10.03.2015, 17:32

Sećanje na gimnazijske dane, profesore i MIJANA

Na stranicama Kolubarskih.rs diskretno se nameće nova rubrika – Sećanja. Biće to prostor, ne za nostalgične, nego za sve koji imaju dobro pamćenje. Za one koji se sećaju školskih drugova i profesora, namračenog trafikanta i ljubazne prodavačice u mlečnom restoranu, svog i tuđeg dvorišta, mirisa ucvetalih lipa i drvoreda u Karađorđevoj, korzoa i zavbava, zvoncara i šimi cipela… 

Rubriku otvara sećanje Vladana Živkovića, glumca. Rođen je u Valjevu 1955. godine gde je završio Gimnaziju, danas živi i radi u Kragujevcu, član je drame u Teatru "Joakim Vujić". Odigrao  je preko 100 uloga. Dobitnik brojnih priznanja i nagrada. 

Sećanje Vlade Živkovića

Kao i svaki budući učenik gimnazije, upijao sam priče tadašnjih gimnazijalaca. Šta me čeka u Valjevskoj gimnaziji, koji su profesori strogi a koji dobri...

Tako sam čuo da je profesor književnosti Mirko Bojanić tihi poeta, a da je profesor muzike Feki nadimak dobio jer je neodoljivo podsećao na francuskog glumca Fernandela. Za njega su mi rekli da treba samo da se uključim u hor, i imaću pozitivnu ocenu! Profesorka francuskog Lolica (Olga Pantić), bila je jedna slatka tanana gospođa, koja je ubrzo otišla u penziju. Nju je zamenila Biljana Novosel, koja će mene i nekolicinu mojih školskih naterati da pred celom gimnazijom na dan škole, pevamo na francuskom, „Moj brate u tuđini“, „Čuješ, čuješ, čuješ seko“, i „Plovi barka, duboko je more“. Za nas velika blamaža, ali izborismo se za dvojke!

Krsta Unković, profesor fizike, i nama društvenjacima je približio fiziku pričajući interesantne priče o čuvenim fizičarima, sa toliko predanosti, žara i zanesenosti! Profesor biologije Sidža (Dragomir Radojčić), bio je čuven po tome što je za svaku bolest o kojoj smo učili imao primer u svojoj bližoj i daljoj okolini! I naravno, profesorka književnosti Ćubana (Ljubica Nožica), koja nas je učila da slobodno mislimo, budemo ljudi, volimo umetnost. Uvodeći nas u tajne književnosti, pozorišta...

Po pričama starijih gimnazijalaca u koje smo se i sami uverili, ovo su bili profesori sa kojima je moglo da se izađe na kraj! A bilo je i onih za koje se govorilo: „Ako ti on padne!“ Recimo profesor fizike Srećković, koji je važio za vrlo strogog. Navodno, Bog je znao za peticu, on za četvorku, a mi smo se borili za ocene do trojke... Ili profesorka hemije Zorica Ivanov, zbog koje sam još kao gimnazijalac, postao student! Naime, na početku godine, na nekom od prvih predavanja, počela je da piše dugu hemijsku formulu. I kako se unela i zanela došla je do kraja table, a ja sam poluglasno prokomentarisao: „Otvorite joj vrata, ode u hodnik...“ Od tog trenutka bio sam „zamoljen“ da je poštedim svog prisustva do kraja godine (što mi nije teško palo), i da se „vidimo u avgustu“.

I naravno profesor Dragutin Mijanović zvani MIJAN, koji je predavao psihologiju i logiku, a po potrebi filozofiju, muzičko, ili šta već još...

Pošto je moja generacija bila „dosta nestašna“, vrlo su teško mogli da se odluče ko da nam bude razredni starešina, tako da se u drugom razredu zbog svog autoriteta nametnuo profesor MIJAN. U naredne dve godine imali smo dosta vremena da ga upoznamo i vidimo kakav je ustvari privatno, i kao profesor i kao predsednik  KUD-a Abrašević, jer Mijanović je upravo bio to trojstvo. I kada bismo govorili o samo jednom aspektu, ne bi bila potpuna priča.

