12.03.2015, 09:07

O Zoranu Đinđiću u Valjevu i među Valjevcima

Nikome se nije udvarao

Piše: Tomislav Milanović, dugogodišnji predsednik DS u Valjevu, predsednik Opštine 2000.

Govoriti danas o Zoranu Đinđiću mnogo mi je teže nego što je bilo teško biti jedan od malobrojnih koji su podržavali njegovu politiku od samog osnivanja Demokratske stranke, odnosno od početka 1990. godine. To, u stvari, nije bilo pitanje teškoće, već se radilo o izboru, o odsustvu ličnog interesa u izboru, ali i o sposobnosti da se vidi ono što će Srbija, sklona naknadnoj pameti, videti posle 12 godina.

Danas je teško govoriti o Zoranu Đinđiću zato što je uvek teško govoriti o onome ko nije živ, ali i zato što je postalo popularno govoriti o njegovom liku i delu. Utrkuju se ko će ga više pohvaliti, da li oni koji su u godinama dok je bio živ ćutali ili oni koji su o njemu govorili sve najgore. Sa podjednako žara bore se za njegovo političko nasleđe provincijski politikanti, koji su ga rušili govoreći da je naneo najveću štetu DS, i beogradski mediokriteti koji su igrali i igraju na sve političke opcije.

Za mene nikada nije bilo dileme. Ni kada sam posle mitinga SPO, održanog 12. oktobra 1990. godine, u listu „Napred” od 19. oktobra objavio tekst „Tribalizam kao sudbina”, u kome sam podržao stavove Zorana Đinđića. Ni u aprilu 1999. kada sam u autobusu branio njegove stavove od putnika koji su ga u raspoloženju linča nazivali izdajnikom. Ni 23. juna 2000. godine kada sam od strane tadašnjeg predsednika SO Valjevo, na sednici SO prekidan u izlaganju rečima: „Ti i tvoj Đinđić ste nam navukli bombardovanje!”

Trifunović,Batić, Đinđić (Foto: Revija Kolubara)

Zoran Đinđić je u Valjevo dolazio mnogo puta. Naravno, tu ne računam dolaske iz porodičnih razloga. On politiku nije vodio na divanu, već na terenu i to je zahtevalo mnogo putovanja i neposrednih kontakata. Prisustvo sam svakom, bolje rečeno, učestvovao sam u svakom od tih susreta. Prvi put je to bilo 14. aprila 1990. godine na tribini u Domu omladine. To je bilo vreme kada je javnost više pažnje posvećivala „repiću” koji je nosio, dok je za nas malobrojne prisutne značajnija bila analiza sloma jednog političkog sistema, ali i anticipacija opasnosti koje nas čekaju u budućnosti. Sledeći dolazak bio je 2. juna te godine na Osnivačku skupštinu DS-a Valjeva. Došao je sa malim zakašnjenjem, jer mu se dva dana pre toga rodila kći Jovana. Do kraja te godine dolazi još jednom u Valjevo, i to 24. novembra, na promociju poslaničkih kandidata DS-a za izbore koji će se održati 9. decembra. Taj skup će ostati upamćen i po tome što je bio za to vreme izuzetno dobro organizovan, sa modernom scenografijom i izvanrednim govorima učesnika, pre svih Zorana Đinđića, koga je šira valjevska javnost tada, praktično, prvi put čula.

Sa tom, 1990. godinom, završava se jedna faza u razvoju DS-a. To je godina u kojoj je ona obnovila svoj rad i u kojoj je istakla kao svoj cilj borbu za parlamentarizam i demokratiju u Srbiji. Sledeće godine, koje će obeležiti ratovi, inflacija, demonstraije, bile su teške za DS koja po svojoj prirodi nije bila populistička stranka i koja se za svoje ciljeve borila demokratskim sredstvima. Poseban udarac za DS bilo je i otcepljenje DSS u leto 1992. godine. Te godine Zoran Đinđić dolazi na sednice OO DS Valjevo koje su održavane u prostorijama MZ Brđani. Njegov optimizam i uverljivost u idejama koje je zastupao, motivisali su prilično demoralisano malobrojno članstvo. Iste godine dolazi i u nove prostorije DS u Karađorđevoj, u dvorištu preko puta zgrade SO Valjevo, gde je i prvi put održao konferenciju za novinare. Ovaj događaj ostaće upamćen i po tome što je onda dopisnik „Politike” napravio veliku zabunu u javnosti pogrešno prenetim izjavama, što smo demantovali na osnovu snimka Radio Valjeva.

