11.02.2016, 16:35

Imao sam veća očekivanja od Malog nego od Smaragdnog Bude

Dopisnik Politike iz Valjeva Budimir Budo Novović početkom januara otišao je, kako u njegovoj matičnoj kući rekoše, zasluženu penziju. Ova zakonska prinuda bila mi je direktan povod da sa Budom napravim intervju o njegovom novinarstvu i počecima, o dolasku u Valjevo, o tome da je „lepo obavezno”, da se može biti novinar, a ne valjati se u blatu... 

Pred odlazak u penziju Budo Novović je napisao „ličnu ispovest” u Politici, tekst zanimljivog naslova "Ponovo bih s orkestrom na pedale", u kome je na svoj, specifičan, način opisao vreme dolaska, boravka i odlaska iz Valjeva i doba novinarstva. Budo Novović je spakovao kofere, koje je spustio tamo gde mu je danas mesto, ali sam sigurna da mu je kompjuter sa folderom - tekstovi pri ruci.

Kolubarske.rs:Tekst “Ponovo bih s orkestrom na pedale” u “Politici” ili, kako bih ja rekla, “ispovest” novinara koji nikada neće otići u penziju i pored toga što ga je zakon oterao tamo gde ne pripada, počeli ste stihovima Matije Bećkovića – “Kad dođeš u bilo koji grad”. Da li je Valjevo bilo koji grad?

Budo Novović: Kada sam prvi put došao u Valjevo, nije mi stao sat niti je to bila ljubav na prvi pogled. Spontano i bez bilo kakvih razgovora pali smo, vrlo brzo, jedan drugom u zagrljaj koji i dalje traje.Tako nešto događa se samo u posebnim, a ne nikako, u bilo kojim i tamo nekim gradovima. Za divljenje je koje su i kakve intelektualne, duhovne kao i gromade iz sveta kulture, nauke i sporta gazile njegovu kaldrmu. Od njihovih biografija i dela Zdravko Ranković je napravio “Valjevsku Britaniku”.Takvu ličniu kartu, skoro da nemaju, ni u jednom gradu u Sbiji, pa ni negdašnjoj Jugi. U bilo koji grad se obično dolazi na brzinu, službeno, u sud, na buvlju pijacu i to sa jede strane i preko jednog mosta. U Valjevu su otvorene kapije na sve četiri strane sveta, a može se preko Divaca i iz vazduha. U Valjevu svakog proleća i dalje redovno doleću laste, u bilo kojim drugim gradovima, neka to provere. Nisam siguran!

Kolubarske.rs: Prvi pogled na Valjevo bio je sa prozora Radio Valjeva. Da li to znači da je Radio Valjevo prvo mesto u koje ste ušetali, mesto gde ste osetili miris i ukus novinarstva?

Budo Novović: Može se reći. U toj kući sam zagrizao žurnalističku udicu. Iamlo se od koga učiti i ugledati. Zbog ograničenog prostora podsetiću samo na neka imena: urednika i direktora Zorana Tripkovića, novinare Jordana Ivanovića, Zdravka Rankovića, Anku Šupić, Ljiljanu Kecojević, Slobodana Rakovića, Branka Vićentijevića, Živorada Jankovića, vrsne ton majstore i montažere: Radovana Mišovića, Budu Đurđevića, Leku Markovića, Milijana Dimitrijevića, Miću Paramentića. Za kvalitetan radijski govor i ispravnu dikciju bili su zaduženi spikeri voditelji Milica Javenska, Zoran Stanojević, Radmila Novaković. Teleprinter koji je uz nepodnošljivu buku bio na raspolaganju ovoj radio stanici imale su samo vojska i policija. Bleki Savić, mnoge je tada obučio, naravo i mene, kako da koristimo ovu tvrđavu za daljinsko slanje informacija. Iako nije postojala klasična novinarska škola pri ovoj medijskoj kući stasala su mnoga žurnalistička imena od značaja za Valjevo pa i Srbiju. Početkom devedesetih godina prošlog veka prvi gradski, bolje reći narodni Radio Valjevo, pušten je niz Kolubaru. U mrežu privatizacije ulovili su ga pecaroši iz Beograda. Ni vidovite Zorka, Branka i ostale Vange, ne mogu pouzdano da predvide šta će sa njim, koliko prekosutra, biti.

Kolubarske.rs: Kada sam počela da radim kao honorarni saradnik u Radio Valjevu viđala sam Vas svakodnevno i dugo sam mislila da ste jedan od urednika Radio Valjeva. Delovali ste ozbiljno i strogo. Kada sam saznala da niste i da ste dopisnik Ekspresa bila sam iznenađena. Međutim, bili ste urednik, ali Omladinskog programa ili Omladinskog radija.

