06.06.2015, 14:34

O MOM IV-4

GENERACIJA 1976/77 - 1979/80.

Početak

Tog 1. septembra 1976. godine kročili smo u zgradu Valjevske gimnazije (koja se tada nije zvala kao što se zove danas), ali je bila Gimnazija sa velikim „G“, prelepa i otmena  zgrada koja nas je dočekala u svom punom sjaju i ponosu,  i mesto nam pronašla na spratu, u učionici sa pogledom na tadašnji SDK!

Naravno, od prvog dana najviše nas privukao tada čuveni „kavez“, zaštitni znak tadašnje Gimnazije,  jedva smo čekali odmor!

Bilo nas sa svih strana, iz raznih škola valjevskih, ali i drugih od Koceljeve do Kosjerića, od Osečine do Mionice, ali  vrlo brzo smo postali, kako se to obično kaže, „jedna duša“, složni i solidarni i vrlo brzo postali po tome i prepoznatljivi u školi.

Gimnazija nam je za razrednog starešinu podarila Tatjanu Tanju Joksimović, profesora ruskog jezika, divnu i plemenitu, koja nas je majčinski prigrlila i četiri godine prolazila sa nama kroz sve naše mladalačke tuge i radosti, snove i stvarnost. Stanovala je blizu škole, te smo za svaki problem na koji smo nailazili trčali kod nje i punili njenu dnevnu sobu u stanu i svi bili posluženi kafom „da se smirimo i opustimo“. Vraćali smo se u školu drugačiji i optimističniji. Umela je da nas usmeri, ohladi „usijanu glavu“, grdnjom, kritikom ili osmehom, sasvim svejedno. Mi smo je voleli, a i ona nas. Opraštala nam je sve! Danas mi je jasno i zašto, jer „život je čudo“, a mladost samo jedna!

Gimnazijalci

Generacija kojoj pripadam školske 1979/80, kao maturanti, u školskoj zgradi bili smo jedini gimnazijalci! Iza nas su već upisane generacije „po šuvarici“, nosili su (koliko se sećam) uniforme bordo boje, razna zanimanja, raznih naziva, nisam sigurna da su i sami znali za šta se školuju!

Bili smo poslednja godina poslednje gimazijske generacije sa klasičnom podelom na prirodni i društveni smer. 

Kao maturanti, učionica nam je u prizemlju, gledala na Muzej!

O profesorima

I danas se sećam svih. Sa ponosom! Profesora Mijana koji nam je predavao prvo psihologiju, potom i logiku. Da bih popravila „nezasluženo“  dobijenog keca iz psihologije, kroz vrlo obiman seminarski rad obradila sam Sigmunda Frojda – „Tumačenje snova”, dobila peticu i imala je do kraja školovanja (čak sam se i upisala na Filozofski fakultet – grupa za psihologiju, dobijam indeks, ali sticajem drugih okolnosti menjam odluku i u drugom upisnom roku prelazim na Pravni), nas „Abraševićevce“ sasvim sigurno posebno je voleo. Profesorke Biljane Novosel, koja nam je predavala francuski i latinski, stroga, ali pravična, poštovali smo je, ali i ona nas, dama sa stilom, umela je da nas zainteresuje za čas - svako predavanje na tabli je pratio i crtež, prevodili smo na srpski „Tomb la neige“ i „L ete Indijan“, ali i na francuskom pevali „Sojčice devojčice“. I dan danas, mnogi od nas znaju napamet lekciju iz latinskog „De cervo“ (sa prevodom-O Jelenu). Gimnazijsko znanje latinskog pomaže mi da na fakultetu ispit iz Rimskog prava položim sa lakoćom.

Tu su i na matematici - Vojislav Andrić Mađar, koga zbog odlaska u vojsku zamenjuje Ljiljana Jovašević. Oboje bardovi svoga posla i struke. Izuzetni pedagozi! Profesorka biologije Jagoda Paunović, koju i da smo hteli, nikada nismo mogli da naljutimo i da joj ne uzvratimo dobrotom koje je ona prema nama imala i previše; profesorka geografije Radica Pavlović kod koje smo učili, učili  i učili... da bismo od 0- (nula minus, kako je često umela da kaže) stigli do petice, ali znali smo - tako mora i tu pogovora nije bilo! Hemiju – profesor Olivera Manić, emotivna i osetljiva (čak i kada nas boli glava ona je uzdisala), učila nas životu i već tada gledajući nas pitala se „Deco, šta li vas sve čeka!" Fiziku nam predavao prof. Đedović, potom profesor Veroljub Lazarević. U trećem razredu, kako i zašto, dobismo za predavača profesora Srećkovića. Sećam se tih prvih časova - sedimo u kabinetu fizike i plačemo svi odreda. Profesor se nije ljutio, kao da i on sam nije znao šta će sa nama! Ne prođe nedelju dana, vratiše nam našeg profesora Lazu!

