Kraj Zminjeg jezera na Durmitoru, jul '69. (Manda prvi s desna) (foto: Boško Đoković)
Kraj Zminjeg jezera na Durmitoru, jul '69. (Manda prvi s desna) (foto: Boško Đoković)
29.07.2014, 12:53

Vladimir Mandić Manda

č: | fb:

Danas je 45 godina od prerane tragične smrti studenta Vladimira Mandića Mande (1947 – 1969 – 2014),  mladog istraživača – speleologa, koji je poginuo u Todorovom dolu tokom istraživačke akcije „Durmitor 69“. Kao student geodezije na beogradskom Građevinskom fakultetu, sa svojim vršnjacima, bio je među osnivačima tadašnjeg Kluba mladih istraživača. Upisao se u Grupu ishrana u prirodi, koja se bavila proučavanjem mogućnosti korišćenja divljeg bilja i životinja u ljudskoj ishrani, između ostalog i zbog toga što je bio nadaren i kao kulinar.

Slučajan odlazak u selo Robaje, nedugo zatim, u vreme speleološke akcije u Šupljoj lipi, posle arheoloških iskopina u Petničkoj pećini  prvom ozbiljnom otkriću valjevskih istraživača, gde je u dokolici kao kuvar pripremio klopu za drugare „pod zemljom“, bitno je promenio njegova interesovanja. Neko ga je spustio u jamu sa sve palačincima. Njegovom oduševljenju nije bilo kraja, postao je speleolog i tom izazovu nije odoleo do kraja prerano okončanog života.

Akcija „Durmitor 69“ bila je praktično završena, kada su speleolozi, 29. jula 1969, rešili da kratko obiđu novouočenu pećinu u Todorovom dolu i „rekognosciraju“ je. I to je bilo gotovo, a Manda je, zle sudbine, primetio da postoji izlaz i na drugoj strani od one gde su ušli. Krenuo je da ga proveri, izdao ga je sipar pod nogama, strmoglavio se na podest ispod tog izlaza, leteo oko dva metra... Povrede glave bile su smrtonosne, nije mogao da pomogne ni beogradski lekar, koji je na Durmitoru provodio godišnji odmor sa porodicom, a valjevski istraživači su ga „kupili na prvi pogled“.

Pogrebna povorka ispred Doma kulture

Pogrebna povorka ispred Doma kulture (Foto: Iz arhive Društva istraživača "Vladimir Mandić - Manda")

Valjevo je bilo u šoku, tragična vest potresla je i one, koji Mandu nisu poznavali. Nepregledna pogrebna povorka je od Doma kulture i Doma omladine, gde je bila prva, privremena, prostorija (kancelarija) za okupljanje istraživača, išla kroz grad do Novog groblja (iako je već bila doneta opštinska odluka o tome da se „pratnje“ zabrane kroz Valjevo).

Roditelji Bora i Bosa bili su protiv toga da im najstariji od trojice sinova ide na Durmitor zbog obaveza na fakultetu. Manda je nekoliko dana štrajkovao glađu zbog te njihove odluke, dok roditelje nije naterao da se predomisle... Otišao je da se, nažalost, na vrati!

Teško je i posle 45 godina opisati svu tugu u Mandića kući, u Karađorđevoj 104/B, gde smo i mi, Mandini gimnazisjki drugovi, stasavali, bili prihvaćeni kao Borina i Bosina deca. Gde su mnogi od nas prvu kafu popili i prvu cigaretu zapalili, gde se o srednjoškolskim ljubavima pričalo. Za Bosance – Bora je bio iz okoline Grmeča, a Bosa iz Višegrada - to je bilo posve normalno u normalnim vremenima ex YU. Svoju tugu odneli su u grob, sahranjeni su pored najstarijeg sina. Dvojica mlađih su sređeni porodični ljudi.

Vladimir Mandić Manda

Vladimir Mandić Manda (Foto: Iz arhive Društva istraživača "Vladimir Mandić - Manda" )

Vladimir Mandić bio je svestran sportista, gimnastičar „Partizana“ i džudista prvenstveno. Bio je i dobar plivač, kao desni bek u fudbalu je po brzini podsećao na tadašnjeg Vinka Kucija iz splitskog Hajduka. Zaljubljenik u Gradac, omiljen u društvu, sklon šali, spreman da pomogne u svakoj situaciji, posebno nadaren za nacrtnu geometriju zbog čega je i upisao geodeziju.

Članovi Društva istraživača, koje od 1969. nosi njegovo ime, svake pete godine krajem jula na Durmitoru organizuju memorijalnu akciju čuvajući uspomenu na Mandu. U Todorovom dolu postavljena je spomen ploča, a ispred „istraživačke kuće“ u Valjevu nalazi se njegova bista, rad vajarke Vide Jocić.  

Aktuelno