Управљали једном неки људи стрелиштем. После њих се испоставило да оружје је украдено из магацина и продато ради прибављања личне користи, да су јарболи за заставе испред стрелишта исечени и употребљени за прављење ограде на личном поседу итд. Има још много примера „домаћинског“ газдовања. Када је дошла друга група људи на стрелиште, осим зидова ту више није било ничега. Сва инфраструктура која је затечена, била је пропала. Ти људи су уложоли велики ентузијазам да тај простор поново профункционише за оно за шта је намењен. Не само да за такав подухват није било новца, већ су постојали и они који нису видели даље од своје сујете и личних интереса. Без обзира на то, тај повратак правих заљубљеника на стрелиште омогућио је да се у Ваљеву поново тренира стрељаштво. Улагањем свог времена, знања и новца на стрелишту су убрзо стасале нове генерације које су почеле да освајају медаље на државним такмичењима. Тада је на стрелишту стасао и најбољи ваљевски стрелац у историји - Марта Секулић. Није могла да иде на олимпијске припреме јер за њу и тај спорт у Ваљеву није било ни мало новца. Да је отишла на Олимписке игре, сигуран сам да би се њеним успехом китили цела земља и Ваљево. Али људи су морали сами да скупљају новац за муницију, мете, оружје, опрему, кошење траве, санитарије, стакло, боју, грејалице итд. На такмичења се ишло приватним колима и носила се опрема набављена личним новцем. Људи су улагали сопствени новац, време и знање да би могло да се тренира и такмичи. Ти људи су, између осталих, Андрић, Ружичић, Секулић, Синакијевић. Међу њима и моја маленкост. На срелиште смо долазили као у своју кућу - тако смо се према њему односили и у њега улагали. Са њима сам уложио труд, време и новац да стрелиште функционише и да се постижу успеси на такмичењима, бар таман толико да не дозвољавам, именом и презименом, да мене и моје пријатеље неко оптужујује без спортских, правних и моралних аргумената да је било шта упропашћено.