26.04.2015, 12:32

Problemi zbog predrasuda i neznanja

O problemima osoba sa invaliditetom, koji ih onemogućavaju da žive život dostojan čoveka, o tome kako žive, kako izgleda njihova borba, opisaće priče, koje će objavljujemo i mi, na Kolubarskim.rs, a priprema ih Odsek za informisanje Gradske uprave. Cilj je da zajednički sagledamo invalidnost iz jednog šireg ugla, jer svako ima pravo na dostojanstven život, pa tako i osobe koje se tokom života suočavaju sa problemima, koji ustvari i nisu samo njihovi, već problemi zajednice i društva.       

Danas priča o Slavici Mosurović, slepoj šezdesetjednogodišnjoj Valjevki, koja se, kao i sve osobe sa invaliditetom, suočava sa gomilom problema, zbog predrasuda i neznanja, a donekle i nezainteresovanosti.

Pozorišna predstava “Mišići” Gradskog pozorišta “Abrašević”, povodom Dana grada Valjeva ispunila je gledaocima do poslednjeg mesta salu Centra za kulturu. Među njima je bila i Slavica Mosurović. Ova šezdesetjednogodišnja Valjevka, iako skoro potpuno slepa, uživa u pozorišnim predstavama, jer su one retka prilika da i osobe bez vida mogu da osete čari dramske umetnosti i nahrane svoju dušu umetničkim sadržajima.

Ova naša sugrađanka se od svoje četvrte godine života bori sa oštećenjem vida, koje je počelo prvo sa naglim porastom dioptrije, koja je dostigla -29,5. Poslednjih 15 godina joj je vid skoro potpuno oštećen i ne vidi na jedno oko, a na drugo vidi da li je svetlo ili tama. Naočare nosi, iako ništa ne vidi, jer je ceo život nosila teške okvire i ne može da se navikne da ih nema na nosu. Zbog toga joj mnogi i ne veruju da baš ništa ne vidi!

Odrastanje u Valjevu, uz dečja zadirkivanja zato što nosi “tegle” na očima, zamenila je zavist kolega, koje su, dok je bila mlada i radila u Trgovinskom preduzeću “Diva”, mislili da se pretvara da ne vidi, jer je na posao dolazila uvek lepo obučena, našminkana i očešljana. Iako je radila u knjigovodstvu ove nekada velike firme skraćeno radno vreme, vodila je nekoliko desetina kartica više od svojih zdravih koleginica. Kada je zatražila pomoć i da je malo rasterete od posla, usledili su premeštaji na poslove kafe kuvarice. Slavica kaže da joj taj posao nije bio ispod časti, samo nije bila u stanju da nosi kafu slabo osvetljenim hodnicima i niz stepenice firme, jer je često padala niz stepenice. Kada rukovodstvo nije uvažilo njene zahteve, napušta “Divu”, jer je kako kaže, svima bila trn u oku.

Penzionisala se 1992. godine i smatra da je, iako  osoba sa invaliditetom, svoj posao odgovorno obavljala. Nikada nije zakasnila na posao, vodila je troškove ogromne trgovačke firme, koja je poslovala ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji, već i šire. Od detinjstva do penzionisanja suočavala se sa nerazumevanjem okoline o ograničenim sposobnostima osoba sa invaliditetom, koje to mogu nadoknaditi na drugim poljima. Potrebno je samo da im neko da šansu!

Slavici Mosurović (Foto: Odsek za informisanje GU)

Penzionerske dane Slavica ne može da provede u miru, uživajući u odrastanju dvoje unuka, jer je muče egzistencijalni problemi. Muž je već dugo godina bez posla, a kako kaže, privatnici očekuju da radite puno i za džabe. Starijoj ćerki je umro suprug, ostala je sa dvoje dece i trenutno je bez posla. Mlađa ćerka radi kao medicinska sestra, a ujedno završava fakultet. Ono što Slavicu brine je što se i kod mlađe ćerke pojavljuju problemi sa vidom, a ona najbolje zna kako je težak život slabovidih i slepih osoba i ne bi želela da takva sudbina snađe i njenu ćerku.