Budo Novović: Bio sam urednik omladinske emisije “Idemo dalje” koja je bila vrlo slušana i popularana. Pre mene mladima i njihovim interesovanjima bavili su se Jordan Ivanović i Živorad Janković. Koncept emisije “Idemo dalje” bio je drugačiji i oslanjao se na iskustva tadašnjih kultinih radio emisija “Niko kao ja”, Radio Indeks i “Zeleni megaherc”. Kroz “trčeću” redakciju ove emisije za šest godina prošlo je više od 150 strudenata, srednjoškolaca, osnovaca i drugih mladih ljudi. Planovi su bili da Omladinska redakcija bude temelj za zidanje drugog programa Radio Valjeva. Šteta što je ta ideja obelodanjena u vremenu nepodnošljive novinarske sujete, neznanja, neambicioznosti i zavisti dok je lokalna vlast imala mnogo prečih poslova. Počelo je višestranačje.

Budo Novović i Darija Ranković (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske.rs: U Valjevo ste došli “na malo”, ostali ste na taman ili na previše?

Budo Novović: Ja sam u Valjevu živeo poput biljke KASARONJE čije je stanište isključivo na prostoru Skadarskog jezera. Ima jestive plodove po ukusu slične kestenu. Međutim, iako živi u vodi potrebno je da padne kiša da bi donela rod. U gradu na Kolubari, nebo, ali ne samo ono, bili su mi naklonjeni. Bio sam uvažavan, poštovan, ali i kada to treba zalivan veštačkom kišom. I to je jedan od razloga zbog čega sam toliko zatrajao u ovom gradu u koji sam iz Titograda stigao preko Beograda. Inače, iako mi je savršeno jasno da je rezultat svakog pređenog puta njegov kraj, ja i dalje nemam ideju, kako da se sa Valjevom rastanem. Neko će morati da popusti!

Kolubarske.rs: Za Vas kažu da imate fine manire, manire pravog Crnogorca. Za mene su to maniri dobro vaspitanog čoveka i nekoga ko poštuje i ceni ljude. Da li ste se ikada pokajali što ste prema ljudima bili fini i da li Vam je finoćom uzvraćeno?

Budo Novović: Pohvale i podrška ne koštaju ništa, a svakome znače mnogo. Biti fin nije, bar u mom slučaju, propisana norma, već nešto što se stiče rođenjem i učvršćuje doslednim kućnim vaspitanjem, a kasnije to odabere za životni stil. Nisam samo ja fin, u to me razuverio stariji kolega Miloš Jevtić, autor poznate edicije “Ogledi” u čijih 208 knjiga je smestio oko 800 najmarkantijih ličnosti iz druge polovine 20. veka. Na moje pitanje ko mu je bio najstariji sagovornik kazao je da kada je on imao 60 akademski slikar Marko Račić je ušao u 103 godinu.Tokom razgovora slikar je novinaru grdno zameruo to što nije bio na otvaranju njegove samostalne izložbe 1903. godine u Beogradu. Jevtić mu se za taj “previd” učtivo izvinio iako je rođen 1936. godine. Hrabri to što je u vremenu hipokrizije i poremećeninih sistema vrednosti, ipak, finoća sve primećenija.

Kolubarske.rs: Imali ste privilegiju, kao ni jedan novinar u Valjevu, a čini mi se da ste se vrlo vešto sami za to izborili, da više pišete o pozitivnim stvarima, o uspesima i dostignućima običnih jednostavnih ljudi, koje ne primećujemo, o mladim talentovanim sugrađanima…, a manje o onome što neki zovu “valjanje u blatu”.

Budo Novović: Na vreme sam shvatio da mnoštvo sitnih kapi stvara moćne vodopade. Među tim kapima puno je pravih bisera čiji se talenti, graditeljski rezultati, upornost i ideje naprosto teško vide. Uvek sam imao veća očekivanja od Malog Bude iz Zlokućana ili iz Pričevića nego od Smaragdnog bude iz Bankoka. Kada sam to razumeo u širokom krugu sam počeo da zaobilazim svakorazna “valjanja u blatu” koja su postala omiljeni sport domaće političke elite i njihovih pratilaca.

Kolubarske.rs: U tekstu ili “ispovesti o Valjevu i novinarstvu” napisali ste “da ovde nisam bio, ne bih se, najverovatnije, nikad u životu sudario s vatrogasnim kolima – i ona i ja išli smo službeno na događaj”. Ispričajte šta se desilo.