Kao profesor, Mijanović je ulazio u razred uvek zamišljen i u tišini, odsutan, u nekim svojim mislima. Sedao bi za katedru, onda bi dugo gledao kroz prozor dok je ceo razred umirao u dilemi da li će da predaje ili će se dohvatiti svoje čuvene sveščice (a to je značilo da će da pita), u kojoj je svako imao svoju stranu i tačno je znao gde se nalazi. E tu je počinjao onaj psihološki rat, kada počne da prevrće stranice i kada dođe do tebe ti se zalediš, on se malo zagleda, ti premreš, a on nastavi dalje da lista, ti daneš dušom a onaj sledeći nastavi da umire. Tu su postojale dve varijante, ili se opet vrati na tebe, ili zatvori svesku i počne da predaje. A u toj sveščici su bile i čuvene „opisne ocene“, tipa „Lupeta!, Nema pojma!, Nabubala! Ćuti ko riba!“. Ne retko u tim dugim razmišljanjima kada je ćutao i gledao kroz prozor, dešavalo se da ugleda Purketa harmonikaša, šefa ansambla „Abraševića“. Tada bi otvorio prozor, pozvao Purketa, i krenuo bi dogovor za probu ansambla. Čak je i pevao pojedine deonice, da mu objasni kako bi trebalo da zvuči! Tek smo kasnije shvatili da se iza tog autoriteta i te strogoće, krije jedan dobar čovek i odličan profesor.

Ja lično sam zahvalan njemu i profesorki Ćubani, što sam ostao u Gimnaziji. Bližilo se tromesečje i roditeljski sastanak, a moj otac (pošto je jedno vreme radio u prosveti) nikada nije išao na njega, obično je to majka obavljala. Tog dana mu je Mijanović, negde u gradu rekao za roditeljski, i on reši da ide, pa me je priupitao kakve su mi ocene da bi bio spreman na „iznenađenje“. Ja sam tada nanizao podosta kečeva, ali znajući za njegov običaj ko iz topa sam rekao da mi fali jedna četvorka za vrlo dobar uspeh. Međutim, popodne vidim da se moj otac sprema, ja ga diskretno priupitam gde će, a on meni: „Na roditeljski, sine!“. Izađe on, ja za njim, vidim da ode u Gimnaziju... Zlo, i naopako! Brzo se vratim kući, pootvaram sve knjige, i sednem da kao učim.

U zlo doba čujem oca na vratima kako pita majku: „Gde je onaj, naš?“. Ona mu odgovori: „Uči dete!“, a otac: „Šta uči, naroko kečeve, a meni reko da mu fali jedna četvorka za vrlo dobar uspeh? Da zlo bude veće, ja seo u prvu klupu... A kad Mijanović dođe do ovog našeg i reče koliko ima kečeva, ja u zemlju da propadnem! I ne samo to, nego ′Živković napravio ovo, Živković napravio ono′, a ja sve niže u klupi... U jednom trenutku samo sam uspeo da kažem ′Aman Mijanoviću, ima li li nekog sem Živkovića u odeljenju′?“. Posle toga, otac me je pozvao i saopštio da će me ispisati iz Gimnazije, i dati na zanat! Sutradan ja se oblačim da idem u školu, a otac će: „Gde si krenuo, sine?“. Ja kažem; „U školu!“, a on će: „Nema potrebe, ti si svoje završio...“. Ode on, opet ja za njim. Dođe do knjižare koja je bila preko puta glavnog ulaza u Gimnaziju, izađe iz nje i krete u Gimnaziju. Ja uletim unutra i pitam čika Božu knjižara šta je kupio otac, a on mi reče –ispisnicu! Ja trk okolo, uletim u nastavničku kancelariju, nađem Ćubanu i Mijana, i kažem o čemu se radi. Tada počeše teški pregovori sa mojim ocem, koji će dugo trajati...

Posle me pozvaše i Mijan mi reče da moram pod hitno da popravim sve ocene, jer je to uslov da me ne ispiše, i da nema više glume u „Abraševiću“ u Omladinskom domu, i u gimnazijskoj sekciji koju je vodila Ćubana. Otac presavije ispisnicu, stavi u novčanik, i kaže: „Ovo te čeka na drugom tromesečju, pa ti vidi...“. Posle toga, naravno, ja uz pomoć Ćubane i Mijana sredim ocene. Ali pre toga, posle tri dana, ulazi Mijan u razred i kaže: „Živkoviću, gde si ti na probama?“. (Tada smo u „Abraševiću“ radili „Malograđane“ Maksima Gorkog, igrala je i moja profesorka matematike Klara (Nada Mandić). Ja mu kažem: „Profesore, Vi ste mi rekli da nema više Abraševića!“, na šta će on: „Nemoj da pričaš gluposti, nego se kupi i da se večeras nacrtaš na probi kako znaš i umeš!“. Tako je Mijanov embargo, trajao svega tri-četiri dana...

Mijan nam je bio razredni do četvrte godine, i svima nam je ostao u lepom sećanju, svako od nas ima po neku anegdotu i lepu priču. Za neke čujem da se i danas prepričavaju po Školi... U četvrtom razredu za razrednog starešinu dolazi nam profesor filozofije Radovan Marjanović, dal po kazni ili je voleo izazove? Možda su mu to tada dali i što je bio mlad profesor, a niko drugi nije hteo? Ali se lepo snašao...