MIloš Jevtić (foto: Seka Maksimović)
02.05.2015, 10:32
O ZORANU JOKSIMOVIĆU
Pre neki dan, pozvao me Branko Matić da bismo se dogovorili o mom učešću na predstavljanju njegove knjige „Valjevski partizani“... Na kraju sam mu rekao da ga molim da obavezno pozove da na predstavljanje dođe i Zoran Joksimović. Ništa mi nije odgovorio. Ćutao je, nekako dugo. I onda mi je tužno rekao: „Upravo je sahranjen!...“
Tada sam ja zaćutao!... Nisam mogao i nisam želeo da poverujem...
*
U Valjevo sam došao – posle završene tri razreda progimnazije u Valjevskoj Kamenici – 1949. godine. I u početku sam se teško snalazio. Valjevo je za mene tada bilo velika zagonetka. Budući da nisam bio posebno radoznao, moje uporište su postali literarni sastanci. Išao sam redovno... I tamo sam uočio posebno zanimljive priče jednog nešto starijeg gimnazijalca. Rekli su mi da se zove Zoran Joksimović.
Naša nastavnica književnosti Kaća Hranjec – kada je saznala da pišemo pesme – rekla je mom razrednom drugu Peri Pajiću i meni da će nam Zoran Joksimović javiti kada ćemo i mi čitati na jednoj književnoj večeri.
Tako i tada sam upoznao Zorana Joksimovića.
Bili smo, zatim, saradnici omladinskih listova „Srednjoškolac“ i „Reč omladine“. U tim redakcijama smo poštovali Zoranova stanovišta.
U to vreme ugledna „Mlada kultura“ objavila je prvu Zoranovu priču. Svi smo bili ponosni, i sledili smo ga, objavljujući i mi svoje radove u „Mladoj kulturi“ i „Našem vesniku”.
*
Pratili smo Zoranov uspon i u Beogradu, na studijama.
Mislim da nam je Zoran i savetovao da upišemo, posle velike mature, Filozofski fakultet, grupu za jugoslovensku književnost.
*
I u Beogradu smo se sretali, svakodnevno.
U tada slavnoj „čertdesetpetici“ slušali smo kada je čitao svoje pripovetke. Za nas brucoše, bio je to veliki događaj... Hvalili smo se da je Zoran – Valjevac!
Kada smo bili druga godina studija, pojavila se i prva Zoranova knjiga priča. Bila je dobro primljena. U tada aktuelnim listovima za mlade objavljene su i prve pozitivne ocene.
I to je i nas, mlađe Valjevce, podsticalo.
*
Međutim, Zoran se, pre kraja studija, vratio u Valjevo i zaposlio se u listu „Napred“.
Znam da sam molio svoju sestru Oliveru da mi šalje u Beograd „Napred“... I taj jedini primerak kružio je među nama Valjevcima.
*
Zoran je u Valjevu bio vrlo angažovan.
O tome se zna!
*
Ponovo smo se zbližili sedamdesetih godina prošloga veka, kada je Đorđe Andrić, uspešni direktor Valjevske štamparije, odlučio da pokrene izdavačku delatnost.
U Uređivački odbor bio je, pored ostalih, uključen i Zoran Joksimović.
Sećam se dobro njegovog zauzimanja za mlade pisce iz Valjeva... Recimo, upravo najviše njegovom zalaganju Valjevska štamparija je objavila knjigu Radovana Belog Markovića, kao i još nekih mladih pisaca.
*
Inače, više puta sam ga ubeđivao, najviše na nagovor Zdravka Rankovića, da razmisli o literarnoj aktivnosti. Drago mi je, što se nedavno pojavila jedna kompletnija zbirka njegovih pripovedaka.
*
Verujem da bi „Napred“ mogao da pripremi izbor tekstova iz višegodišnje saradnje Zorana Joksimovića u tom listu.
Mislim da bi i Valjevska gimnazija, koja ambiciozno pamti i prati svoje ranije učenike, mogla da ustanovi nagradu sa Zoranovim imenom koja bi se dodeljivala najdarovitijim đacima koji se ogledaju u književnosti.
*
Bio sam, međutim, iznenađen da se ni u jednom beogradskom glasilu, i štampanom i elektronskom, nije pojavila makar najskromnija vest da Zoran Joksimović, da književnik Zoran Joksimović, nije više sa nama. Čudim da valjevski novinari, koji su cenjeni i u Beogradu, nisu ništa učinili da i šira javnost sazna da je naša književnost ostala bez jednog darovitog pisca.
*
Zorana Joksimovića treba pamtiti. To se najbolje može učiniti ako se njegove knjige budu čitale!
Miloš Jevtić