19.12.2015, 08:40

Ackov ili Konjski grob - nesvakidašnja priča iz Podgorine

„Nema više takvih ljudi“, kaže Ranko Petrović iz Osečine, „ili ih je premalo, da se skoro i ne vide u ovom vremenu. Moj deda Radoje i njegov brat Vladisav su osam godina na konjima proveli, projahali Srbijom uzduž i popreko, oslobađali Kosovo, današnju Makedoniju, Staru Srbiju, kako se govorilo, stizali do mora. Sa konjima su bili i u Francuskoj pa opet oslobađali Srbiju i čuvali granice nove zemlje po Sloveniji i Hrvatskoj čitave dve godine posle rata. Tek onda su došli kući. I nisu samo oni bili takvi, takvi su im bili i komšije, rođaci, niko nije hteo da bude poslednji. I sve sa konjima koje su odgajili, čuvali ih a bogami i oni su čuvali glave njima dvojici. I sačuvali.“

Mala, topla priča o ljubavi i prijateljstvu dvojice ratnika i njihovih konja započela je još dok su, kao mladići, uzgajali sa ostalim konjima i brojnom stokom njihova dva ljubimca, kobilu Ticu i pastuva Acka. Bogata porodica uglednog trgovca stokom, Ranka Petrovića, ranije kraljevim ukazom postavljanim za poslanika u Skupštini, je kupila u Rumi, tadašnjoj Austrougarskoj prelepo ždrebe kako bi činila par isto tako lepoj kobili Tici koja se izdvajala od ostalih ždrebadi. Kupljeno je od nekih Srba prečana i već je imalo takvo ime.

Po izbijanju Prvog balkanskog rata sa svojim konjima su mobilisani Vladisav i Radoje i bili među prvim vojnicima koji su došli na Kosovo polje koje je više značilo svakom Srbinu nego što to danas znači. Pričali su da nije bilo vojnika bez suze u oku zbog ponosa što su na tom svetom mestu pogibije srpskih junaka, Obilića i kneza Lazara. Prvi srpski vojnici od Kosova. Prošli su pakao Kumanovske bitke a zatim celu Albaniju. Bila je velika čast za svaki puk „koji će prvi napojiti konje na moru“ i oficiri konjičkih pukova su bili spremni da potegnu oružje jedan na drugoga zbog pravljenja rasporeda. Na kraju je to pitanje redosleda rešeno bacanjem kocke. Dva brata su tada sa svojim konjima stigli prvi put na more. Pričali su da je mnogo njihovih komšija i prijatelja iz Drinske divizije pomrlo u Lješu zbog kolere i da je tamo bio podignut veliki spomenik.

Potom je došao rat sa Bugarima a uskoro i Prvi svetski rat. Uvek sa svojim konjima, na Ceru, dolini Jadra, Mačvi, Kolubari… bivali su ranjavani, srećom lakše i oni i konji. Konji se nisu plašili fijuka i eksplozija granata i metaka i pažljivo su slušali samo svoje jahače. Nimalo nije čudno da su po ponovnom prelasku Albanije 1915. godine, srpski konjanici zaštitili svoje konje od komande saveznika, koja je tražila da se svi konji u lošem stanju pobiju i upotrebe za ishranu. A u lošem stanju po dugotrajnom povlačenju su bili skoro svi konji.

Ranko Petrović (Foto: Iz privatnog albuma)

Tada su, priča Ranko, srpski vojnici stali pored svojih konja zaštitili ih i na taj način i odbili naređenje više komande. Da ih nije bilo toliko, verovatno bi došlo i do streljanja, jer komanda je komanda. Popustila je viša komanda pa su  zajedno sa vojnicima potovarili i njihove konje i brodovima ih prevezla u Francusku. Tamo su se zajedno oporavljali i oporavili. Potom su vraćeni na Solunski front, a po probijanju tog fronta oslobodili Srbiju. Konjanici su bili brzi kao vetar. Narod ih je srpski dočekivao cvećem, a kada su stigli do današnje Hrvatske i Slovenije, nije baš svuda bilo tako. U mnogim kućama je bilo mnogo tuge jer su njihovi ukućani, naročito 1914. godine, izgubili život u Srbiji boreći se za cara Franju. I srpske vojnike su gledali sa mržnjom. Dve godine su još braća Petrovići bila na konjima čuvajući granice od Italijana, Austrijanaca i Mađara a tek potom se vratila kući. Kobila Tica se u to vreme dva puta oždrebila pa su kući stigla i dva mlada ždrebeta.

Po povratku Acko i Tica nisu korišćeni za radove, korišćeni su samo na način kojima bi uvećali svoj dobar glas i čast svojih vlasnika. Na praznike ponosna braća bi ih jahala do crkve i nazad ili do svojih prijatelja. Posle izvesnog vremena, samo bi ih vezivali iza fijakera ili čeza koje bi vukli drugi konji. Dogodilo se jednom, da su posle posete svom ratnom drugu iz obližnjeg sela Krivaje, potegli pištolje na njega saznavši da je on svog konja sa kojim je bio u ratu, prodao.“Prodao si svog ratnog druga koji ti je toliko puta život spasao“, besneli su braća Petrovići u domaćinovoj kući i više nikada nisu otišli kod svog, do tada bliskog prijatelja. Niti su njega više pozivali niti primali. Svoje konje su i dalje negovali i čuvali sa puno pažnje. Kada bi se neki od njih razboleo, išli su po tada najpoznatijeg marvenog lekara za konje, u Lešnicu, dovodili ga i nesebično plaćali kako bi ih izlečio.

Jednog leta je neki mladi vo, kako kažu, nehotice ubo rogom kobilu Ticu. Bežeći od straha i bolova, pala je i uginula u njihovoj njivi, kako su smatrali, odabrala je mesto gde želi da bude ukopana. Tako su i uradili, a nesrećnog vola, koji je nehotice ubio kobilu od smrti, je spasila samo smirujuća reč starijih. Pa ipak, nije mu moglo biti oprošteno, odmah je prodat jer ga nisu mogli ukućani da gledaju bez prekora i mržnje zbog učinjenog dela.

Ostao je samo Acko u životu još nekoliko godina. Ni iskusni lekar iz Lešnice nije više mogao da se bori protiv godina koje su ga savladavale. „Kada je uginuo, Vladisav je hteo da ga sahrani u porodično groblje, priča Ranko. Samo je opomena seoskog sveštenika „da marvi nije mesto u groblju sa ljudima“ i da neće nikog opojavati od Petrovića po smrti, ako se budu hteli da sahrane u istom groblju, dovela do toga da Acka sahrane nekih pedeset metara dalje. Vladisav je svom konju podigao i spomenik pa je to mesto nazvano Ackov ili Konjski grob. Nalazi sa na starom i prekom putu od Osečine ka Gornjem Crniljevu, koji počinje kod velike trafo stanice u dolini Lovačke, i makadamom se ide nepuna dva kilometra. I danas stoji i svedoči o velikoj i nesvakidašnjoj pažnji i ljubavi koju su međusobno gajili.

Ackov ili konjski grob (Foto: Iz privatnog albuma)