19.02.2017, 09:38

Milan Terzić Baron (1944 – 2017)

Umro je Milan Terzić Baron (1944), nekadašnji valjevski gimnazijalac, dugogodišnji producent Sportskog programa RTS-a. Valjevski ambasador u Beogradu proneo je ime Valjeva širom Evrope i Sveta.

Komemoracija će sutra biti održana u Beogradu, a sahrana u Valjevu.

 

Iz Revije Kolubara prenosimo tekst, iz novembra 2004. godine, pokojnog novinara Zorana Tripkovića o Mići Baronu.

 

Priča o producentu Sportskog programa TV Beograd - Milanu Terziću Baronu

Preko hiljadu sportskih TV prenosa

 

Od nastanka novog medija u našoj zemlji – televizije (1958), Valjevo je imalo izuzetne pregaoce u ovoj delatnosti, koji su, ugradivši sebe, ostavili neizbrisiv trag: Miloje Mića Orlović (prvi spiker, voditelj, novinar), Miloš Paramentić (filmski program), Milan Terzić Baron (producent), Miodrag Mića Uzelac (reditelj)... Zbog specifičnosti stvaralaštva mnogi od njih ostali su anonimni, „skriveni” iza televizijskih kamera.

Tekst koji je pred našim čitaocima posvećen je uspešnoj karijeri Milana Terzića, organizatora, a potom višegodišnjeg producenta Sportskog programa RTS-a, TV Beograd. Reč-dve o ovom manje poznatom zanimanju: „Zadatak producenta je da realizuje ono što su zamislili novinar, reditelj, scenograf, snimatelj. Koordinira rad cele ekipe, usklađuje pojedine radne procene i kontroliše izvršenje zadataka, poštujući predviđene rokove. (...) Sve je završeno kada se emisija preda naručiocu programskog sektora ili obavi ‘živi’ prenos” (Leksikon novinarstva, Beograd 1979, str. 203).

Milan Terzić rodio se 1944. u Valjevu. Dečaci iz ulice dali su mu nadimak Baron, kada mu je otac nabavio šubaru i bundu od jagnjeće kože. To je bio pandan Grofu (Dobrosav Boba Stojnić), koji je predvodio decu iz susedne ulice na Kosančića vencu. „Kada oni imaju Grofa, sada i mi imamo Barona” – govorili su njegovi drugari. Kao gimnazijalac igrao je fudbal, ali se ubrzo prebacio u umetničke vode. U KUD „Abrašević” nastupa u glamuroznoj ekipi od oko 100 glumaca u predstavi „Romeo i Julija” (1963), koja je predstavljala Srbiju na JU festivalu na Hvaru.

Posle dve uspešno završene godine na Pravnom fakultetu u Beogradu zapošljava se preko Studentske zadruge na poslovima dokumentacije u Televiziji. Nakon godinu dana honorarnog staža, oktobra 1966. primljen je u stalni radni odnos za organizatora informativnog programa. Brzo pokazuje umeće i u novinarstvu. Uređuje i vodi emisiju „Od jutra do povečerja”, program na albanskom, pravi priloge iz kulture, naravno i sporta i druge, uz redovne poslove organizatora. Pri veći događaj na kome je radio 1970. bilo je Svetsko prvenstvo u košarci u Ljubljani, gde smo se okitili šampionskom titulom.

Kada je 1973. u okviru informativnog programa izdvojena, pod rukovodstvom Bore Popovića, Sportska redakcija RTS unapređen je u producenta ovog sektora u kome će u kontinuitetu ostati pune tri decenije, sve do penzionisanja, 2003. godine. U ovom periodu zahvaljujući sportu video je skoro ceo svet, organizovao preko hiljadu prenosa iz Evrope, Azije, Amerike, Brazila, naše zemlje. Oko 90 međunarodnih fudbalskih susreta klubova i reprezentacije, oko 150 puta leteo avionom, a 45 puta sletao na aerodrome najvećih metropola zemljinog šara.

Iz tako raznovrsnog i burnog života Terzić nam je govorio o svojim najuzbudljivijim doživljajima – više lepim a manje tužnim:

 

Ispraćaj Pelea – Na svoj zahtev, Brazilac Pele, najbolji fudbaler sveta, oprostio se od svog dresa sa brojem 10 i završio karijeru u susretu sa Jugoslavijom (2:2), uz direktan TV prenos, 18. jula 1971. u Riju. Veličanstvena Marakana sa 150.000 gledalaca bila je puna dva sata pre početka utakmice. Pevalo se i sviralo u ritmu sambe, a kada se pojavio Pele svi su plakali, suza je suzu stizala... Brazil je zemlja fudbala. Na čuvenoj plaži Kopakabani, na dužini od pet kilometara, gde smo reklamirali voćne sokove „Srbijanke”, takođe smo videli neumorno igranje malog fudbala na brojnim uređenim terenima na pesku, imaju čak i ligu malog fudbala. Upozorili su nas da vode Atlantika, kada su plima i veliki talasi, lome noge neopreznim kupačima. Za mene su Rio i Lisabon najlepši gradovi sveta.