Krajem 1993. Zoran Đinđić preuzima vođstvo DS i to postaje prekretna godina za stranku, iz akademskog načina delovanja ona prelazi na vođenje politike kroz suočavanje sa problemima društva. Time DS postaje narodna stranka, ali nikada za vreme Zorana Đinđića nije bila populistička – upravo zato što je on otvoreno govorio o problemima i manama društva. Nije se udvarao nikome, nije širio demagogiju, niti se služio opštim mestima demokratije. U skladu sa tim promenama vođena je i kampanja za izbore 1993. godine. Zato će njegov dolazak u Valjevo u kampanji tog hladnog 30. novembra biti ispunjen susretima sa građanima na Trgu kneginje Ljubice, sa preduzetnicima, posetom Valjevskoj crkvi i prvi put jednom seoskom domaćinstvu – Trivuna Mitrovića iz Lukavca. Prvi put tada je vođena takva kampanja, a mnogi koji su se onda tome podsmevali, danas, posle toliko godina, vode baš takve kampanje.

Sledećih godina, 1994. i 1995. Zoran Đinđić dolazi u Valjevo u okviru poseta poslaničkog kluba DS tadašnjoj Izbornoj jedinici 9. Potrebno je bilo, umesto velikih tribina na kojima se okupljaju uvek isti dobro obavešteni građani, dopreti do onih koji nisu imali drugih do RTS informacija. Zato je bilo neophodno što više neposrednih susreta. Kao takav ostaće upamćen jedan skup, održan u odžakliji Radoja Jankovića u Donjoj Zabrdici.

U leto 1996. godine, na dobro posećenom skupu na Trgu kneginje Ljubice, Zoran Đinđić objavljuje da je formirana koalicija Zajedno. U okviru predizborne kampanje lidera te koalicije, on u oktobru govori na konvenciji ispred Doma kulture. Posle izborne krađe pokrenuti su masovni protesti i Zoran Đinđić govori okupljenim građanima u Valjevu. Drži vatrene govore, lišene epike i lirike, ali sa neizbežnim metaforama koje su ga činile osobenim govornikom u Srbiji. Nakon hrabre, ali dalekosežno ispravne odluke DS, o bojkotu izbora 1997. godine, Zoran Đinđić dolazi u naš grad početkom marta 1998. U još neuseljenom novom prostoru DS-a, gde se i danas nalazi, održan je važan sastanak sa Opštinskim odborom, koji je dao impuls za jačanje stranke u Valjevu. Došao je i 5. juna iste godine, na svečano otvaranje tih prostorija.

U februaru 1999. on govori na tribini u bioskopu „Central”, a sutradan u DS drži predavanje za aktiviste.
Zoran Đinđić je najviše klevetani političar u Srbiji, a jedna od kleveta je da je izdajnik i da je pobegao iz zemlje u vreme bombardovanja. Dužan sam zbog istine reći da je u vreme najvećih udara na „Krušik” njegova porodica bila u Valjevu, da je i on dolazio, ali posle javnog spaljivanja zastave DS-a i ubistva Slavka Ćuruvije, morao je otići u Crnu Goru. Imao sam priliku da se u više telefonskih razgovora uverim koliko mu je teško bilo zbog toga.

Posle bombardovanja počinju mitinzi u Srbiji. Zoran Đinđić govori 2. avgusta u Valjevu, a 21. septembra počinju protesti Saveza za promene. Na jednom od stotinu održanih u Valjevu učestvuje i Đinđić. Ma koliko ti protesti bivali omalovažavani, oni su pokazali da narod želi promene. Bili su uvod u rušenje režima, a SZP matica oko koje se okupio DOS. Tvorac tog projekta bio je Zoran Đinđić. Ma koliko danas DOS bio osporavan, ostaće upamćen ne samo zbog rušenja režima i već po tome što je Đinđić pokušao da reformiše političku scenu Srbije tako što je afirmisao civilizacijske vrednosti i podigao standarde u političkom životu, a samim tim i u društvu. Današnje vreme pokazuje da u tome nije imao dovoljno podrške ni u samom DOS-u, ali ni u celoj Demokratskoj stranci.

