"Većina" je sve i svja, normalno za neke pripadnike većine...
U uobičajenom diskvalifikovanju onih sa kojima se ne slaže, nije redak tzv. argument većine (argumentum ad majoritatem). Ono što tvrdi (misli, oseća, želi) većina, ne može biti neistinito (neispravno, neopravdano). Pogotovu, "svi!". Što je i "demokratski", demokratija je vladavina većine...
Umesto dokazivanja neistinitosti ili neopravdanosti nečije tvrdnje ili opredeljenja, njega samog kao problematičnog, dovoljno je: "svi" su protiv! Ovih dana opet na račun Nataše Kandić: "ne voli je cela Srbija!". Ubedljivo? Možda. Valjano ne, logički i demokratski...
Ocenjivanje onog o čemu postoje većina i manjina, u ovom slučaju da li je karakteriše "otpor prema svemu srpskom" ili bavljenje humanitarnim pravom, uopšte "kontroverze oko Nataše Kandić", ozbiljno je pitanje o kome se ovde ne radi. Njemu prethodi nekoliko drugih, pre svega: ko je, kada i kako, utvrdio da "Srbija" ne voli Natašu Kandić? (Razumljivo, i da voli nekog drugog).
Koliko je "Srba" i ne-Srba, a građana Srbije, učestvovalo u izjašnjavanju, da bi se znalo kako je samo učestvovala "cela Srbija"? Prethodno je trebalo pitati koliko Srba, uopšte zna ko je ona? A tek, šta je "Fond za humanitarno pravo" zbog koga je to što je, ili joj se pripisuje?
"Nema veze", neka zaista "većina" (i to "kvalifikovana" dvotrećinska), ne voli Natašu Kandić ili nekog drugog. Ili obrnuto, voli Karadžića i Mladića, nekog ili neke. ("Cela Srbija" ili "svi", pada zbog samo jedne drukčije raspoložene osobe!). Pa šta? Oba puta to znači samo: ne voli, odnosno voli. U određenom trenutku (može i decenijama), i može proći i čak preći u suprotno osećanje.
Tako da govori o onima koji imaju odgovarajuću sliku te osobe, bar koliko o toj osobi! Znači nedovoljno i koga interesuje kompletna, mora se osloniti na još nešto.... "U međuvremenu" se u demokratiji odvija uobičajeno: većina ima pravo samo da manjinu smatra manjinom, uz garantovanje njenog postojanja. Uzajamno opštenje i poštovanje se podrazumeva, bez njega nema težnje političkoj zrelosti i odgovornosti svakog birača, što je ređe pominjana bit demokratije. Uz prethodno uverenje u principijelnu jednakost ljudi, nezavisno i od toga da li mrze ili vole Srbiju. I ako je zaista (a ne nabeđeno u prvom i na reč prihvaćeno od drugog) to tačno, ali ostaju unutar svojih prava i nadležnosti...
Za svaki slučaj, na osnovu valjanih izvora: ubedljiva većina Nemaca, do kraja rata volela je Hitlera. Dokazujući ljubav učešćem u njegovim poduhvatima, tako da je od strane Saveznika (svojevrsne "većine sveta"), podvrgnuta tzv. denacifikaciji... Da je većina Srba dugo volela Slobodana Miloševića, toliko velika da je solidan deo preživeo njegov odlazak u Hag i odlazak pod lipu u Požarevac, teško je osporavati. Opet, pa šta? Volela je, ali se solidno smanjila i nije sprečila raniju manjinu da ga skine sa funkcije. Manjinu ubeđenu da je ne zaslužuje, i ako ga većina voli...
Najneprijatnije po one kojima je "cela Srbija ne voli" odnono "voli" garant istine, vrlo tvrdoglava činjenica. Većina Srba je i te kako volela Tita, do njegove smrti pa i posle! Bila je "zavedena" (teže ide „uplašena“)? Sasvim moguće! Ali tada je moguće i logično: šta ako je većina Srba u ovom ili nekom drugom slučaju, samo "neobaveštena"?