Budo Novović: Tog popodneva, ne mogu precizno da se setim datuma, na mestu suvozača u mom “ranou kampusu” sedeo je kolega Branko Puzović, dopisnik “Večernjih Novosti”. Dobili smo dojavu da je u Gradcu u porodičnoj kući Novakovića, sezonski radnik iz Rumunije, usmrtio dvoje ukućana, a da bi prikrio zločin podmetnuo je požar. Pre novinara na lice mesta su stigli, pored policije i hitne pomoći, i vatrogasci. Kada su se vatrogasci vraćali ja sam sa kolegom žurio ka licu mesta i na jednom uzanom delu puta njihova kola su mi sa branikom, kao mačetom, zasekla lim na prednjim vratima automobila. Srećom niko nije bio povređen. Na ptanje šta uradi čoveče, vatrogasac je samo kratko kazao da se on “vraća sa službene intervencije” i nastavio je put. Tek trećeg dana nakon ovog događaja, na kome nisam bio rekreativno već takođe službeno, shvatio sam kakve sve rizike nosi novinarski posao. Ni na kraj pameti mi nije bilo da vtrogasce teretim, a popravku kola, osim mog džepa, pomogla je i kuća u kojoj su bila osigurana.

Upravo ovih dana, čujem, priprema se okupljanje za neku novu „veliku valjevsku priču”. Bio bih presrećan da ona delimično bude slična onoj iz vremena kad je domaćin grada bio Dušan Mihajlović.

Kolubarske.rs: Vaš novinarski stil je poseban i prepoznatljiv. Tekstovi nisu hladni, imaju dušu, nateraju suzu u oku, uzdah, izmame osmeh. To je posebna veština, možda i dar, ali mislim da je pre svega to što volite ljude. Sećam se Vašeg teksta i naslova – „Kad izgori dokaz, mora li i čovek” ili  „Čija su naša deca”.

Budo Novović: Jaki, neobični, sugestivni, dirljivi, ponekad i provokativni, karakteristike su naslova koji su se kočoperili nad mojim tekstovima, pričama i izveštajima. Oni služe za dodatno učvršćivanje veze između sagovornika, događaja i čitaoca. Iako je otisnut u “Politici” pre četiri godine naslov “Kad izgori dokaz, mora li i čovek” skrenuo je pažnju najšire javnosti. Povod za tekst bila je moja poseta slepom mladiću Milanu Đuriću, studentu Fakulteta političkih nauka rodom iz Valjevske Kamenice. Posetio sam ga u sobi na četvrtom spratu studenskog doma na Karaburmi u Beogradu u kojoj je stanovao sa svojim pratiocem majkom Brankom. Njegova priča u kojoj su pomešani tuga i optimizam, čini se, najviše je ganula reprezentativce i rukovodstvo Vaterpolo saveza Srbije, koji su iz sopstvenih novčanika prikupili hiljadu evra i uplatili Milanu kao prvu pomoć. Letošnji naslov „Svetlost za MIlana” kao da je imao nešto proročansko u sebi, jer su se prognoze posle nedavnog povratka sa pregleda u Moskvi, pokazale vrlo optimističkim. Pažnju javnosti skrenuo je i naslov „Aplauz u Valjevu suze u Nici”, koji je nastao pre dve godine posle promocije Unicefove Monografije o jednom od najvećih baletskih igrača u svetu Miloradu Miškoviću. On je čvrsto obećao Valjevcima da će doći u rodni grad na promociji Monografije, ali bolest je bila jača zbog čega je bio očajan. Njegove suze prilikom telefonskog razgovora i izvinjenja zemljacima slutile su nešto strašnije. Nepun mesec kasnije svetske agencije su javile da je u Nici prestalo da kuca srce svetskog princa baleta. Bilo je još pogođenih  naslova, poput „Zvono koje nije pristalo da bude top”, “Ukidanje Direkcije kao novi zemljotres”, “Dve gajbe piva za spas sela”, “Slava na dnu jezera”, “U prisustvu knjiga manje se laže”... Jedan naslov čak je, po nekim procenama, mogao da dovede do velikih nevlja, a glasio je “Bin Laden sa Kolubare”. Naime, Predragu Vuletiću prvaku Liberalne stranke bilo je dopušteno da na kratko pogleda svoj policijski dosije. Primetio je da na fascikli, u kojoj su stajale njegove karakteristike i podaci praćenja, piše - Međunardoni terorizam. Samo koji mesec kasnije u Njujorku se desio zastrašujući napad Bin ladenovih jurišnika.