U septembru 2000. Zoran Đinđić dolazi na predizbornu konvenciju DOS-a, takođe i u decembru, u okviru kampanje za parlamentarne izbore. To je, u stvari, više bilo predstavljanje programa buduće vlade Srbije i zato je taj dolazak ispunjen razgovorima sa privrednicima, posetama preduzećima i, kao i uvek, razgovorima sa građanima.
Po formiranju vlade, Zoran Đinđić je boravio u Valjevu 21. juna 2001. godine. Povod je bilo otvaranje kancelarije Agencije za mala i srednja preduzeća. Ali kako je tog dana Valjevo zadesila poplava, on je obišao i ugrožena područja. Susreo se i sa delegacijom italijanskog grada Brindizija koja je tih dana bila u poseti Valjevu.

Poslednji dolazak Zorana Đinđića u Valjevo bio je u aprilu 2002. godine u okviru kampanje „Srbija na dobrom putu”. U skladu sa svojim načinom rada koji je promovisao 1993. godine, želeo je da u neposrednom i otvorenom susretu sa građanima, zaposlenima i nezaposlenima, sa mladima, razgovara o putevima i stranputicama reformi.
Zoranovi dolasci u Valjevo od aprila 1990. do aprila 2002. godine unosili su uvek dozu adrenalina u sve njegove pristalice. Za funkcionere DS u Valjevu to je uvek bio i svojevrstan ispit, jer je Zoran Đinđić tražio visoke standarde u obavljanju bilo kog posla. Tako smo uvek imali strepnju da nam nešto ne promakne jer smo znali da njegovoj pažnji ništa ne izmiče.

U Valjevu ratne 1999.

Kad je početkom proleća 1999. godine NATO avijacija započela bombardovanje Srbije, Zoran Đinđić se sklonio u Valjevo gde su mu i onda živeli sestra Gordana i roditelji njegove supruge Ružice. Svedočanstva o tom njegovom boravku među Valjevcima upotpunila je nedavno istoričar Branka Prpa sećajući se na tribini u beogradskom Domu omladine pogibije novinara Slavka Ćuruvije:

– Za nekoga su ubistvo Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića - pojedinačni slučajevi. Oni su u mom životu moje okruženje. Oni su moji prijatelji. Oni su danas svi mrtvi... Oni su bili ljudi ogromne snage i neustrašivosti. Oni su znali za spiskove za likvidaciju.

Zoran je iz Valjeva zvao na mobilni Slavka dok je on ležao mrtav pred našom kućom. Slavko me je držao za ruku, u njega su ispalili 17 metaka, pucali su s leđa... Slavko je sat vremena ležao mrtav i čuvalo ga je moje dete od 17 godina... Policija nije dala ni napred ni nazad.

Zoran je to čuo, seo u kola i došao iz Valjeva. Došao je našoj kući, ja sam se baš vratila iz Urgentnog centra, rekla sam mu:

„Sklanjaj se, Zorane, ti si sledeći...” Zoran je došao i na Slavkovu sahranu. Novinari nisu nikad održali komemoraciju, bojali su se. Tek posle šest meseci održana je komemoracija u Centru za kulturnu dekontaminaciju...

Sećam se da mi je mesec i po dana pre „nestanka” Ivan Stambolić rekao: „Ništa se ne brini, pobedićemo mi njih!” Danas su svi mrtvi... I Slavko Ćurivija, i Ivan Stambolić, i Zoran Đinđić. A svi smo verovali da smo pametniji od njih, da ćemo pobediti. Sva trojica su svesno dali život za slobodu. Znali su u kojem okruženju živimo, znali su da postoje spiskovi za likvikdaciju...