Crvena zvezda – prvak sveta – Tokio – grad od koga sam očekivao više nije me oduševio, ali su nas oduševili fudbaleri „crveno-belih”. Pobedom nad Kolo-Kolom iz Čilea sa 3:0, pored titule prvaka Evrope, 5. decembra 1991, postali su svetski šampioni. U povratku smo imali neprijatnosti sa avionom, koji je na relaciji između Singapura i Hong-Konga često „propadao”, što je bilo nelagodno, ali smo srećno sleteli na aerodrom u Beogradu.

Titova smrt – Vest o Titovoj smrti čuo sam na stadionu Poljud u Splitu, 4. maja 1980, odakle smo prenosili utakmicu Prve savezne lige Hajduk – Crvena zvzeda. Posle saopštenja zvaničnog spikera, nastao je tajac, svi su bili na nogama, a onda se prolomio spontani uzdah i lelek. Svi su plakali, i gledaoci i igrači. To je trajalo nekoliko minuta. Utakmica je prekinuta. Zbunjene i uplakane igrače Zvezde poveo sam u svlačionicu, jer sam se nalazio na terenu u njihovoj blizini. Bio sam i producent prenosa dela posmrtne povorke na Titovoj sahrani u Beogradu.

Stvaralački, dobro plaćeni posao – Sportska redakcija TV Beograd, u vreme svog formiranja, bila je dobro uhodana celina. Ni jedan sport nismo zapostavljali. Ako je trebalo, radilo se i dan i noć. Vladao je stvaralački entuzijazam, stimulisan dobrim zaradama. Najviše sam naučio u ekipi sa Vladankom Stojakovićem, koga smo svi cenili, rediteljem Momom Martinovićem i snimateljem Blagojem Topličićem. Sa Markom Markovićem radio sam popularni „Indirekt”, mnoge emisije su rođene iz pera Dragana Nikitovića Nikite, Kamenka Katića... Upoznao sam mnogo ljudi iz sveta sporta i novinarstva, u kojima sam imao saradnike i prijatelje.

Prvi TV prenos iz Valjeva – Kada je „rešeno” brdo Slovac, koje je pričinjavalo tehničke smetnje za uspostavljanje veze sa Beogradom, „led je probijen”. Iz Valjeva je realizovan prvi prenos, 14. marta 1976, utakmice Savezne košarkaške lige. Sve je proteklo u najboljem redu iako je Jugoplastika pobedila sa poenom razlike u poslednjim sekundama – 73:72 (36:40). Publika je aplauzom nagradila goste iz Splita.

Iz Švedske vraćeni zbog sankcija – Posle sedam dana boravka u Švedskoj, u leto 1992, „najureni” smo bez pardona pred sam početak prvenstva Evrope u fudbalu. U istom avionu, na putu kući, bili samo zajedno sa igračima, funkcionerima, novinarima iz drugih redakcija. Tek uvedene sankcije SRJ bile su rigorozne.

Zavejani na Kopaoniku – Te 1982. godine imali smo puno problema sa snegom. U vreme održavanja prvenstva Balkana u smučanju, na Kopaoniku, bili su veliki smetovi, teško se probijalo do cilja. U jednom trenutku naša reportažna kola nisu se videla, bila su zatrpana snegom. Posle nekoliko sati borbe sa stihijom ugledali smo svetlost dana.

Pobeda Holifilda u Las Vegasu – U 1996. dva puta sam boravio u Americi: pratio sam Olimpijske igre u Los Anđelesu, a u Las Vegasu profi-boks meč u kome je Holifild pobedio aktuelnog prvaka sveta Tajsona. TV Beograd je prenosio taj meč. Reporter je bio Jovan Memedović. U poslu nam je pomogao američki kolega, naš zemljak Bata Đorđević, inače brat Olivere Marković. Poseban doživljaj bio je veliki hotel MGM (Metro-Goldvin-Mejer) sa 5005 soba u kome smo odseli. Iz hotela se direktno ulazilo u sportsku dvoranu, gde se meč održavao. Delovala je impozantno sa 16.000 mesta za gledaoce. To veče je dodato još 2000 stolica i sve su bile ispunjene.

Dve privatne turističke avanture – Prva se dogodila 1971. na promotivnom putovanju luksuznim brodom „Jugoslavija”. Trajala je punih 14 dana – od Rijeke, vodama Jadrana i Sredozemlja, sa boravkom u lukama Italije, Francuske, Španije, Portugalije, Maroka, Tunisa, Egipta. Kretao sam se u elitnom društvu umetnika, glumaca, sportista, novinara.

Sa mojim drugarima iz Valjeva – Momom Stanišićem, Dragomirom Džokovićem i Slavoljubom Jevtićem, „pežoom 304”, koga sam sve vreme samo ja vozio, za 21 dan proputovali smo kroz severnu Italiju, južnu Francusku i stigli u krajnju destinaciju – Španiju, u kojoj je još vladao Franko. Vize nam je obezbedio nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, Bane Vukosavljević, tada zaposlen u jednoj turističkoj agenciji. Bilo je veoma uzbudljivo i naporno. Kada smo se vratili kući, konstatovali smo da je po putevima Evrope ukupno pređeno 8.000 kilometara.