Već sam pomenula zgradu Muzeja. E, tu na travnjaku između Muzeja i zgrade Gimnazije imali smo časove likovnog kod divnog profesora Milenceta, bojili u ružičasto i ljubičasto sve što nam je ulazilo u vidno polje; u učionici analizirali „Čas anatomije doktora Tulpa“ i druga poznata dela. Zahvaljujući njemu i danas sam dobar poznavalac pravaca likovne umetnosti, a omiljena tehnika mi je akvarel!.

Muzičko nam je predavao ko drugi nego Prvoslav Kujundžić „Feki“, bila sam u horu, probe u svečanoj sali, putovali smo po raznim takmičenjima u našoj tadašnjoj državi koja se zvala SFRJ. Po njegovom nagovoru, pošto sam bila oslobođena polaganja maturskog ispita, maturski rad radim iz muzičkog na temu: Moris Ravel-„Bolero“. Profesor Mića Janković predavao nam je fizičko, u početku su se časovi završavali plakanjem, pa i povraćanjem, činilo nam se da od nas traži nemoguće, kao da nas sprema za olimpijadu! Trčali smo do Markove stolice i nazad, pored Gradca – do Livadice; subotom na Krušikovom stadionu koji je tada bio uređen i na ponos grada - koliko krugova to se više i ne sećam i koliko skokova udalj i koliko trbušnjaka i čučnjeva, ali znam da je bilo do iznemoglosti! Uspeo je da u nas usadi da je „u zdravom telu zdrav duh“, i koliko je bilo važno u tom periodu našeg odrastanja kako nam se formira i duh i telo! Hvala mu na tome! Slet, koji se održavao 25. maja na Krušikovom stadionu, takođe smo pripremali sa našim profesorom Jankovićem, zabavljali smo se igrajući uz pesmu Afrika Simonea „Ramaya“, i naravno među drugim školama, kao gimnazijalci osećali se jako važnim!

O nama

Jednom smo pobegli sa časova - dva časa srpsko-hrvatskog jezika kod profesorke Marije! Ništa lično protiv profesorke, tako nam došlo! Slavili smo rođendan našeg druga Žunje! Na Zdravljaku! I mogao je biti bilo čiji rođendan, i mogli smo i da ga izmislimo, to uopšte nije bilo važno, to je u jednom trenutku neko predložio i prihvatili svi do jednoga!

Po povratku u učionicu, naših torbi i knjiga nije bilo, šetajući kroz hodnike saznajemo - sve pokupila razredna Tanja, odnela u nastavničku kancelariju i razmestila po kasetama ostalih profesora – pod ključ! Daje nam ih uz grdnju - „Kako to tako ostavljamo da nam to neko pokupi i odnese, zašto to nismo poneli sa sobom“.  Ko je još nosio knjige na Zdravljak!

Sutradan naravno, u učionicu dolazi profesor Mića Janković (te školske godine izabran za direktora Gimnazije) sa Tanjom, zakazuje se zajednički sastanak sa roditeljima, svi roditelji dolaze, sa njima i mi, brane nas, opravdavaju, deca su to! Svi su nas znali kao dobro odeljenje, nismo kažnjeni!

Poseban „šmek“ i atmosferu u odeljenju davali su Mioničani! Bili su najbrojniji, pristigli iz sredine u kojoj je „noćni život na Balkanu bio kao sred Pariza“, voleli su svoju Mionicu i bili vrlo ponosni na nju, voleli su da nas ugoste u njihovoj varoši gde smo često i odlazili; bili su već uveliko kulturno edukovani u njihovoj pozorišnoj trupi „Homo ludens“ koju je još kao gimnazijalac osnovao današnji reditelj Miroslav Ćiša Trifunović.

