11.01.2016, 14:58

Ono što niste znali o košarkašima Metalca

Nakon uspešno odigrane utakmice protiv Igokeje, dvojicu naših košarkaša pozvali smo na razgovor kako bismo im čestitali. To je bio povod da sa njima razgovaramo o praznicima, delovima njihovih života o kojima malo znamo, jer su u prvom planu njihovi zapaženi rezultati, koje ostvaruju. Ko su u ekipi strastveni ribolovci? Zbog čega se bave košarkom? Gde žele da zaigraju? Ko svira frulu? Pročitajte u nastavku teksta.

Kolubarske: Gradovi iz kojih dolazite važe za gradove košarke, naročito Čačak, velika košarkaška imena su došla iz tog grada.

Miloš: Počeo sam sa osam godina u Čačku, kod Ratka Jokića, u školi košarke “Yu32”, to je najbolja škola košarke u Srbiji. Igrao sam do osamnaeste godine za ekipu “Mladosti”, zatim dva meseca u “Borcu”, posle toga “Radnički” u Kragujevcu.

Nikola: Najveća greška mi je bila to što sam kasno počeo da treniram, sa osamnaest godina. To je bilo spontano. Sreten Đurić me je sreo na ulici i pozvao me u moj prvi klub, nikada verovatno ne bi počeo da igram. Promenio sam četiri trenera. Sa Vladom Đokićem sarađujem evo već četiri sezone, dve u “Slobodi” u Užicu, evo dve ovde, dobro se poznajemo i zato lepo sarađujemo.

Kolubarske: Miloše, iz grada košarke (Čačka), došao si u grad Miloša Teodosića da igraš, u klubu u kome je u tom momentu bilo najviše Užičana. Kako si se osećao?

Miloš: Lepo si primetila. Ali nisam se osećao ugroženo, jer je bilo i Čačana. Majstorović, Protić, Todorović su već tada igrali. I Jošilo je neko vreme živeo u Čačku.

Nikola: Čačak više neće biti grad košarke ako mi (Metalac), nastavimo sa ovakvom košarkom.

Kolubarske: Postoji legenda da Čačani pre svake utakmice stave ruke u Moravu kako bi ih lopta slušala, ima li u tome istine?

Miloš: Da, čuo sam za to, ali moram priznati još nisam probao.

Miloš Janković pod košem Cedevite (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske: Nikola, da li u Užicu isto primenjujete u reci Đetinji?

Nikola: Nisam, meni ništa ne pomaže, mogu ovde da probam da stavim ruke u Gradac.

Nikola Jevtović pod košem Zadra (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske: Kada pominjete Gradac, obilazite li lepote našeg grada?

Miloš: Da, uživamo u šetnji uz Gradac, idemo celom dužinom, bili smo na Vajatima. Čak smo i pecali.

Nikola: Jeste da imamo malo slobodnog vremena, ali pored košarke najviše volim da pecam, uglavnom pastrmku. Za mene ne postoji bolji odmor nego u prirodi. Izgubim pojam o vremenu i umoru. Kako bi se žargonski reklo “restartujem se” u prirodi, ne osećam umor čak ni na kraju sezone. 

Kolubarske: Već dugo ste u Valjevu, oko dve sezone, da li vam je boravak u našem gradu dosadio?

Miloš: Nadam se da ćemo izboriti plasman da budemo peti ili šesti. Da igramo Evrokup. Za to su se izborili momci prošle godine. Svaki igrač u ekipi bi voleo da ostane još godinu da to osvoji, jer je to bitno iskustvo.

Nikola: Metalac je sada izrastao u jedan ozbiljan klub, san svakog igrača u Srbiji je da igra za Metalac, ako ne igra u Zvezdi ili Partizanu. Znamo svi kakvi su uslovi u klubu, za koje je  zaslužan Boško Đukanović, bez njega ne bismo uspeli ništa, naravno tu je i Vlada Đokić, koji je posle dugo godina konačno sortirao pravu ekipu, napravio pravi tim.

Nikola Jevtović, Miloš Janković i Đurđa Damnjanović (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske: Stekli ste prijatelje u našem gradu, koji nisu vezani samo za košarku?

Miloš: Upoznali smo prijatelje u kafićima u kojima volimo da se družimo posle treninga, iz Sport kafea i Hacijende.

Nikola: Zaista svi prijatelji dolaze da nas podržavaju na utakmicama. Maleš (Nikola Malešević prim.aut.) nas je napustio i posebno je bilo teško prijateljima iz Sport kafea. Dosta smo se družili.

