i opismenjavajući starije, koji zbog ratova i siromaštva nisu mogli na vreme da se školuju - kaže učiteljica Stanka, rodom iz Trbušana, sada predgrađa Čačka, ne skrivajući žaljenje što je škola koju je „otvorila” sada pred zatvaranjem zbog nedostatka dece.

Stasiti Živorad  Panić iz Komirića u to vreme bio je pri kraju školovanja u višoj gimnaziji. Godinu dana pred maturu, tek što je postao punoletan i vratio se sa radne akcije (autoput Beograd – Zagreb), on se sukobio sa tadašnjim režimom. Dok su trajali disidentski dani i dvogodišnje izdržavanje zatvorske kazne, učiteljica koju je upoznao odmah po njenom dolasku u Podgorinu premeštena je u školu u Osečini. Zbog nedostaka kadrova, bez posebnog sertifikata, ona je dobila zadatak da predaje nemački u višim razredima. Radila je ovaj nastavnički posao punih 10 godina „za učiteljsku platu” i to sa velikim uspehom, po ocenama školskih vlasti i kasnijim kazivanjima bivših đaka.

Godine 1954. stali su pred matičara, potom dobili decu, započeli gradnju kuće... Živorad je po odsluženju kazne završio srednju ekonomsku u Valjevu, službovao u osečanskoj i valjevskoj geodetskoj upravi i diplomirao na beogradskoj Višoj pedagoškoj školi u Užicu. Od početka šezdesetih, učiteljica Stanka je na lični zahtev ponovo počela da radi sa decom iz nižih razreda. U osečanskoj Osnovnoj školi „Braća Nedić” zaposlio se i njen suprug kao nastavnik ruskog jezika. Tu su ostali do devedesetih, kada je učiteljica sa 40 godina i sedam meseci radnog staža otišla u „punu”, a nastavnik u starosnu penziju.

Pored školskih, Panići su uvek rado prihvatali i druge obaveze i sa velikim entuzijazmom obavljali brojne društvene zadatke u maloj varošici i mladoj opštini. Učiteljica Stanka je kroz vođenje raznih tečejava doprinosila podizanju nivoa obrazovanja i kulture meštana svih uzrasta. To joj je svojevremeno donelo vrednu novčanu nagradu od Pedagoškog zavoda i Orden rada sa srebrnim vencem, kojima se ponosi. Nastavnik Žika, osim što je kroz nastavu sejao ljubav prema ruskom jeziku i kulturi, uvek je bio angažovan u školskim, mesnim i opštinskim forumima, Pokretu gorana, lovačkom udruženju, svuda gde se volonterski radilo.Pripremajući se za ovogodišnju malu porodičnu svečanost koju su im deca priredila u čast bračnog jubileja, odnosno prelistavajući po uspomenama, jedno i drugo posebnu pažnju zadržali su na svojim bivšim đacima, od kojih su sa nekima još uvek u kontaktu i koji ih i sada povremeno posećuju.

-Ponosni smo na brojne generacije naših učenike, kojih ima širom sveta. Među njima je dosta lekara, inženjera, učitelja, profesora, pravnika, čak tri doktora nauka, koliko nam je poznato, ali i veliki broj dobrih i vrednih domaćina u podgorskim selima - ističu krepki Panići, koji, oslanjajući se svako na svoj štap i pomoć komšija i familije, uglavnom oko nabavke, mirno provode penzionerske dane u svom domu u Osečini.

Tragovi prošlosti

- Čitav radni vek nisam mogao da dobijem neku plaćenu funkciju i živeo sam sa osećajem da se nalazim na nekom drugom putu.  Stvarnost je, ipak, pokazala da sam, uprkos mladosti, onda bio u pravu. To i posledice teže povrede zadobijene za vreme robijanja u rudniku Resavica prate me sve do današnjih dana kao nezalečivi „žigovi” prošlosti – kaže Žika Panić, dodajući da je posle pada komunističke vlasti odbio sve ponude da se politički aktivira.