U klupi sam sedela sa Miroljubom Živkovićem Kićom, danas poznatim valjevskim advokatom. Prvi je u razredu imao digitron i donosio na pismeni iz matematike. Nismo bili „elektronska generacija“ i naša komunikacija se svodila na pisma i ceduljice (danas niko više ne šalje ni razglednice sa letovanja), te je u to vreme digitron bio vrlo važna „sprava!“ Ja sam njemu pomagala iz francuskog, ali Kića se i u francuskom jeziku uporno držao  onog Vukovog „čitaj kao što je napisano!“ I jedino tako je pamtio!

Šaputanje kod odgovaranja se podrazumevalo, tu smo svi bili solidarni - svi za jednog, jedan za sve!

O izlascima

Znalo se gde i kada, i do koliko sati, što bi mi danas rekli - znao se red!

Posle druge smene u školi, oko osam sati uveče moralo se proći kroz korzo, kultni deo grada između „Centrala“  i Biblioteke. Tačno znaš gde ćeš koga da vidiš i gde ko stoji! Pošto sam bila u Abraševićevom folkloru, sedeljke u „Abrašu“ bile su neminovne! Znalo se i gde ko sedi i čija je koja stolica! Vikendom - tada čuveni „Narcis“ sa „živom muzikom“ bio je prepun, to je poslednje gde pamtim da se u ovom gradu plesalo! Popularni fokstrot! Ponekada se stizalo i do tada čuvene Balkanije na Divčibarama! 

(U Gimnaziji organizovan doček Nove 1978.godine)

O maturskoj  ekskurziji

Bila je divna, i danas je se sećam do detalja. Vođa puta - profesor Vojislav Andrić. Sedam dana preko Zagreba i Ljubljane do Kranjske Gore, Postojnska jama, Lipice (stiglo se i u Italiju u šoping, obližnje mesto Tarvisio), Rovinj (smeštaj u Vilama „Rubin“ - tu je tek bilo vrlo „veselo“, a za trežnjenje „od nešto malo“ alkohola bio zadužen vođa puta lično), Pula, Crikvenica, Plitvice, pa dalje preko Jajca i Bihaća put Valjeva.

Imalo se šta i videti i lepo se provesti. Žao mi je što današnje generacije đaka ne znaju u kakvoj državi smo živeli, onoj od Triglava do Đevđelije! Priznajem, jesam jugonostalgičar. Kao neko ko je prema životnom putu svojih roditelja rođen i detinjstvo proveo u jednoj od bivših republika SFRJ, u višenacionalnoj sredini, ljude delim samo po dobru i zlu i nikako drugačije!

O maturskoj večeri (koje nije bilo)

Maturirali smo početkom juna 1980. godine. Nismo imali matursko veče! Valjda smo jedina generacija od osnivanja Valjevske gimnazije koja nije svečano proslavila „ispit zrelosti“. Takva vremena bila, razlog je poznat, ne bih da  ponavljam po čemu je važna 1980. godina. Uspeli smo da organizujemo drugarske večeri, po odeljenjima. Bili smo na lokaciji van grada, u „strogoj tajnosti“ sa spuštenim roletnama na prozorima i vratima – ključ u bravi! Bez svečanih toaleta i glamura, ali u dobrom raspoloženju i drugarskoj atmosferi. Lokaciju ne mogu ni sada da vam otkrijem, to je tada bila tajna i neka ostane!!!

U susret jubileju

Ove godine proslavićemo 35 godina od izlaska iz gimnazijskih školskih klupa. Radujem se, a i volela bih da vidim neka od lica koja nisam videla dugo, a rasuti su po svetu. Ne znam da li će doći.         

Osećam i žal u srcu. Rano su nas napustili neki od naših školskih drugova! Sa setom se sećam dragih nam Biljane, Milomira, Mire i mog najboljeg i druga i drugarice u razredu Peđe Ćirkovića. To su nenadoknadivi gubici za njihove porodice, ali i za sve nas koji smo ih poznavali, njihove osmehe i dobrotu!

 ***

Iako sa diplomom pravnog fakulteta, zaposlenje sam našla u obrazovanju! Namera - za privremeno, a ostala već 28 godina (porodična tradicija)! I dočekujem i ispraćam generacije učenika i profesora, imam divne kolege i saradnike, i utoliko češće se setim svojih srednjoškolskih dana, svojih drugova i svojih profesora!

Ovde sam pisala o njima jer su to zaslužili!  HVALA IM!