Kolubarske: Ljubičić i Protić, nekadašnji igrači Metalca, nedavno su sa MZT-om gostovali u Valjevu. Ljubičić je istakao da mu je teško da igra ovde, jer doživljava Valjevo kao drugi dom. Kakav je bio taj susret? Da li biste se vi isto osećali?

Nikola: Verujem da je njima sigurno bilo teško jer su lepo vreme proveli u Valjevu. Ali meni bi bio veći motiv da igram, jer dobro poznajem ekipu u kojoj sam igrao.

Kolubarske: Vaš tim je smešten na više lokacija. Da li se posećujete i kakvo je druženje u cimerskim uslovima?

Nikola: Ja živim u hramu, u Tešnjaru. Ne posećujemo se dovoljno vremena provodimo zajedno na treningu, tako da samo odmaramo.

Miloš: Ja sam u Vuka Karadžića. Imamo normalne uslove i sve što nam je neophodno za odmor.

Kolubarske: Igrači smešteni u Tešnjaru mogu se pohvaliti mestom boravišta, imajući u vidu da su vam sva mesta za izlaske “ispred nosa”. Izlazite li po kafanama? Jedete li “kod Brke”?

Nikola: Kod Brke idemo obavezno, on je naš dobar drugar. Izlazimo u Tešnjar, mada ne toliko često. Koliko nam obaveze dozvoljavaju.

Miloš: Izlazimo u Tešnjar 23, desi se da odemo i u Tridesetdvojku, u Sport kafe, Hacijendu, nekad i u Prezident.

Kolubarske: Kako provodite slobodno vreme?

Miloš: Uglavnom nalazimo način da se što bolje odmorimo. Neko ide u rodni grad, da obiđe porodicu. Igrači koji imaju devojke koje studiraju, odlaze u Beograd da ih posete. Bublja (Nikola Jevtović prim.aut.) ostaje u stanu da gleda filmove.

Nikola: Šetam do Vajata, do Konjičkog kluba. Idemo kod našeg dobrog prijatelja Mana Vukosavljevića, koji drži ribnjak.

Nikola Jevtović i Miloš Janković (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske: Šta vam nedostaje u Valjevu da bi bio bolji grad?

Nikola: Dobra hala. Ali ima najlepšu okolinu, Valjevci nisu ni svesni šta sve imaju. Manastir Lelić, Ćelije, tamo šetamo često, Divčibare. Nisam verovao kada sam upoznao ljude koji žive ovde, a nikada nisu bili na Vajatima.

Kolubarske: Kako izgleda jedan radni dan košarkaša?

Miloš: Ustajemo rano već oko osam sati, jedemo u pekari, sa nogu. U pola deset, imamo trening u teretani sat vremena, zatim u hali.

Nikola: Već je tada vreme za ručak, popodnevni odmor do 16 časova, onda pripreme za večernji trening u hali od 18 do 20 časova. Na večeru idemo svi zajedno i nakon toga smo raspoloženi samo za odmor kako bismo se odmorili za naredni dan. Ukoliko nismo preumorni igramo Counter-Strike igricu zaboravimo probleme, a i mi smo detinjasti. Da nismo takvi možda bismo poludeli.

Kolubarske: Kakve su devojke u Valjevu?

Miloš: Imam devojku, ali primećujem da su Valjevke jako lepe. Kao svim mladićima i nama prija žensko društvo. Primetio sam da sve Valjevke imaju gustu kosu.

Nikola: Valjevke su jako opuštene, za razliku od Užičanki.

Kolubarske: Na Miloševo inistiranje razgovor o devojkama u Valjevu, zamenili smo pričom o muzici.

Miloš: Ja mnogo volim muziku. Slušam sve vrste muzike, naročito instrumentale gitare. Žao mi je što ne sviram nijedan istrument, kupio sam frulu na Zlatiboru i bezuspešno učio. Muzika doprinosi boljoj igri.

Nikola: Beogradski sindikat slušam veći deo života. Volim hip-hop. Nije me sramota što znam i narodnu muziku, jer je to muzika koja se sluša u noćnim izlascima.

U sutrašnjem nastavku intervjua između ostalog saznajte kakvi su navijači Metalca, šta smatraju zaštitnim znakom našeg grada, kakve rituale pred utakmicu praktikuju, šta žele čitaocima u 2016, kako su dočekali Novu godinu.