Kao da problemi sa zdravljem nisu dovoljni, sudbina je ovu porodicu stavila na dodatne muke. Porodična kuća u Dušanovoj ulici je teško oštećena i neuslovna za život, jer su se pojavile podzemne vode. Komšije su godinama mislile da ova porodica  namerno pušta vodu u svoje i tuđe dvorište, kako bi napakostili drugima. Nakon velikih majskih kiša, život u ovoj kući postao je nemoguć zbog vlažnih zidova i tavanice, koji su pretili da se obruše i ugroze ukućane.

Gradska komisija za elementarne nepogode je procenila da ova voda nije pokrenuta usled velikih padavina i nije im odobrena pomoć da se saniraju problemi na kući. Oni su iznajmili stan koji plaćaju zahvaljujući humanosti rodbine.

“Ne osećam se dobro zbog toga i najviše bih volela da možemo sami da se izdržavamo, jer i naša rodbina odvaja od svojih potreba, da bi nama pomogla. Prodala bih kuću da rešim naše stambeno pitanje, ali to je teško, jer je urpkos divnom placu kuća propala”, priča Slavica.

Njena iskustva sa gradskim i republičkim službama nisu dobra, jer kaže da svaki pokušaj rešenja teške životne situacije, nije nailazio na podršku onih kojima je to posao. Od problema u školi, na poslu, u Gradskoj upravi, Centru za socijalni rad, bolnici, do mobinga kome je bila izložena njena unuka u osnovnoj školi, dokazali su joj koliko je neopravdano težak život osobe sa invaliditetom. Sva ta težina i neprimereno suočavanje sa gomilom problema, proističe pre svega iz predrasuda i neznanja, a donekle i nezainteresovanosti, smatra ona.

“Gde god sam dolazila sa zahtevima da ostvarim svoja prava, ili da pomognem unuci, jer je tih meseci njena majlka radila danonoćno kod privatnika, nisam dolazila da bi me sažaljevali. Ali, ne da me nisu razumeli i hteli da pomognu, već sam neretko bila izložena uvredama. Odakle ljudima pravo da me vređaju i ponašaju se prema meni, kao da sam mentalno zaostala, samo zbog toga što sam slepa?!” pita se Slavica.

Ispunjeno vreme i osećaj da je od koristi su stvari za kojima čezne. Za prijatelje i za sebe ume da napravi korpice od testa za kolače, pomoću limenih kalupa. Istančan osećaj koji joj naročito razvijen u prstima, pomaže joj da korpice budu perfektno oblikovane. Izlasci u šetnju zavise od ukućana, jer uvek sa nekim mora da izađe. Najbrižniji je njen osmogodišnji unuk, koji joj dečje nesebično i iskreno pomaže.

Uprkos ličnim problemima sa kojima živi, Slavica žali što je dijabetičar, između ostalog i zbog toga što je to onemogućava da zavešta svoje organe. Ona ne odustaje da svojoj porodici i sebi obezbedi dostojanstven život, ali je spremna da pomogne i drugima. Jedino što traži je da ostvari svoja prava i kuca na sva vrata. Vreme provodi između redovnih terapija koje uzima i lekarskih pregleda, a duge dane prekraćuje kućnim poslovima, koje može da radi. Voli muziku, naročito starogradsku, Legende, Merimu Njegomir, Radišu Uroševića, Zorana Jovanovića, do Riblje čorbe, Negativa, ali i Rej Čarlsa, Barbre Strejsend i Bitlsa.

Uživa, kao što smo na početku priče spomenuli, u pozorišnim predstavama, ali retko može da ih priušti, tako da je ova predstava Gradskog pozorišta “Abrašević”, kao poklon Grada, bila pravi poklon i za mnoge sugrađane, poput Slavice Mosurović.