Đuja Stefanović pored svoje tezge (foto: Đorđe Đoković)
20.06.2014, 12:53
Slabo se ceni ručni rad
Petak, pijačni dan... Gužva je na staroj zelenoj pijaci, pazari se povrće, voće, stigle su i kajsije. Kupci su uglavnom usmereni na zeleniš, pa u žurbi retko ko zastane pored tezge sa ručnim radovima. Na ulazu u pijac prava etno izložba.
Iako će još malo napuniti osamdesetu, Đuja Stefanović i dalje hekla i veze. Ručni rad joj čini zadovoljstvo, a na pijac dolazi iz nužde.
- Ne bi baka ovde stajala da može da živi od penzije. Radila sam kao kuvarica u Slogi, primam 14.000, pa moram da se snalazim. Ali kupaca nema mnogo. Nije razlog samo besparica, mislim da ne cene mnogo ručni rad – kaže Đuja, koja je kao i većina njenih prijateljica i rođaka naučila da hekla i veze još kao devojčica.
Ručni radovi na pijaci (Foto: Đorđe Đoković)
Na njenoj tezgi su miljea i stolnjaci različitih boja i dezena. Koštaju od 250 do 1.500 dinara, zavisno od veličine. Baka Đuja je vredna, pa kaže da joj je za jedan veći heklani stolnjak treba samo sedam dana da ga uradi. Ređe veze jer joj je vid slabiji. U tome je veštija njena komšinica sa susedne tezge. Svetislava Kušaković ima 70 godina, a razlozi zbog kojih svoje penzionerske dane provodi na pijaci su isti.
- Primam porodičnu penziju od 10.000 dinara. Na pijaci se slabo zarađuje, ali je od ovog posla nekada moglo da se živi. Obilazila sam vašare po Srbiji i zarada je bila dobra. Sada se ručni rad slabo ceni, a konac je jako skup – kaže Svetislava.
Ove penzionerke se trude da svojim rukama zarade dinar više kako bi obezbedile osnovnu egzistenciju, ali istovremeno se bore da ručni rad i dalje bude prisutan, kao neizostavni deo srpske tradicije. Nisu one jedine, u zimskom periodu se na pijacama mogu kupiti štrikani džemperi, čarape, šalovi, kape. Kupiće onaj ko ume da ceni kvalitet i uloženi trud, ako već sam ne ume da štrika, jer je sve manje žena koje slobodno vreme provode uz igle, heklicu, konac, vunu... U Srbiji postoji niz etno-udruženja koja svojim nastupima, izložbama, festivalima ukazuju na umetničke vrednosti ručnih radova i važnost očuvanja tradicije i kulture. Da se ne zaboravi!
