20.08.2014, 11:01

Sa Zdravkom i o Zdravku Rankoviću

Zanimljivo, Zdravka Rankovića nisam upoznao u Valjevu, već negde u Srbiji... Otišao sam – bilo je to osamdesetih godina prošloga veka –  mislim u Pirot na tada cenjeni festivalski susret lokalnog radija Srbije... Kada sam došao na festivalsko finale, članovi žirija su mi rekli, sa zadovoljstvom, da je prvu nagradu dobila emisija njima nepoznatog novinara iz Valjeva koji se zove Zdravko Ranković. Na završnoj svečanosti sam slušao tu emisiju. Bila je, doista, veoma dobra, neobična za tadašnji medijski prostor Srbije.

I posle saopštenja odluka  žirija i podele nagrada, čestitao sam autorima, dakle i Zdravku Rankoviću... 

Tako i tada sam upoznao Zdravka Rankovića!...

Zdravko i ja sedeli smo, potom, više od sata. Pričao mi je sa neobičnim zanosom o Radio Valjevu i svojim planovima. Zapamtio sam da želi, budući da mu je trebalo da bude povereno da rukovodi ovom stanicom, da angažuje mlade novinare, one koji su obrazovani i koji osećaju posebnost medija... Pričali smo i o listu „Napred“, u kojem sam, kao srednjoškolac i student, saradjivao. Smatrao je da bi taj list, koji je imao uspešnu  tradiciju, trebalo da bude potpuniji, svestraniji i  bolji.

Posle tog prvog susreta, pratio sam pažljivije priloge novinara Radio Valjeva u emisiji „Na zajedničkom talasu“...

I uvek sam se, kada bih odlazio u Valjevo, sretao sa Zdravkom.

Njegov doprinos uzletu Radio Valjeva je poznat.

Jednom prilikom mi je pričao kako bi želeo – ako dodje do privatizacije lista „Napred“ – da ga „kupi“, da ga kupi zajedno sa grupom odabranih novinara. Nažalost, nije uspeo!

Tada se odlučio da pokrene svoje glasilo, odnosno da osnuje svoje preduzeće...Tako je nastala „Kolubara“.

Upućivao mi je sve brojeve, sa molbom da mu uvek – pošteno, tako je govorio – kažem šta mislim o sadržaju i o uredjivanju, ali i o jeziku njegovog glasila... I tako je bilo. Redovno sam mu ukazivao svoje utiske, i to baš otvoreno, kako je on sam i tražio.

Kasnije me je pitao da li bi bilo korisno da pokrene godišnjak, kao i da objavljuje knjige. Podržavao sam ga u tim nastojanjima.

Čak je objavio i jednu od mojih knjiga iz Kolekcije „Odgovori“. Radilo se o mojim razgovorima sa američkim univerzitetskim profesorom i doktorom istorijskih mauka Dimitrijem Djordjevićem. Pamtim predstavljanje te knjige u Valjevskoj gimnaziji.

Redovno smo se sretali. U Beogradu, na Čuburi, stanovala je njegova kći, čak mislim u mojoj ulici... I uvek bi nalazio vremena da se nadjemo.

Saradjivao sam u publikacijama Zdravka Rankovića – i u Kalendaru i u reviji „Kolubara“. Poslednje što mi je objavio bio je dodatak u februarskom broju „Kolubare“, koji sam nazvao „Osvajanje Valjeva“... Imali smo i druge planove. Tako, bio je spreman da objavi knjigu mojih razgovora sa Radovanom Belim Markovićem.

Zahvaljujući Zdravku Rankoviću, sretao sam, češće, se i sa svojim gimnazijskim drugovima  Zoranom Joksimovićem i Milenkom Radovićem. Bilo mi je drago i kada je moj redakcijski kolega Radoš Glišić počeo da se redovno oglašava u „Kolubari“.

*

U valjevskom duhovnom i kulturnom prostoru, ali i šire, u prostoru Srbije, doprinos Zdravka Rankovića je bio primećen i cenjen.

Više puta sam govorio na raznim skupovima o delovanju Zdravka Rankovića. I pisao sam o tome, isto često... Isticao sam njegovu spremnost da se odupre uobičajenom zaboravu, tako karakterističnom za današnje naraštaje.   

U Srbiji je bilo još samo nekoliko pregalaca – kao što je bio Zdravko Ranković... Podržavajući ih, uvek sam im govorio o Zdravku Rankoviću.

Iako je tek otišao od nas, Valjevo bi Zdravka Rankovića trebalo da pamti po spremnosti da se, ponoviću, odupre zaboravu. Sve njegove publikacije su nastojanje da se iz tradicije izdvoje dogadjaji i ličnosti, kao i ustanove koje su – svojom trajnom vrednošću – zaslužile da traju, odnosno da se pamte.

Istovremeno, nastojao je da podrži aktuelna zbivanja i ličnosti. To najbolje dokazuje njegova upornost da se svake godine – proglašavanjem najzaslužnijih Valjevaca – podstaknu današnje ličnosti koje su imale snage da i u ovo vreme posvete svoja nastojanja da Valjevo bude i grad svestranog duhovnog i kulturnog života.

*

Zdravko Ranković je bio –  sumnje nema,  to treba reći – odvažna, smela, uporna, inteligentna, hrabra, vredna i duhovno bogata ličnost.

Valjevski novinari, kao i celina valjevske inteligencije, ali, ipak, u prvom redu novinari, trebalo bi da nastave delo Zdravka Rankovića, ali i da sačuvaju spomen na njega i njegovo neosporivo zauzimanje za Valjevo i čitav taj kraj!... Otuda, predlažem da se osnuje nagrada sa njegovim imenom, koja bi nas svake godine – možda baš na dan njegove smrti ili, recimo rodjenja – podsećala da  takva ličnost nije zaboravljena.

Tako isto, valjevski novinari, ali i svi mi koji samo bili njegovi saradnici ili prijatelji, trebalo bi da ubede valjevsku vlast da jedna ulica dobije njegovo ime!

Miloš Jevtić

PS. Spreman sam da pomognem da se sačuva spomen na Zdravka Rankovića. Spreman sam da učestvujem u pripremanju publikacije o Zdravku Rankoviću i njegovom delu! 

                 M. J.