24.01.2016, 09:36

Stapar i tabarka za pečenje rakije u „rođačkim vezama“

Imena naših sela imaju imena uglavnom po karakterističnim delovima reljefa u svom ataru, imenima jakih izvora, šuma ili po nekoj izuzetnoj steni ili nečem drugom što je bila poznata odrednica pored ustaljenih puteva. Takav je slučaj sa selom Stapar.

Stapara ima više u Srbiji i dalje u slovenskom svetu a nama su najbliži užički i Stapar u Bačkoj. Poznato je da su lovci iz ovih sela prvi uspostavljali međusobne kontakte, pokušavajući da pronađu niti iz prošlosti, misleći da su iseljavanjem njihovi preci nosili ime svog sela i davali ga novom po osnivanju. Zajedničko ime nije proisteklo iz zajedničkih predaka kako su mislili,  već po nečem drugom. Stabar je, u dalekoj prošlosti, označavao izuzetno veliko šuplje stablo i reč se izgovarala sa pomerenim akcentom na prvom slogu. Do skorijeg vremena znalo se za nekoliko pravih džinova među preostalim ogromnim stablima kao što je bila „Srasla bukva“ u ataru Planinice na putu prema Suvoboru. Još poznatija je bila „Šarena bukva“ na Boranji, na putu iz Krupnja prema Loznici, oborenoj posle Drugog svetskog rata. Izgleda da je sama imala preko sto kubnih metara ogrevnog drveta. Bile su to, pa i danas ostale, poznate odrednice na putu iako tih stabala odavno nema.

Na poznatom putu od Valjeva prema dolini Jadra u ataru Stapara, stajalo je dugo, očigledno veliko i od starosti oštećeno, šuplje stablo, stabar. Glas B se vremenom zbog razvoja jezika neminovno pretvorio u glas p pa je od reči stabar, nastao stapar i tako delu starog naselja ili potpuno novom, dao i svoje ime. Jednostavno, postala je poznata odrednica, „do Stapara, kod Stapara“ na putu kojim se često prolazilo.

Malo stariji čitaoci pamte da se u Srbiji kao i svuda po svetu, za pranje odeće, posteljine i drugih tkanina koristio ceđ, prirodni deterdžent kojeg je zamenio veštački sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Pravio se tako što se u vreloj vodi kuvao pepeo koji se čuvao u šupljim bukovim panjevima, stabuljama. Takvi, kraći šuplji panjevi, su postavljani često u sama izvorišta kako bi se u njima sačuvalo više vode pa su i one isto tako nazivane stabuljama ili stublinama. Stabar je bio očigledno najvećeg prečnika a zatim su sledile stabulje pa stubline. Bukovo drvo, poznato je, ako se nalazi neprekidno u vodi, skoro da ima neograničen vek trajanja a nimalo ne utiče na kvalitet vode.

Ove reči, stabulja i stabar, vode nas ka stabarci, kako se nekada nazivala današnja tabarka. To je deo kazana u kome se rashlađuje iz prevrelog voća, uglavnom šljiva, izdvojena pod jakom vatrom, rakija. Tabarka se dugo pravila isključivo od šupljih stabala bukve. Tražio se veliki, šupalj trupac, odozdo se zatvarao da voda ne ističe, ako već prirodno nije bio zatvoren,  i u njega je postavljan dosta primitivan aparat za destilaciju. Vremenom je slovo s nestalo pa je od stabarke ostala samo tabarka. Zanimljivo je, da je od stare arapske reči „alambika“, kojom su Turci označavali uređaj za destilaciju alkohola, pretka današnjeg kazana, nedokučivim razlozima postao lampek, naziv koji se i danas ponegde koristi. Današnji Staparci peku dobru rakiju uz pomoć odličnih kazana valjevskih kazandžija i ne slute da im je i ime sela u „rođačkim vezama“ sa omiljenim poslom.