¶ č: | fb:

U Valjevu je sinoć posle dužeg bolovanja preminuo novinar Stevan Ćirić (82), dugogodišnji direktor i glavni urednik nedeljnika Napred. Rođen u Majinoviću, školovao se u Valjevu i Beogradu. Posle Gimnazije završio je književnost na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

 

 

Skoro čitav radni vek, do penzionisanja 2000-te, proveo je u novinarstvu. U Napredu je prošao put od izveštača i reportera (pamtimo, recimo, reportažu o seljaku Pavlu Jevtiću iz Stapara) do urednika, glavnog urednika i direktora. Kratko je bio i direktor NRU Napred dok su Radio Valjevo i Napred bili u jednoj kući.

 

 

Napred je kao pouzdani svedok vremena pregrmeo vazda toga, od jednopartijskog do višepartijskog sistema, od novinarskih plata u rangu bezmalo sekretara Komiteta KP (SKS) do materijalnog posrnuća profesije. 

 

 

Tu kuću je, međutim, održao i na zavidnom materijalnom nivou rukovodeći se maksimom da nikad sebi (čitaj i svojima, porodici i saradnicima) neće dozvoiti da žive na proji, što je on prošao tokom gimnazijskog školovanja stanujući po gazdinskim kućama u Valjevu iako mu je otac Radomir bio kovač u Majinoviću, a za vreme NOB-a kovao je košuljice za partizanske mine.

 

 

Mnogi su mu zamerali što su se u Napredu množile čitulje i pomeni, a danas se dobrim delom, uz zaradu od prodatog tiraža, živi i od "šaltera" (oglasa, malih oglasa, čitulja i pomena). 

 

 

U njegovom vremenu Napred je, uz podlistke Krušika, AIK-a Valjevo i nekih manjih firmi, dosezao i tiraž od 21.000 svakog petka. Što je još važnije, postao je navika Valjevaca, manje žitelja okolnih opština Kolubarskog okruga.

 

 

Umeo je da prepozna i podrži talentovane, radne i vredne, njegov novinarski "izum" su pok. Branko Obradović i književnik Radovan Beli Marković. Nekoliko godina pre toga podržao je prijem sjajnih novinara Zdravka Lazića, Zdravka Rankovića i Jordana Ivanovića, koji više nisu sa nama, a itekako su ostavili traga u ovoj profesiji.

 

 

Stevan Ćirić je radio za Radio Beograd, bio je dugogodišnji dopisnik Novinska agencije Tanjug, kome ništa nije promicalo.

 

 

Nije bio za digitalizaciju i nabavku računarske opreme, smatrao je to bespotrebnim troškom, a rukopisi su, od ponedeljka do srede, išli u Beograd autobusom ("Strela link"), gde ih je čekao čovek iz Poitikine štamparije, gde se Napred i danas otiskuje, da bi se petkom pojavio na kioscima.

 

 

Ćira je bio postojan čovek sa kojim ste se mogli neslagati ali se to nikad nije odražavalo ni na lične ni na profesionalne odnose. Bio je član SK, među prvima i u SPS-u, ali zbog toga nikada nikoga nije "zabolela glava" niti je ikada na ikoga uticao u političkim i inim opredeljenjima. U društvu je bio i boem i laf "bez guje u džepu". Voleo je da igra šah i preferans.

 

 

Njegov odlazak u penziju sticajem okolnosti poklopio se sa petooktobarskim promenama 2000-te, te je i tu fazu bezbolno prošao.

 

 

Dobitnik je nagarde Saveza novinara Srbije za komentar 1973. godine, Ordena rada sa srebrnim vencem i Ordena Republike sa bronzanim vencem. Bio je član Udruženja novinara Srbije i član Republičkog i Saveznog odbora tog strukovnog udruženja.

 

 

U braku sa Kosom (rođ. Petronić iz Sovljaka, kod Uba), službenicom Okružnog tužilaštva u penziji, ima sina Slobodana, novinara, fakultetski obrazovanog i unuke Anu i Sofiju.

 

 

Sahrana novinara Stevana Ćirića obaviće se sutra u 13.00 sati na Novom groblju u Valjevu, opelo počinje pola sata ranije.