Miodrag Mile Petrović (foto: Đorđe Đoković)
29.08.2016, 09:11
Putuj kapetane
Miodrag Petrović, akademski slikar sa reputacijom, profesor, vaspitač, pedagog, dobri duh ubske varoši, pokretač i utemeljivač Likovnog udruženja „Spektar“, blagorodan i tankoćutan, ostavio je kičicu i boje, svoje mile i drage, Kostu, Božicu, Komicu, i zaputio se tamo gde će ga dočekati većina njegove bivše klase, među kojima su i Milić od Mačve i Momo Kapor. Pretpostavljam da onaj, tamo gore, priprema jednu veliku nebesku izložbu i zato ga pozvao, jer bez Mila to ne bi moglo.
Slikao je tamnavske sutone i zore, ljude i predele, udžerice i plotove, stare hanove u kojima je jedini prepoznao prošlost, istoriju i legendu, a mi jedva čekali da nam se sklone sa očiju. Slikao je valjevski Tešnjar, koji se proširio po celoj Srbiji, a nijedan Vukov sabor u Tršiću nije mogao početi dok ga Mile ne bi uramio.
Jednog leta, sa svežnjem mediteranskih akvarela pod rukom, ušao je u jedan primorski muzej, a odatle izašao kao počasni građanin Perasta, grada starih kapetana, i tako je otpočela i njegova duga plovidba morima, snovima i oblacima.
Posle sveke izložbe reći će: idemo dalje; kad je postao slikar pogorelac, kad je cela galerija stradala u požaru, prkosno i odlučno kazaće: idemo iz početka. Jedne prilike reći će: najbolje sam slikao u početku, publika me razmazila. I dok je za druge novi početak muka i pokora, za njega je to bio novi izazov, nova avantura, novo putovanje i tada se osećao onako – taman.
Miodrag Petrović, dobitnik nagrada u onoj velikoj državi, u sećanjima sugrađana ostaće kao naš, domaći slikar, jer mislim da u ovoj varoši nema kuće koja ne drži bar jednu njegovu sliku i kad god pogledate u nju, setićete se velikog majstora i tako ga čuvati i voleti.
Pamtiću ga dok mi pokazuje nova platna, dok sviruckajući popravlja bravu na kamp prikolici, po izreci da „nema čamca koji ne propušta vodu“. Nikad nije naučio da pliva, a tolika leta je proveo u čamcu i tolikima pomogao da izađu na drugu obalu i zapute se stazama umetnosti i stvaralaštva. Pamtićemo ga po tome što je celim njegovim bićem isijavala nečija izreka: vedroga neba i ljudskoga lica nikada se neću nagledati.
Našpanuj platno, majstore, anđeli će ti mešati boje. Bio si poštovan i slavan ovde, pa ni tamo ne može biti drugačije. Volimo te i tugujemo. Putuj kapetane!