Budo Novović (Foto: Đorđe Đoković)

Kolubarske.rs: Da li ste se ikada našali u situaciji da morate da pišete o nečemu ili nekome, a da to ne želite? Da dobijete preporuku po principu – „‘ajd napiši, šta te košta“, uz obavezno blago tapšanje po ramenu.

Budo Novović: Na sreću toga je bilo malo ili nimalo. Ne može se svakom ni ponuditi tako nešto, a još manje uz „tapšanje po ramenu". Podeliću  sa vama samo jedno loše iskustvo, a to je da su mi početkom devedesetih, tada sam radio u „Politici ekspres", tražili da napišemj nešto loše i ružno o Dušanu Mihajloviću, što sam ja naravno odbio. U centru pažnje bila je imovina tadašnje Omladinske i još nekih društvenih orkanizacija u Ho Ši Minovoj ulici u Beogradu. Otimačima te imovine Dušan je bio smetnja, pa je traženo od mene da mu nađem neku mrlju ili glupost, koje bi koristili u obračunu sa njim. Rekao sam im da tako nešto niko ne može iskopati, a ponajmanje ja. Bili su uporni tražeći to od mene i trajalo desetak dana, a moje uporno odbijanje je završeno tako što sam ponudio otkaz. Uredništvo otkaz nije prihvatilo, ali su i odustali od suludog zahteva. Inače, pritisak je vršio čovek koji je zbog onih na čijem spomeniku piše Zašto? robijao deset godina. 

Kolubarske.rs: Mislila sam da preskočim ovo stereotip pitanje – šta mislite o valjevskom novinarstvu danas. Ali sam odlučila da Vas ipak i to pitam, zbog onih koji će ovaj intervju pročitati za pedeset godina, a sigurna sam da neko hoće.

Budo Novović: Samo informisan čovek je u stanju da kvalitetno misli i donosi valjane odluke. Ova maksima za najveći broj valjevskih novinara bila je i ostala vodilja u radu. I pored toga što odavno nisu vlasnici svoje sudbine oni se otimaju i rade. Ne ide to lako, ali taj gemišt koji prave nije za prosipanje. Sreća je to što delaju u gradu i sredini u kojoj se još uvek ceni javno napisana i izgovorena reč. U protivnom, sve bi spalo, kao u velikom broju srpskih gradova, na razglasne stanice i zidne novine. Lokalne televizije, bez obzira na oskudnu sopstvenu produkciju, imaju programe sa kojima nisu ispod nivoa većine prestoničkih. Veliko osveženje i ohrabrenje predstavlja nekoliko elektronskih novina i sajtova koji špartaju po valjevskoj svakodnevici. Inače, da se kojim slučajem organizuje neko srpsko novinarsko prvenstvo, Valjevo bi zasigurno, moglo da sastavi odličnu reprezentaciju. Problem ne bi bili ni selektor niti trener. Odavno, skoro niko, od ovdašnjih piskarala ne ulazi za šank. Svi su mortus trezni!?

Kolubarske.rs: Zašto bi ponovo s orkestrom na pedale?

Budo Novović: To zapravo nije nikakav orkestar na pedale, već nedovršene priče, druženja, promišljanja, posmatranje jeseni u Brankovini, odsedanja u “Generalštabu” na Desankinom trgu, tumaranja po povlenskim maglama i vedrinama, lajkovačkom i barskom prugom, lajanje na zvezde. To je sigurna kuća od informatičke mećave, svakoraznih otuđenja, loših navika i futurističkih nakaza. To društvo, ako vas prihvati, prvo što će nekoga da nauči je kako da drži glavu iznad vode. Objasniće da je ravnodušnost gora od mržnje, da oni koji znaju da vole ništa drugo ne bi trebalo da rade u životu. Cenim, da bi me ponovno “sviranje”u orkestru na pedale kandidovalo da postanem, makar, fusnota u jednom veremnu Valjeva, Kolubare i brda!

__________________

Budu Novovića poznajem skoro 30 godina i nebrojeno puta smo bili zajedno na zadatku. Budo Novović se nikada nije ponizo pred velikim imenima, niti se uzvisio pred malim i nepoznatim. Budo Novović ima stav, ali nikada ne pametuje. Moram i ovo da zapišem da se zna - Budo Novović je među retkim novinarima koji nosi italijanske cipele. Budo Novović je Novinar. Nikad penzioner!